25.03.21 Vreme
Agonija izbora ili izbor agonije
Kada s pojma slobode zgulimo metafizičke naslage stare hiljadama godina i kada zanemarimo definicije onih disciplina koje u taj pojam upisuju sopstvene ciljeve i težnje, kada ostavimo po strani teološke i utopijske ideje slobode (koje ionako pripadaju registru metafizičkih određenja), kada zađemo u istoriju neslobode i suočimo se s njenim raskošnim oblicima i varijantama, ostaje evidencija da o slobodi možemo da govorimo samo ako postoji mogućnost izbora. Što više izbora to više slobode. I obratno. Sloboda se ne svodi na izbor, naravno, ali bez slobode izbora nema slobode. Ili – da malo nervirano ekstremne levičare – što je društvo permisivnije to je slobodnije. A šta ćete, drugarice i drugovi, uraditi sa sopstvenom slobodom, na vama je, a ne na volji vrhovnog druga vođe, boga, ili pre’sednika. Na slobodnom društvu je da vam ponudi izlaz iz lične neslobode (o tome Predrag Krstić ubedljivo piše u svojoj knjizi Strategije odrastanja). Ostalo je, kako rekosmo, na vama. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?, zapitao se genijalni pesnik, ali odgovor na tu dramatizovanu dilemu uopšte nije težak: neće. Jer sloboda nije stvar pesme, pevanja, ljubavi i lepih želja, već agonije izbora. Taj upečatljivi izraz Isaije Berlina, filozofa slobode, Predrag Krstić načinio je jednim od implicitnih jezgara svoje nove knjige. Slobodan čovek uvek hoće da bira. Ropski duh, tome nasuprot, život provede tražeći i nalazeći vođu (jer za njega izbor je agonija).
Tehnički rečeno, Krstić ispituje tri modela negativnog: negativnu dijalektiku, negativni utilitarizam i negativnu slobodu. Negativnu dijalektiku "izumeo" je Teodor Adorno u suočavanju s Hegelom, velikim majstorom negativnog. U najkraćem: Hegel je shvatio da ono negativno nije puki neprijatelj onom pozitivnom, kao, recimo, kod suprotstavljenih pojmova dobro-loše (dobro je pozitivno, loše je negativno), već negativno ne samo da se ne može izbeći, već je ono pokretač, ono je svojevrsno pogonsko gorivo života: bez negativnog ne bi bilo života (zato je raj moguć samo nakon smrti). Mislimo zahvaljujući negativnom, a ne nasuprot njemu, kao što ptice lete zahvaljujući otporu vazduha, a ne protiv njega (iako, što bi rekao Kant, golub verovatno misli da bi bez otpora vazduha leteo lakše i brže). Otud genijalnost Hegelove spekulacije: spekulativno je kretanje pojma koji uračunava (a ne izbegava ga) ono negativno. Adorno, međutim, koji piše dok mu čulo mirisa nagriza smrad nacističkih krematorijuma, uočava da se negativnim smatra ono neidentično, ono raznorodno, ono što nije isto (Jevreji, na primer, ili Hrvati), te pokazuje da Hegel nije bio dovoljno radikalan, da je on u svom poduhvatu prevazilaženja negativnog umnogome oslabio njegovu snagu: nacisti su, opijeni idejom identiteta, pokušali da eliminišu ono neidentično, ono negativno (Jevreje). Negativna dijalektika utoliko je poduhvat afirmisanja heterogenog kao negativnog, a nasuprot homogenom koje nije drugo do nasilje identiteta. Valja reći: svaka Krstićeva analiza Adorna naprosto je briljantna.
Predstavnik negativnog utilitarizma je, naravno, Karl Poper, a njegovu ideju naučne opovrgljivosti – da bi naučna tvrdnja bila delotvorna ona se, piše Poper, mora moći dovesti u pitanje, jer naučna tvrdnja koja je toliko istinita da joj niko ne može ništa, takva naučna tvrdnja, dakle, nije relevantna – Krstić analizira kao negativnu veličinu i pokazuje njen politički potencijal. Recimo, ako ne postoji (javni) prostor u kojem se ideje vlasti ne mogu dovesti u pitanje, ako, dakle, ne postoji prostor u kojem ono negativno (kritika) može da radi, onda takve ideje ne podležu režimu slobode. Krstić, dakle, Poperova teorijska razmatranja iz domena filozofije nauke "prevodi" u političku terminologiju i poperovski sklop, kao negativan, prepoznaje kao uslov mogućnosti slobode.
Analize ideja Isaije Berlina posvećene su njegovom pojmu negativne slobode. U najkraćem: stepen i mera slobode ne nalaze se u onome što je propisano kao dopušteno, već u onome što nije zabranjeno. Na primer, pravna norma koja glasi: sloboda veroispovesti je dopuštena, najviši je oblik religijske slobode zato što ne propisuje koja se religija ima poštovati da bi čovek bio slobodan. Utoliko je, da ne bude zabune, norma: "sloboda ispovesti je dopuštena" izraz negativno određene slobode (niko ti, dakle, ne propisuje šta imaš činiti, a na tebi je da radiš šta god hoćeš osim da sputavaš druge u istoj toj slobodi koju i sam uživaš).
Uz nekoliko umetnutih i kraćih poglavlja – sjajno je ono posvećeno Melvilovom pisaru Bartlbiju koji odbija da radi uljudno ponavljajući kako radije ne bi – Krstić brani tezu po kojoj je mera negativnog u društvu, kao minimalna veličina, kao ono ispod čijeg praga nema slobode, upravo mera slobode, te da ta i takva perspektiva nije izraz moralnog držanja, već da je ona uslov kako moralnog, tako i svakog ljudskog poduhvata koji zaslužuje ime slobode. Negativni angažman je, smatra Krstić, nužan oblik političkog delovanja jer on nikada ne ispušta iz vida ono što će usrećiteljski poduhvati (ili utopije) s nedopustivom lakoćom da zanemare: patnju. Drugim rečima: čuvajte se onih koji vam nude sreću na tacni, onih koji vam obećavaju rajeve. Politički projekat koji počiva na sreći vodi u pakao. Politički projekat, pak, koji vidi patnju i govori o njoj – pruža, možda, nekakvu šansu. Otud naslov Krstićeve knjige: Esej o primatu minimalnog.
Nova knjiga Predraga Krstića deluje zaista kao fatamorgana: okolo ništa, pustara, po koja ruševina, po koje žilavo drvce, po koje čudno filozofsko biće koje, u dronjcima, tumara ne znajući baš tačno kuda uopšte ide i čemu sve to – dok vandali oko njega, u svom rušilačkom pohodu, promiču u ogromnim džipovima – a iz Krstićeve knjige, kao iz zrele voćke, šikljaju slasni sokovi ideja. Kao da piše na najživljoj filozofskoj sceni na svetu (a ne na srpskoj koja se odala bezbolnoj eutanaziji), kao da se čitaoci tiskaju u redovima ispred knjižara i nestrpljivo prebacuju s noge na nogu čekajući da dođu do primerka (a ne kao da će njegov tekst da propadne u ponor lenjosti, nečitanja i bezidejnosti), Krstić nepokolebano piše i u gotovo pravilnom ritmu objavljuje napisano, a Esej o primatu minimalnog iskorak je kako za samog autora, tako i za teorijsku poizvodnju na ovom jeziku. Iako su, naime, političke implikacije Krstićevih knjiga neupitne, one su ostajale umotane u debele teorijske kore filozofskog žargona, što se, zavisno od perspektive, drži prednošću ili manom. Ovoga puta, međutim, stvar stoji drugačija utoliko što Krstić (naravno) ni za pedalj nije odstupio od gustog pojmovnog tkanja, ali po prirodi onoga o čemu piše politički momenat je toliko izražen i čist da će se, sva je prilika, i dobri poznavaoci dela ovog filozofa naći zatečenima.
ivan milenković
