29.06.13 Danas
Dug put do Darvina i suština njegove revolucije
Evolucija i prirodna selekcija, Marko Škorić i Aleksej Kišjuhas
Istorija nauke i istorija ideja i u normalnim vremenima zanimaju samo malobrojne posvećenike. U ovoj zemlji normalna vremena su pre izuzetak nego pravilo, sa svim posledicama po stanje duha i odnos prema nauci. Ovo valja imati na umu kada se otvori knjiga Marka Škorića i Alekseja Kišjuhasa, sociologa s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Krene li se od kraja, spisak literature pokazuje da - po mišljenju autora - u Srbiji niko osim njih dvojice nije objavio relevantna dela na temu koju oni razmatraju na gotovo tristo stranica.
Od Anaksimandra (610 - oko 546. pre naše ere) do Čarlsa Darvina (1809 - 1882) hiljade i hiljade mudrih glava pokušavale su da shvate i objasne postanak i menjanje života na Zemlji. Ipak, Škorić i Kišjuhas odmah na početku tvrde: "Nije sporno da ima autora koji su značajni za evoluciju i prirodnu selekciju i pre Darvina, ali njihov uticaj ili pogrešno percepiran uticaj potrebno je ispitati detaljnije nego što se to obično čini". U skladu s tim, oni detaljno analiziraju radove desetina filozofa, biologa, zoologa, geologa, anatoma, sociologa itd, opisujući kako su helenski, rimski, kineski, islamski i hrišćanski mislioci i naučnici videli, razumeli i objašnjavali živi svet, njegov nastanak i razvoj. S posebnom pažnjom razmatraju dela onih naučnika koji su se manje ili više približili Darvinovom "eureka trenutku", ali nisu imali hrabrosti da prvo samima sebi, a potom i ostatku sveta saopšte revolucionarno otkriće.
Studija predočava kako su svet videli Sveti Augustin i Isidor Seviljski, Fridrih II, Albert Veliki, Leonardo, Lok, Hobs, Karl Line, Erazmus Darvin (Čarlsov deda), @an Lamark, Vilijam Pejli ili Robert Maltus, a istovremeno pokušava da odgonetne koliko su na Darvina uticali Kontov "Kurs pozitivne filozofije", filozofija Adama Smita i Dejvida Hjuma, filozofija nauke Džona Heršela.
Multidisciplinarni pristup omogućio je autorima da svestrano sagledaju i prikažu doprinos kako pojedinaca, tako i vladajućih škola mišljenja u pojedinim razdobljima. Stari Grci, smatraju autori, nisu mogli doći do koncepta evolucije zato što je kod njih "odsutan koncept vremena, u smislu promene, jer se svet shvatao kao nepromenljiva večnost ili se koncipirao kao ciklus, zato što su promenu iz stanja a u stanje b posmatrali kao deo procesa koji se kompletira povratkom iz stanja b u stanje a". Što se tiče Aristotela, čija misao će presudno uticati na mnoga pokolenja naučnika, svet je za njega bio "jedinstven i večan, bez početka i kraja, a rast i razvoj organizama rezultat su interne sile ili prirode karakteristične za taj organizam... Dominacija aristotelizma u najvećem delu srednjovekovne misli dodatno je otežala razvoj evolucionih ideja". Škorić i Kišjuhas polaze od stanovišta da religija nema šta da pruži u domenu istraživanja sveta i saznavanja njegovih karakteristika, jer velike svetske religije imaju svoje svete knjige i dogme o stvaranju sveta, a kreacija i evolucija uzajamno se isključuju. Kad je reč o srednjovekovnom hrišćanstvu, oni ukazuju da je u to doba prevladavao stav da prirodne nauke ne treba voleti, ali ih treba koristiti. Zahvaljujući tome, "između 1150. i 1500. više pismenih Evropljana je imalo pristup naučnim materijalima nego svi njihovi prethodnici u mnogim kulturama, zahvaljujući prvenstveno univerzitetima". A u pomenutom intervalu u Evropi je osnovano šezdesetak univerziteta. Toliko o "mračnom srednjem veku".
Ni u doba naučne revolucije (1500-1700) vodeći umovi nisu videli dovoljno daleko da bi raskinuli dogmatske okove, ali tada se "prvi put posle perioda grčke filozofije javlja želja da se pronađe prirodno objašnjenje za razne događaje u Zemljinoj istoriji". Tokom prosvetiteljstva "priličan broj filozofa i naučnika bio je na tragu formulisanja teorije evolucije. Najznačajniji među njima su Didro, Mopertui i Bifon, iako se određene selekcionističke ideje mogu pronaći i kod Rusoa, Bendžamina Frenklina i Kanta". Škorić i Kišjuhas ističu: "Generacije naučnika, uključujući tu i mladog Čarlsa Darvina, bile su obrazovane u duhu ideje nastale u ovom periodu - da su prirodne nauke i religije otkrovenja samo dve strane iste aktivnosti". Ako se ima u vidu rečeno, uz činjenicu da su na Zapadu (u Evropi, dakle) vekovima dominirale idealističke filozofije, lakše je razumeti koliko dubok prevrat je izazvala knjiga "O postanku vrsta" (1859): "Darvinova teorija predstavlja pomeranje od statičkog (esencijalističkog) ka dinamičkom mišljenju i može se reći da je to suština darvinističke revolucije, jer je Darvin pokazao da ono što je stvarno u prirodi nije tip, već varijacija".
Ovoj tvrdnji autora prethodi analiza francuske komparativne anatomije 18. i 19. veka, nemačke biologije i prirodne filozofije u istom razdoblju, razvoja geologije u Britaniji te intelektualnog i socijalnog konteksta između 1800. i 1859. Škorić i Kišjuhas ne ostavljaju mesta za raspravu kada obrazlažu da Darvinove ideje ne predstavljaju artikulaciju neke prisutne revolucije, "već su proizvod njegovog filozofskog stava koji je iskazan u kontekstu biološke misli prve polovine 19. veka". Darvinov pravi značaj, naglašavaju oni, može da se shvati samo ako se shvate neuspesi njegovih prethodnika.
Knjiga "Evolucija i prirodna selekcija" namenjena je naučnoj publici. Od čitaoca zahteva poznavanje (bar) osnova filozofije, biologije i sociologije. Nudi mu širok i široko obrazložen pregled istorije ideja. Ključni delovi teksta, uključujući i veći deo fusnota, pisani su s enciklopedijskom dubinom i preciznošću. Škorić i Kišjuhas pridružuju se naučnicima koji Darvina u istoriji ideja svrstavaju uz Njutna i Ajnštajna, ili čak ispred njih. Podrazumeva se da mladi novosadski naučnici nisu pisali panegirik, već naučno delo zasnovano na proučavanju mnogovekovnih složenih i isprepletenih misaonih tokova koji su prethodili Darvinovoj intelektualnoj revoluciji. Naravno, oni ne zaboravljaju da ukažu kako "današnja teorija evolucije nije Darvinova, iako njemu najviše duguje, već je neodarvinistička, sintetisana sa mendelizmom, odnosno genetikom i mnogim drugim saznanjima do kojih se došlo u proteklih 150 godina".
Mihal Ramač
