FAMA - Istorija glasina

01.01.11

CM Komunikacija i mediji - 19/2011
Hans-Joahim Nojbauer u knjizi Fama:istorija glasina daje kulturnu istoriju glasina od glasine o uništenju atinske flote 413. godine pre nove ere do glasina koje su se pojavile na internetu septembra 2001. godine posle rušenja kula Svetskog trgovinskog centra. Njegov pristup omogućuje uvid u mnoge aspekte – od odnosa glasine i grčkog mita, uloge glasine u vladavini rimskih careva, renesansnog razdvajanja na famu slave i famu glasine, modernih ratova i ratnih glasina, početaka naučnog proučavanja glasina, američkih „klinika za glasine“ i spirale glasine. Za ovog autora nije ključno (kao za neke druge autore) da li je glasina istinita ili lažna. Važnije je, smatra Nojbauer, da je glasina aktuelna i da se legitimiše kao vest bez poznatog autora. Medij kojim se glasina prenosi je reklakazala. Nojbauer se, ipak, najviše opredeljuje za shvatanje glasina kao „događaja, odnosa između nekog određenog zbivanja i datog simboličkog sistema“. Svoj postupak Nojbauer objašnjava kao pokušaj da uz „pomoć nekih misaonih figura kao što su mit, fama, glas, rat, stigma, kontrola, formula prikaže ‘izvesne zajedničke osnovne crte’ glasina“. On ovde ukazuje da sledi Kazirera i njegovo shvatanje filozofije kulture. Ovaj autor ističe da je njegovo istraživanje glasina put u neizvesno koji otežava činjenica da ne postoji čak ni paspartu teorija koja bi omogućila lakše tumačenje.
Put u nepoznato autor započinje navodeći primer glasine koju je u antičkoj Grčkoj preneo berberin nakon što ju je čuo nepoznatog putnika koji je svratio u njegovu berbernicu – da je atinska flota uništena u sirakuskoj Velikoj luci, a da su Demosten i Nikija ubijeni. Požurio je da o tome obavesti Atinu. Stavljen je na muke ne bi li priznao da je to laž. Dovodeći ovaj slučaj u odnos sa mitom autor ukazuje na trojstvo rata, mita i glasine u antičkoj Grčkoj. Glasine su za Grke snaga koja je u savezu sa bogovima. One su božanski glas. Iz sačuvanih tekstova Nojbauer skicira obrise jedne mitske slike o glasini i kaže da ona pripada dvema sferama, božanskoj i ljudskoj. Zevs pokreće glasinu, a ljudi je pronose. Ovaj dualizam u osnovi je misteriozne prirode antičke glasine, pheme.
„Fama“, boginja glasine, pojavljuje se u vreme ranog Rimskog carstva – ona ima krila, a telo joj je prekriveno očima, jezicima, ustima, zašiljenim ušima, što sve nesumnjivo asocira na njen medij, reklakazala. Značaj glasina u političkom životu Rima je ogroman – one su stalni pratilac svakodnevne politike i, naročito, ratova. Javni prostor Rima ispunjen je glasinama – govorkanje je podjednako važno kao i političke odluke u Senatu („U Rimu i dobar glas može da bude smrtonosan.“). Odnos centra i periferije reflektuje se i na način na koji se odvija život glasina – one nastaju kontrolisano u centru (odnos patron–klijent, trostepeni sistem klijentele), a šire se u koncentričnim krugovima ka periferiji gde je obaveštenost manja. Ovaj sistem javne komunikacije u Rimu Nojbauer naziva „kontrolisana propustljivost“. Ipak, glasine ne nastaju samo u centru, one bujaju i na periferiji u „zvučnim komorama reklakazala“, gde se nedostatak informacija dopunjuje interpolacijama.Tako nastaje glas svetine koji centar konroliše mrežom informatora jer zna da ovaj glas potencijalno izaziva nemire. Kolika je snaga glasina u ovo doba, pokazuje autor na primeru rimskog cara Nerona koji je činio sve – od pomoći siromašnima do progona hrišćana, da bi ućutkao glasinu da je „dok je Rim goreo izašao na pozornicu u kući i opevao propast Troje“, ali nije u tome uspeo. Nesumnjivi značaj glasina u Rimu potvrđuje i istoričar Tacit koji kada nema „pouzdanog svedoka“ navodi govorkanja i pribegava njihovom kritičkom tumačenju. Glasine su, kako navodi Nojbauer, „bezobzirne i samovoljne, one stvaraju sopstvenu realnost koja se meša u ‘normalnu’ stvarnost.“
Tek sa Francuskom revolucijom nasuprot moći glasina staje građanin, subjekt političkog života, a ova borba odvija se kroz letak. Iako je autorovo osvrtanje na ovaj period kratko, on upečatljivo govori o novoj moći – moći građanina koja se uzdiže krajem XVIII veka. Uzdizanju ove moći doprinosi i publicistička revolucija – novine i desetine hiljada letaka, koliko ih je objavljeno tokom revolucionarne decenije, suprotstavljaju se glasinama.
Pre opadanja moći glasina koje, kako kaže Nojbauer, nastupa u XVIII veku, renesansa je razdvojila ono što je u liku rimske Fame bilo sjedinjeno: slavu i glasinu. Fama u doba renesanse prevashodno otelotvoruje slavu, dok se drugi sloj značenja gubi. Ovu istorijsku prazninu kada je Fama glasine u pitanju donekle popunjava Frenis Bejkon koji u svom delu Mudrosti staraca pišući o glasini kaže da je ona protivnik poretka i ukazuje na njen buntovnički potencijal.
Još od antike rat i glasine su neraskidivo povezani. O tome Nojbauer piše u prvom poglavlju, a tome se vraća i u četvrtom, naslovljenom Antika 1917: novo doba i rat gde govori o odnosu glasina i ratova u modernom dobu. S jedne strane, autor upućuje čitaoca na velike teškoće u objektivnom opisivanju rata, podsećajući na Stendalov paradoks koji glasi: ko je bio svedok ratnih zbivanja video je sve, dakle ništa. U seriji događaja svaki svedok popunjava prazna mesta na svoj način. Tako onda nastaju različite interpretacije istih događaja – u jednom istraživanju među trideset opisa ratnih zbivanja francuskih vojnika nisu bila čak ni dva koja bi bila makar slična. Bujanju glasina u ratu doprinosi i stroga kontrola informacija. U ovom odeljku autor se umnogome oslanja na razmišljanja istoričara Marka Bloha, koji je istovremeno bio i učesnik Prvog svetskog rata i koji o ratu govori kao o „laboratoriji“ istorije i proučava ulogu glasina u ratu. Glasine su priče iz „kolektivnog imaginarnog“ i ukoliko ih tako shvatimo možemo u njima da otkrijemo smisao. Tu Nojbauer govori o skrivenom smislu glasina koje upoređuje sa snovima u psihoanalizi. On navodi glasinu koja je kružila u Britaniji o invaziji Rusa na Ujedinjeno Kraljevstvo, 1914. godine odmah posle izbijanja rata (navodno su Rusi putovali vozovima, urlali pijani od votke i punili automate za kockanje) koja je nekoliko nedelja bila široko prihvaćena. Da li ona zapravo govori to što govori – o strahu od divljih Slovena ili kroz nju izviruje želja da Britanija ima jake saveznike, pita se Nojbauer. Bilo je pokušaja da se glasine poput snova tumače u psihoanalitičkom ključu. Glasine, taj „svakodnevni hleb ratnog vremena“ pripadaju kolektivnom imaginarnom – priče o masakrima koje se prenose kroz reklakazala kanališu strahove i prenose negativna osećanja. Reklakazala je način za prevazilaženja komunikativnih prepreka, a glasine su tumačenja, opredeljuje se Nojbauer. One u ratu nastaju u jednom „posebnom prostoru za tumačenja“, u poljskim kuhinjama, i u vreme kakvetakve dokolice, a glasine se iz tih prostora šire vojničkim pismima, koje štampa preuzima i objavljuje bez provere. Cenzura i manjak pouzdanih informacija dovode do obnavljanja usmene tradicije i u pozadini fronta, u toj zoni stvaranja legendi, vlada antički obrazac stvaranja legendi i mitova, te stoga ne čudi što je naslov ovog poglavlja Antika 1917: novo doba i rat.
U odeljku pod nazivom Igra i poetika kulture nailazimo na Nojbauerovo određenje glasina: „Glasine tumače i same traže tumačenja. One mogu biti istinite ili lažne, ali u svakom slučaju proizvode značenje. Jer one su, simbolički i javno, ‘međusobno povezani sistemi znakova koji se mogu tumačiti.’ Njihovo značenje se može definisati tek u njihovom kontekstu... Istinite ili neistinite, glasine su deo ‘poetike kulture’ i čine neku vrstu spoja između istorijske i mitske stvarnosti.“
Celo jedno poglavlje – „Klinike za glasine“ i druge vrste kontrole, Nojbauer posvećuje kontroli glasina i tu pokušava da kroz primere dođe do odgovora na pitanje mogu li se glasine kontrolisati. Navodeći pokušaj Bele kuće da otvaranjem posebne telefonske linije, čijim bi pozivanjem potencijalni radoznali građani saznali istinu o Monikagejtu (aferi američkog predsednika Bila Klintona sa Monikom Levinski), autor je blizak mišljenju da demantovanje često ima suprotan efekat. Tu on navodi primer iz filma Barija Livinsona Ratom protiv istine gde vladin savetnik kaže: “Ako nešto demantujemo, onda to postoji“. Autor ukazuje da kontrola glasina ima dugu istoriju – od rimske antike, preko Pariza kasnog XVII veka u kojem je postojala mreža doušnika zvanih „muve“ do XX veka. Vlast želi da kontroliše glasine jer se boji njihovog anarhičnog i često subverzivnog karaktera. U novijoj istoriji Sjedinjenih Američkih Država dve institucije koje su se bavile kontrolom glasina – „klinike za glasine“ (rumor clinics) koje nastaju u vreme Drugog svetskog rata i telefoni „centara za kontrolu glasina“ (rumor control centers) nastali posle ubistva Martina Lutera Kinga zaokupljaju pažnju ovog autora. „Klinike za glasine“ nastaju 1942. godine kao građanska inicijativa protiv glasina – Amerikanka Frensis Svini, „u svome gradu poznata kao žena sa osećajem za zajednicu“, organizuje sastanak predstavnika gradskih vlasti i uglednih građana na kojem se postiže dogovor o borbi protiv glasina koje kolaju posle napada na Perl Harbur i ulaska Amerike u rat. Prva „klinika za glasine“ nastaje u saradnji sa Gordonom Olportom, profesorom psihologije na univerzitetu u Harvardu, i njegovim doktorantom Robertom Knapom. Uskoro broj ovih klinika raste na više od 40, a njihov zadatak je da otkriju ratne glasine i unište ih. Čitavi timovi novinara, psihologa i uglednih ličnosti uključeni su u rad „klinika za glasine“. Glasine sakupljaju dobrovoljci, stručnjaci ih čitaju i biraju one koje će biti „uništene“ kroz tekstove u novinama. Nojbauer se u opisivanju rada ovih klinika i dalje služi medicinskom terminologijom i kaže da se rad klinika odvija u tri faze: kroz anamnezu, dijagnozu i terapiju. Autori tekstova u novinama ukazuju na netačnost glasina i raskrinkavaju ih. Oni se u tome oslanjaju i na sopstveni ugled i autoritet. Koliki je bio uticaj ovih „klinika“ nije pouzdano utvrđeno – sem da su se obraćale obrazovanim čitaocima. Ni uspeh ove kampanje nije moguće preispitati – ona je čak otvorila dilemu da li se na taj način glasine uništavaju ili se šire (po već pomenutom obrascu: „Ako nešto demantujemo, onda to postoji“). Kao rezultat ovog rada u ratnim uslovima nastaju mnoge socijalno – psihološke studije, kao i najvažnija među njima Psihologija glasine Gordona Olporta i Lea Poustmena. Kontrola glasina u Americi nastavlja se dvadeset godina kasnije kada eskaliraju rasni nemiri kroz rad „centara za kontrolu glasina“ (rumor control centers) čiji nastanak i razvoj Nojbauer opisuje. Reč je u stvari o telefonskim centralama za kontrolu glasina u vezi sa rasnim neredima pre i posle ubistva Martina Lutera Kinga 1968. godine. Ovi centri rade na sličan način kao i „klinike za glasine“, osim što umesto novina koriste telefon. Građani pozivaju određeni broj i saopštavaju ono što su čuli, a ta glasina posle biva demontirana od strane tima. Ovakvih centara bilo je trideset pet, a radili su sve do sredine sedamdesetih. Kao i kod „klinika za glasine“ delovanje ovih centara teško se može proceniti. Kako sam Nojbauer navodi ovi centri nisu mogli da otklone nepoverenje većine crnih Amerikanaca koje je posle ubistva Martina Lutera Kinga bilo toliko veliko da su oni centre shvatali kao instrumente vlasti u koju nisu imali poverenja. Glasine je i u vreme interneta teško kontrolisati što Nojbauer ilustruje aferom Levinski koja je i krenula sa interneta koji je predstavljao digitalnu formu reklakazala. I sam „Dradžov izveštaj“ koji je pokrenuo aferu Levinski, ne iznosi činjenice već samo „izveštava o tome da su drugi nešto napisali, nameravaju da napišu ili nisu smeli da objave“, te je stoga sličan glasini. Nojbauer ovde ističe da svi mogu da učestvuju u stvaranju priče zahvaljujući internetu, s tim da niko nije siguran šta je istina, te shodno tome on predviđa da je doba glasina tek počelo.
Poslednje poglavlje svoje knjige Fama: istorija glasina Nojbauer posvećuje pokušajima nauke da prouči glasine. Posle prvog pokušaja Vilijama Šterna koji je izvodio psihološke eksperimente i stvorio „glasinu iz laboratorije“ početkom XX veka sociolozi i psiholozi nastavili su još nekoliko decenija sa sličnim istraživanjima glasina. I kako konstatuje Nojbauer, u većini slučajeva nije se odmaklo dalje od Šterna – naučnici su ustanovljavali procenat lažnog u glasinama – procenat grešaka koji, po pravilu, iznosi od 20 do 50 procenata. Neki naučnici poput ruskog sociologa Bisova pribegavaju prirodnonaučnoj slici glasina kao virusu koji se širi i izaziva epidemiju. Njegov model glasina uključuje vest o nekom događaju, prvog zaraženog tj. svedoka i određenu populaciju koja vest prenosi dalje, tj širi zarazu. Nojbauer ukazuje na nedostatke ovog pristupa koji pretpostavlja da se kulturni procesi odvijaju poput prirodnih, a sami učesnici prikazuju se jednodimenzionalno. Dalji pregled sadrži „rado citiranu“ Olportovu i Poustmenovu formulu za nastanak glasina. Prema ovoj formuli, uslovi za nastanak glasina su značaj vesti i neodređenost situacije. Što je poruka važnija a situacija neodređenija, to je glasina snažnija. Ova dva autora ustanovila su tri pravila po kojima se glasine šire: izostavljanje, zaoštravanje i asimilacija. U toku širenja glasine dolazi do izostavljanja detalja, zatim se od mogućeg događaja prelazi na siguran i na kraju se kroz zakon asimilacije glasina prilagođava subjektivnoj situaciji onih koji šire glasinu, pa tako glasina postaje sredstvo racionalizacije i projekcije, smatraju Olport i Poustmen. Iako su drugi istraživači, želeći da prevaziđu ograničenja ove teorije, ubacivali i subjektivni faktor nazvan „kritička sposobnost učesnika reklakazala“, Nojbauer ističe da i to nije mnogo pomoglo jer glasine ne dolaze spolja već nastaju unutar grupe kao same od sebe. Ili kako bi to rekao oksfordski antropolog Piter Linhart, glasine „predstavljaju kompleksna društvena osećanja, osećanja koja se ne mogu predstaviti na racionalnom nivou“. One, dakle, predstavljaju nešto drugo, one znače, a to, kaže Nojbauer, pokazuje i sama njihova retorika. „Reč je o obliku izražavanja kompleksnih kolektivnih osećanja i raspoloženja tako što se ona komprimuju u jednu sliku. Pravila i oblici takvog komprimovanja čine kulturnoistorijsku dimenziju glasina“. Glasine su kolektivna konstrukcija, one stvaraju simboličku stvarnost. I tu sada Nojbauer otvara stranice i za Jungovu analizu i interpretaciju glasina koja se razlikuje od eksperimenata koje su sprovodili Štern i njegovi sledbenici – za Junga nije važno utvrđivanje procenta laži u poruci, već on istražuje psihičke procese koji omogućavaju nastanak glasina, tj. kontekst i proces u kojima nastaje njihov kolektivni smisao. I tu se Nojbauer priklanja Jungu: „Jung shvata glasine kao tumačenje, kao simboličku radnju, kao odgovor na neko pitanje, kao rešenje određenog problema. I kada ih pri tom, kao san, opisuje kao ‘lozinku za nesvesno’, on crta precizniju sliku fame nego što su to norme i odstupanja definisani formulama i zakonima empirijske sociologije ikada mogli. Jer lozinka glasina je namenjena samo onome ko je razume i obrnuto: lozinka uspostavlja i simboliše onu vrstu zajednice koja je slična zajednici tajne. Lozinke su reči koje služe kao znaci prepoznavanja. Njihov nastanak je u prvom redu kompleksan i kolektivan retorički događaj; on se teško može meriti i izbrojati, gotovo nikako lečiti, ali se s uspehom može tumačiti“.
Put u nepoznato, kako je autor iznoseći svoju bojazan da mu neće biti lako na istraživačkom putu ka otkriću prirode glasina, sam nazvao svoj poduhvat donosi radoznalim čitaocima konkretne primere glasina i njihov istorijski kontekst; onima koji žele više nudi obrise jedne teorije glasina koja bi se kratko mogla sažeti u shvatanju da su glasine tumačenja, oblik kolektivne svesti, ogledalo u kojem društvo vidi svoje skriveno lice.

Anka Mihajlov Prokopović