Februar 33 - zima književnosti

ojava u prvi mah je delovala toliko komično-groteskno, da mnogi značajni nemački književnici nisu verovali da mu predstoji ikakva politička budućnost. Ali, na dan njegovog stupanja na vlast, 30. januara 1933, Karl fon Osijecki, pisac i novinar, mudro poručuje svojim kolegama: „Sve će to trajati mnogo duže nego što vi mislite. Možda godinama.“ Osijecki nema iluzija o mogućnoj ulozi pisaca u obaranju diktatora: „Mi smo spram toga nemoćni“, kaže. Ipak, budući pre svega čovek otpora, zaključuje: „Ali svaki od nas može da odluči da onima koji sada imaju moć nikada ne pruži ni mali prst.“
Uve Vitštok u napetom ritmu piše o tom prvom mesecu Hitlerove vlasti i o onima među piscima koji zaista nisu pružili ni prst, za razliku od onih drugih, koji su pružili celu ruku. Drama donošenja odluke, progona, hapšenja, logora, egzila, ili, na drugoj strani, pristupanja diktaturi i iluzornog književnog uspona, prikazana je bez uprošćavanja, u svoj svojoj kompleksnosti. Čitalac se, kako kaže Dea Loer, neprestano pita kako bi u takvim prilikama sam postupio, koliko bi imao hrabrosti i prisustva duha. A Bernhard Šlink stavlja u žižu slabost institucija – Akademije za književnost, naime – za koje se verovalo da su tako čvrsto sazdane. „Na kraju ostaje pitanje“, komentariše Šlink, „koliko je zaista debeo taj led na kojem se osećamo tako sigurnima.“
Uve Vitštok, autor, književni kritičar, urednik, rođen je 1955. Predavao je u SAD kao gostujući profesor, nosilac je nagrade „Teodor Volf“, autor je jedanaest knjiga.