Filozofija zla

10.11.11

Poznati norveški filozof Laš Fr. H. Svensen, pisac „Filozofije zla“, govori za Nin o norveškom masakru i o svojoj knjizi u kojoj je zlo podelio na četiri osnovna tipa

Knjige norveškog filozofa Laša Fr. H. Svensena prevedene su na dvadeset dva jezika. Profesor filozofije na univerzitetu u Bergenu do sada je objavio „Filozofiju dosade“, „Filozofiju mode“, „Filozofiju straha“ i „Filozofiju zla“ – studije koje su se brzo našle na bestseler listama. „Filozofija zla“, koju je pre pet godina objavila beogradska Geopoetika, skrenula je ponovo pažnju svetske javnosti kada je prošle godine objavljena na engleskom.
Jedna od osnovnih Svensenovih teza jeste da je o zlu gotovo nemoguće pričati, jer smo izgubili rečnik kojim bismo govorili o njemu. „Gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Žan Bodrijar se pita kuda je zlo danas nestalo i odgovara da je ono svuda. To me podseća na Andersenovu bajku Snežna kraljica, u kojoj se đavolovo ogledalo – koje izobličava na zlo sve što se u njemu ogleda – razbija, a krhotine dospevaju u oči i srca ljudi, tako da oni vide zlo i ružnoću kuda god da pogledaju. Za većinu nas pojam zla nije primarno vezan uz svakodnevnu realnost i naša svakodnevna iskustva, već nam se zlo prenosi putem masovnih medija. Zlo je, tako, istovremeno i odsutno i sveprisutno – odsutno iz našeg konkretnog iskustva, a sveprisutno u medijskoj stvarnosti.“

Nin: Vaša zemlja doživela je veliku tragediju kada je 22. jula desničarski ekstremista Anders Bering Brejvik ubio sedamdeset sedam ljudi. Vi ste pročitali njegov „manifest“ i njegove „postove“. Ukoliko se ne varam, zaključili ste da je paranoik koji ni sam ne razume knjige koje citira...
Laš Svensen: Ubicu je svakako vodila ideologija. On tvrdi da su muslimani izvršili invaziju na Evropu, kao i da su im u tome pomogli oni koje naziva „kulturnim Marksistima“ što je toliko široka kategorija da zapravo uključuje sve glavne političke partije u Norveškoj – od krajnje levice do krajnje desnice. Dalje ističe da se neophodne promene ne mogu ostvariti demokratskim sredstvima i da je nasilje jedina alternativa. To je paranoična logika, po kojoj su njegovi neprijatelji svi oni koji ne misle isto kao on, te da će ga proganjati zbog njegovih stavova. Nakon toga, jasno su izražene megalomanijske zablude: on sebe vidi kao spasioca zapadne civilizacije koga će biti slavljen u budućnosti. Primećuje se i jak reakcionarni trag u njegovom manifestu; nadugačko raspravlja zašto je davanje prava ženama bilo greška i zašto treba vratiti rodne razlike kakve su postojale pedesetih godina prošlog veka.

Šta mislite o spisku knjiga koje navodi kao svoje omiljene?
On navodi niz filozofskih dela u svom manifestu, tvrdeći da tu njegove omiljene knjige. Očigledno želi da ga smatraju ozbiljnim misliocem. Međutim, izgleda da on nije razumeo nijednu jedinu reč Tomasa Hobsa ili Džona Stjuarta Mila – ja sumnjam da je ikada zapravo pročitao ove knjige – nije to ništa drugo nego poza.

Tragedija u Norveškoj potresla je svet. Da li ste možda pokušali da objasnite i definišite taj masakr koji je počinio desničarski ekstremista, naravno, na tezama koje ste izneli u svojoj knjizi pod naslovom „Filozofija zla“?
Brejvik je jasan primer onog što nazivam ideološkim zlom. Možemo razlikovati četiri osnovne vrste zla. Prvo je demonsko zlo – najmanje relevantan tip zla. Ovaj oblik definiše se kao činjenje zla upravo zato da bi se činilo zlo. Taj tip smatram fikcijom koja nije relevantna za razumevanje stvarnog, ljudskog zla. Drugi tip je instrumentalno zlo – neko čini zlo, ali znajući da to radi, sve u cilju postizanja nekog cilja. Cilj može biti moralno prihvatljiv, ali podrazumeva zlo. Prema tome, instrumentalno zlo odnosi se isključivo na sredstva, a ne na cilj...

Kako prepoznajemo ideološko zlo?
Do ideološkog zla dolazi kad izvršilac radi nešto loše u uverenju da čini nešto dobro. Uzmimo kao primer Krstaše ili veštice i suđenja jereticima. Nema sumnje da većina učesnika u ovim događajima smatra sebe predstavncima dobre strane. U širem smislu, teroristi se mogu definisati kao idealisti koji su uvereni da stoje na strani dobra. Shodno tome, ono što oni rade izgleda kao opravdano u borbi protiv zla. Sama činjenica da je njihova ideologija izopačena ne čini ih manjim idealistima. Za „idealiste“ – za razliku od onih koje čine instrumentalno zlo – zlo nije samo moralno prihvatljivo, već je i pravo da se povredi drugi „u svrhu dobra“. Smatra se da je neprijatelj otelotvorenje zla protiv koga se mora boriti. Može da prepozna nekakvu akciju kao jadnu, ali i dalje insistira da je ona opradvana nekim višim ciljem. Oni koji čine zlo često deluju kao da reprezentuju dobro, a često puta u tako nešto i veruju. Međutim, uverenje da je nekakav ideal dobar ne garanutuje da je zaista takav.

Četvrtu vrstu zla definište kao glupu!
Glupo zlo karakteriše izvršilac koji čini zlo, a ne zaustavlja se da bi razmotrio da li je njegovo činjenje dobro ili zlo. Plitkoumno zlo se razlikuje od idealističkog, jer onaj koji čini idealističko zlo razmišlja o dobru i zlu, ali razmišlja pogrešno! Glupost može biti shvaćena kao oblik nepromišljenosti, odsustvo refleksije. Kant na jednom mestu piše kako je glupost prouzrokovana zlim srcem, ali mogli bismo preokrenuti ovakakv kocept i reći da glupost stvara zlo srce. To je ona forma zla koju Hana Arent opisuje kao banalnu. Brejvik se jasno uklapa u treću kategoriju. On veruje da je otkrio „pravo zlo u svetu“, islamiste i njihove saučesnike „kulturne Marksiste“, kao i da je svako sredstvo za borbu protiv njih opradvano.

Koliko je bilo teško napisati ovakvu knjigu? Kao problem provlači se činjenica da smo izgubili rečnik kojim bismo govorili o zlu.
Bila je to verovatno najzahtevnija knjiga koju sam napisao zbog obeshrabrujuće teme kojom se bavi. Moja namera bila je da pokušam da uspostavim sekularni koncept zla koji će biti koristan u moralnim refleksijama, bez obzira na očekivanja koja proističu iz nečijih verskih ubeđenja. Oslobađajući koncept zla od religioznih korena, otvaramo novu mogućnost za razgovor o njemu.

Obično kažemo da se ljude dele na dobre i loše. Kako vidite takvu podelu?
Čisto dobri i čisto zli ljudi su izmišljotina. Svako ljudsko biće sadrži obe stvari. Svi smo mi dobri i zli, ali ne u istoj meri. Neki su više dobri, a neki više zli.

U svojoj studiji pominjete rat u bišvoj Jugoslaviji?
Naravno, rat u bivšoj Jugoslaviji bio je jedan od najstrašnijih događaja u novijoj istoriji, sa tako strašnim gubicima ljudskih života i toliko patnje. Sa masovnim ubistvima, silovanjima i mučenjima. Videli smo, takođe, kako je koncept jedne zamišljenje zajednice eksplodirao svima u lice; razlike između grupa bile su, u suštini, politički stvorene u prilično kratkom vremenskom periodu. Bilo dovoljno pretvoriti prijatelja u neprijatelja, nagnati jednu grupu ljudi da progoni drugu.

Prošli ste kroz čitavu istoriju. Pored rata u bišoj Jugoslaviji, kao primer navodite i događaje od 11. septembra u Americi. Citirate deo govora američkog predsednika Džorža Buša koji nakon terorističkih napada kaže: „Danas je naša nacija videla zlo.“
Buš je bio u pravu kada je rekao da je Amerika toga dana videla zlo, ali je propustio da identifikuje o kom je zlu reč. On je dao sliku terorista kao demonskog zla, u trenutku kada su oni, u stvari, predstavljali idealističko zlo. Osama bin Laden je tvrdio da on predstavlja „dobar terorizam“, jer se bori protiv „zlog terorizma“ Sjedinjenih Američkih Država. Fundamentalni nedostatak jeste verovanje da zlo koje čine drugi ljudi može da posluži kao opravdanje za sopstvenu „dobrotu“.

Mića Vujičić

18.08.07 Danas

Slavenka Drakulić
Tijelo njenog tijela
Samizdat B92, 2007.
prevela Rujana Jeger

Podnaslov ovog dela je - priče o dobroti., a tema više nego intrigantna. Naime, godine 2000, Slavenki Drakulić je presađen bubreg, a donator je bila živa, anonimna darovateljka. Već u bolnici, spisateljica je poželela da upozna donatorku, želela je da upozna nekoga ko je odlučio da daruje deo svog tela nepoznatoj osobi i to bez ikakve novčane naknade. Ovo je knjiga o susretima Slevenke Drakulić ne samo sa osobom koja je njoj pomogla, već i sa nizom američkih donatora, koji su odlučili da nesebično poklone svoje organe, kako bi pomogli nekome ko je bolestan. U svetu u kome se najmanje i najređe očekuje dobrota, spisateljica Slavenka Drakulić napisala je, na osnovu svog i iskustva drugih ljudi, delo posvećeno upravo dobrim ljudima i dobrim delima, analizirajući pri tom sebe, sopstvene emocije i reakcije na činjenicu da joj je takvim, specifičnim poklonom, proudužen život i vraćena nada. Tijelo njenog tijela prva je knjiga na ovu osetljivu temu objavljena kod nas. Ovo je literarna studija koja baca novo svetlu i na fenomen bolesti, nade, ozdravljenja, dobrote, pomoći, o kojima se i govori i piše tako retko.

Istraživačko novinarstvo
priredio Hjugo de Berg
Clio, 2007.
preveli Đorđe Trajković, Jelena Petrović i Lazar Pašćanović

Istraživačko novinarstvo je novinarstvo koje se smatra elitnim i najcenjenijim u žurnalističkoj profesiji. "Novinar je osoba koja se, bez obzira na medij u kome deluje, bavi otkrivanjem istine i utvrđivanjem koliko se od nje odstupa. Opšti naziv za takvo novinarstvo je istraživačko novinarstvo, i ono se od naizgled sličnih aktivnosti kojima se bavi policija, advokati, revizori i nadzorni organi, razlikuje u tome što nije ograničeno predmetom istraživanja, ne temelji se na zakonu i u bliskoj je vezi sa publicitetom", kaže priređivač ovog dela, Hjugo de Berg. Ovo delo namenjeno je svima koji žele da o suštini novinarske profesije saznaju više, ali će prevashodno koristiti studentima žutnaslistike, izučavaocima medija i čitalačkoj publici koju zanima budućnost istraživačkog žurnalizma. Hjugo de Berg, priređivač ovog dela, grupiše materiju o kojoj govori u više poglavlja, a autori, univerzitetski profesori u Britaniji, govore o istraživačkom novinarstvu kao pouzdanosti više vrste, o nastanku istraživačkog novinarstva, promeni njegovog konteksta, globalizaciji medijskih programa, zakonskim i etičkim okvirima istraživačkog novinarstva, odnosu novinarastva i interneta. No, drugi deo knjige odnosi se na primere iz prakse: istraživanje korupcije u korporacijama, odnosu lokalne vlasti i javne odgovornosti, razotkrivanju sudskih grešaka koju je radio BBC, odnosu visoke politike i niskog ponašanja.


Laš Fr. H. Svenson
Filozofija zla
Geopoetika, 2006.
prevela Nataša Ristivojević-Rajković

Zlo je sveprisutan fenomen o kome se malo piše. Upravo zbog toga ovo Svensonovo delo jeste dragocenije. Ovo delo nije istorija zla, iako se poziva na istorijske izvore. Autor , Laš Svenson, ograničio se da u knjizi piše o pojedinim i najvažnijim aspektima zla. Centralno mesto u ovom filozofskom pristupu fenomenu zla pripada čoveku. Cilj ove knjige nije da otkrije koren zla, niti da nađe izvor iz koga ističu sva zla, već pre svega da opiše neke karakteristike ljudskog delovanja., pozitvne i negativne mogućnosti koje se u njemu nalaze. Za Svensona, osnovno pitanje nije: "Šta je zlo?", već: "Zbog čega činimo zlo?", kao i postulat da najveći problem čovečanstva nije višak agresije, koliko nedostatak razmišljanja. Svensonova teza je da egoizam u osnovi uzrokuje daleko manje ubistava i napada nego nepromišljeno, nesebično predavanje "višim" ciljevima. A ravnodušnost je, po mišljenju autora, zaslužna za još više žrtava - naročito u odnosu na ljude koji se ne nalaze u našoj neposrednoj blizini. Filozofija zla studiozno je razmatranje fenomena zla. Ovo delo poziva na promišljanje ljudskog delovanja i promenu postupaka i ponašanja. Svensona naši čitaoci znaju po knjigama Filozofija mode i Filozofija dosade, koje je , takođe, na srpskom objavila Geopoetika.


Andrea Levi
Malo ostrvo
Laguna, 2007.
preveo Goran Kapetanović

Andrea Levi engleska je spisateljica, rođena u porodici Jamajkanaca. Do sada je dobila nagradu Orindž za prozu, Vitbredovu nagradu za roman, kao i Književnu nagradu Komonvelta. Malo ostrvo je njen najčitaniji roman u Engleskoj, ocenjen od kritike kao "štivo koje veoma živo dočarava atmosferu četrdesetih godina dvadesetog veka, a kroz živote četvoro protagonista slikovito prikazuje sukobe i rasističke stavove toga doba". Radnja romana događa se u Engleskoj. Godina je 1948. i ova zemlja tek pokušava da prevaziđe posledice nedavno završenog rata. Susedi Kvini Blaj negoduju zbog toga što je primila Jamajkance kao podstanare, ali ona ne zna ni kada će se ni da li će se njen muž Bernard vratiti iz Indije, gde je tokom rata dospeo. Gilbert Džozef, jedan od glavnih junaka romana, jedan je od nekoliko hiljada Jamajkanaca koji su stupili u RAF da bi se borili protiv Hitlera. Kada se u Englesku vratio kao civil, otkrio je da se ljudi prema njemu ponašaju sasvim drugačije od onoga kako je očekivao. Gilbertova žena Hortens, takođe se iznenadila prilikama koje su je dočekale u Londonu. Ona se nadala novom životu, a naišla je na - zidove nerazumevanja. Andrea Levi vešto meša humor, blagu ironiju, laki sarkazam, ali ni u jednom trenutku romana ne gubi nepristrasnost, a njeno pripovedanje ritam i napetost.

Sanja Domazet

16.12.06 Politika

Oprhvan mnogobrojnim nedaćama i problemima, današnji čovek je sklon da pomisli da je sve u prošlosti bilo bolje, da su ljudi bili srećni maltene kao u Platonovoj Atlantidi, ili u nekoj kasnijoj utopijskoj projekciji koja je pitanje sreće pomerila u budućnost, pošto prošlost nije mogla čoveku da promeni sadašnjost. Kad se shvatilo da ni budućnost nije ono što je čovek zamišljao, naročito posle propasti najopsežnijeg utopijskog projekta – komunizma, svi su se pomalo našli na brisanom prostoru. Pošto je etika u marksizmu bila prognana disciplina, i mnogi pojmovi na kojima ona počiva, pre svih problem dobra i zla, izgubili su „pravo građanstva”. Za mnoge ta dva ključna pojma prestala su da postoje onda kad je u osvit dvadesetog veka Niče konstatovao da je Bog mrtav. Bio je to dokaz da je samim tim i Đavo otišao u istoriju, jer ako nema onog koji oličava pojam dobrog, nema ni onog koji je dvadeset vekova bio njegova suprotnost. To je značilo da je svet napokon oslobođen zla.

Dogodilo se ono što je malo ko očekivao – upravo u veku za nama i na početku ovog koji živimo zlo je dobilo neslućene razmere, kakve nikada u istoriji nije imalo. Moglo bi se čak reći da se dogodila prava eksplozija zla, takva eksplozija da mnogi i ne primećuju da je zlo svuda oko nas i u nama samima. Taj, da ga nazovemo, paradoks zla tema je studije „Filozofija zla” Laša Fr. H. Svensena, koji je objavila „Geopoetika”, u prevodu s norveškog Nataše Ristivojević Rajković.

Domen etike i politike

Iako prošlost nije poznavala zlo u razmerama, kakve je upoznao dvadeseti vek, a dvadeset prvi učinio ga nerazdvojnim delom naše svakodnevice, to ne znači da ga nije poznavala i, naravno, praktikovala. O tome najbolje govori primer jednog od sedam grčkih mudraca. Zvao se Bijant i bio je rodom iz Prijene, grada na maloazijskoj obali tadašnje Grčke. Priča kaže da su se svih sedam mudraca jednog dana našli u najpoznatijem grčkom proročištu Delfi, gde je svako od njih trebalo da sroči neku mudru maksimu. Za genijalne Grke to je bilo još jedno od takmičenja u mudrosti, jedino je Bijant ćutao. Odbijao je dugo da bilo šta mudro saopšti, kaže priča, dok na kraju na navaljivanje ostalih nije rekao: „Većina ljudi je zla”!

Takva izjava na početku grčke civilizacije, čiji mladalački polet, iskustva i znanja i danas zadivljuju, dugo je bila skrajnuta. Kao da niko nije hteo da ponese teret zla. Ne zna se kako je završio Bijant koji je tako mračno definisao ljudsku prirodu, i to na samom početku rađanja naše evropske civilizacije. U osvit grčkog klasičnog doba, u kojem je mera proklamovana kao osnov svih bića i stvari, kad su se sricala prva slova o ljudskom i božanskom, o ljudskoj i božanskoj pravdi, ta rečenica: „Većina ljudi je zla”, kao da ne pripada tom poletnom i herojskom dobu, već ovom našem zahuktalom i izbezumljenom.

U svojoj knjizi autor navodi Bodrijara koji se pita kuda je zlo danas nestalo i odgovara da je ono svuda oko nas. Da li ta Bodrijarova rečenica objašnjava što u rečnicima i enciklopedijama nema odrednice zla, jer kad nešto postane deo nas samih, obično se podrazumeva da ga ne treba ni objašnjavati. Jedino u Matičinom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, zlo je dobilo svoje mesto, a još podrobnije objašnjeno je u Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, koji objavljuje SANU. Ali, sve su to primeri i definicije, od antropološke, etičke, fenomenološke, etičke, a nikako odrednica koja bi obuhvatila samu suštinu zla. Doduše, u hrišćanskim enciklopedijama pojam zla obrađen je temeljito, zato što samo hrišćanstvo opstojava na dva najvažnija etička pojma – na dobru i na zlu.

U profanom svetu u kojem nema dobrog, ili je njegova definicija nejasna, zlo postaje tako uobičajeno da se i ne primećuje, ili se gubi nekadašnja radikalna razlika između njega i dobrog. Verovatno se zato i autor knjige „Filozofija zla” opredelio za fenomenološki pristup, da pre svega opiše najvažnije aspekte i fenomen zla, kao jedne od kategorija ljudskog delanja.

Kao na najstrašnije oblike ljudskog zla autor podseća na nacističke logore i staljinističke gulage, u kojima su nastradali i ubijeni milioni ljudi, s tom razlikom što je Hitler ubijao sve druge koji nisu arijevci, pre svega Jevreje, dok je Staljin u gulage slao sopstveni narod, umorivši u njima oko sto miliona nedužnih građana. Danas nema ni Hitlera ni Staljina, ali zla ima još više. Samo se na prvi pogled čini da je ono prognano iz naše civilizacije, jer su mediji preuzeli nekadašnju ulogu zločinaca, uživo priuštivši gledaocu da posmatra sam čin zla. Gledalac, pak, često živi u iluziji da je to samo virtuelni svet koji se njega ne tiče, a da se ono što gleda dešava samo drugima. Radikalno zlo iz doba nacizma i staljinizma zamenilo je sofisticirano zlo, koje nije tako masovno i užasavajuće, ali je sveprisutno. Ta činjenica upravo je najpogubnija po čoveka, jer se vremenom toliko navikne na zlo da ga više i ne primećuje.

U tome je problem cele naše civilizacije, ne samo kako zlo iskoreniti, već kako svakog pojedinca učiniti odgovornim za ono što nam se dešava.

„Zlo je prvenstveno moralna kategorija i tiče se ljudskog delanja”, piše autor, dodajući da „prolem zla ne treba lokalizovati u teologiji ili prirodnim naukama, čak ne ni u filozofiji, već u moralu i politici”. Demonsko, literarno zlo nije predmet njegovog interesovanja, iako su pisci dali najbolje uvide u njegovu suštinu, od nemačkih romantičara, za koje je zlo bilo neka vrsta stvaralačke igre, do Tomasa Mana. Autora, pre svega, zanima šta se to događa sa običnim ljudima, koji godinama tiho i mirno obavljaju svoj posao, a onda odjednom isto tako mirno, a da im to niko nije naredio učestvuju u nacističkim genocidima, tako temeljno obavljajući svoj zlokobni posao kao da se to njih uopšte ne tiče, ili pak sa istom pedantnošću prijavljuju čak i svoje najbliže NKVD-u, iako znaju da će završiti u nekom gulagu, odakle se nikad neće vratiti.

Da li to znači da u svakom od nas postoji gen zla, koji u pogodnom trenutku usmerava delatnost pojedinca, koji čini zlo, jer u medijima često čujemo da su do „juče” to bili mirni, porodični ljudi, a onda se odjednom u njima nešto dogodilo.

Gde se izgubio Satana

Najveći nemački pisac Johan Volfang Gete rekao je jednom prilikom: „Nemci bi trebalo da budu raspršeni i rasuti po svetu kao Jevreji... kako bi ono dobro koje postoji u njima valjano i potpuno razvili za dobro nacije”. Ta Geteova rečenica bila je podsticaj za Tomasa Mana da u svom govoru, upućenom Nemcima, odmah po završetku Drugog svetskog rata, 1945. iz Vašingtona, podseti i na neke bolne istine o nemačkoj duši, njenoj vezi sa demonskim, sa mističnim i paganskim, duši koja je svoja najbolja dela iznedrila u muzici i filozofiji, a najgora u politici. Zapravo, Man je pokušao da objasni ono što je tištalo još genija iz Vajmara – kako je moguće pomiriti ogromni doprinos koji je jedna nacija dala na kulturnom planu sa varvarstvom tokom rata.

Nemački dualizam otelovljen u najsmelijoj spekulaciji i političkoj maloletnosti, napisao je na jednom mestu Tomas Man, proizvod je muzikalnonemačke introvertnosti i zatvorenosti, raskoraka između nacionalnog ideala i političke slobode. Bez obzira na svoje zasluge, takvo nemačko biće utemeljio je još Luter, otac reformacije, koji se sa istom strašću borio za pravu veru, kao što se borio sa đavolom koji mu se priviđao i isposničkoj ćeliji. Da se taj đavolski, zločinački lik ne bi i ubuduće priviđao Nemačkoj i od nje činio neprijatelja čovečanstva, veliki pisac i humanista završiće seciranje sopstvene nacije s porukom – da je jedini put nemačke duše onaj idejni i duhovni horizont koji su stvorili njeni književni i filozofski velikani.

Ako na početku naše evropske civilizacije stoji već pominjana izreka Bijanta, jednog od grčkih mudraca da je većina ljudi zla, naša dva poslednja veka učinila su zlo tako običnom, svakodnevnom pojavom, toliko da se gotovo izgubila razlika između dobra i zla, ne u teološkom smislu već u profanom. Naš princ tame nije Satana koji nas iskušava. Zlo je toliko prisutno u našim životima, postavši naša nova duhovna hrana. Zato je jedan od najprečih zadataka čoveka dvadeset prvog veka da pokuša iznova svojim delovanjem da uspostavi ravnotežu između dobra i zla.

Milka LUČIĆ