Filozofija dosade

08.01.05

Docent na Institutu za filozofiju Univerziteta u Bergenu, Laš Fr. H. Svensen (1970), urednik je Norveškog filozofskog časopisa "Norsk filozofisk tidsskrift". U knjizi "Filozofija dosade" (1999) on je ovu pojavu analizirao kao važan fenomen modernosti, i jedan od glavnih čovjekovih problema u modernom dobu. Ovaj esej, kako ga je autor žanrovski odredio, razvija ideje o nastanku i evoluciji dosade, primjenjujući interdisciplinarni pristup. Pa su tako u knjizi korišćeni tekstovi iz različitih oblasti, kao što su filozofija, lijepa književnost, psihologija, teologija i sociologija, uz brojne citate autora koji se direktno ili posredno bave pojmom dosade, među kojima su: Hajdeger, Aristotel, Niče, Hegel, Kant, Bodrijar, Benjamin, Beket, Čehov, Dostojevski, Kafka, Kundera, Lorka, Man, Pesoa, Šekspir, Šopenhauer, ali i Vorhol, Dejvid Bouvi i Igi Pop.

Ovu zanimljivu knjigu pisanu pristupačnim i razumljivim jezikom, objavila je beogradska kuća "Geopoetika" u ediciji "Teorija" i prevodu Ivana Rajića. Pored "Filozofije dosade", Svensen je autor i knjiga: "Umjetnost", "Filozofija zla", "Čovjek, moral i geni - kritika biologizma", "Šta je filozofija", "Istinito, dobro i lijepo - uvod u filozofiju","Moda - filozofski esej". Za "Vijesti" Laš Fr. H. Svensen govorio je iz Bergena, osvrćući se na današnji fenomen sveprisutne dosade, od koje deset procenata stanovništva pati bar jednom u životu, a ova pojava je prisutnija kod muškaraca, nego kod žena:
- Dosada nije unutrašnje stanje duha, već i odlika svijeta, jer mi učestvujemo u društvenim praksama koje su prožete dosadom - tvrdi Laš Fr. H. Svensen i dodaje:
- Ne postoji nikakav kurs o dosadi na univerzitetima, iako se studenti često dosađuju tokom studija. Čak se više i ne podrazumijeva da je dosada relevantna filozofska tema, iako je to nekada bila. Ponekad mi se čini da čitav zapadni svijet liči na Berghof, sanatarijum u knjizi "Čarobni brijeg" Tomasa Mana, u kome Hans Kastrop obitava -sedam godina. Ubijamo vrijeme i smrtno se dosađujemo. Zbog toga možemo pasti u iskušenje da kažemo da je Bajron u pravu: "Slabo nam je šta ostalo, osim da se dosađujemo ili da dosađujemo drugima".

Prije "Filozofije dosade" pisali ste filozofska djela, ali tek je ova knjiga neočekivano postala besteler. Kako je nastajala "Filozofija dosade" i otkud preokret u pisanju?
- Jedan od razloga pisanja ove knjige je bio taj što mi je filozofija bila dosadila. Bio sam upravo završio moju doktorsku disertaciju o teoriji interpretacije Imanuela Kanta i potom je filozofija jednostavno prestala da bude značajna aktivnost za mene, postala je rutina, posao kao i mnogi drugi. Bila je više tegobna, dok mi je ranije predstavljala izvor radosti. Pošto sam završio disertaciju, imao sam nekoliko mjeseci slobodnog vremena. Odlučio sam da apsolutno ništa ne radim, ali, to mi je nerađenje bilo previše dosadno. Tako sam osjetio neodoljivu želju da nešto uradim. U isto to vrijeme, umro je moj bliski prijatelj od prekomjerne doze heroina na zabavi - bilo mu je dosadno i imao je potrebu za nečim "stimulativnim", nečim što ga je, na žalost i ubilo. Bilo je to vrijeme krize u mom životu i pisanje te knjige predstavljalo je svojevrsni pokušaj da se nagodim sa tom krizom. To je za mene takođe podrazumijevalo pronalazak novog pravca izučavanja u filozofiji. Zapravo, shvatio sam da filozofiju mogu koristiti i pri pisanju o nečemu što je zaista važno i u egzistencijalnom smislu.
Dok sam pisao "Filozofiju dosade" nijesam imao u planu da ću je i objavljivati. Pisao sam je za sebe i moje prijatelje. Ali, onda je urednik jedne izdavačke kuće čuo za to, i upitao me je da li bih želio da se to i objavi. Rekao sam da, ali nijesam vjerovao da će knjiga n-aići na tako veliki interes. Međutim, odmah je postala bestseler u Norveškoj, a nešto kasnije je prevedena i na 15 jezika - time niko nije bio iznenađen kao ja.
Najveća tegoba pri pisanju na ovu temu je ta što o toj problematici ima samo nekoliko savremenih djela, tako da mi je predstojalo široko polje istraživanja, istraživanje iz različitih izvora: književnosti, filma, umjetnosti, teologije, sociologije, i u većem dijelu iz ranije filozofije. Pronalazak izvora za materijal bio je izuzetno zamarajući posao.

Koliko je dosada danas sastavni dio naših života?
- Vjerujem da je dosada zaista postala središni dio savremenog života. Živimo u kulturama u kojima je potraga za mišljenjem, često u obliku "samo-realizacije", postala jedna od glavnih preo-kupacija. Mi takođe tražimo da nepres-tano budemo stimulisani kroz različite oblike zabave, droge, ekstremne sportove, sve što će činiti da drži dosadu dalje od naše svakodnevice. To je fenomen, koji će se, čini mi se, uvećavati vrtoglavom stopom rasta.

A koliko je dosada bila prisutna u prošlosti?
- Pretpostavljam da su neke forme dosade stare koliko i naša civilizacija. Opisi koji podsjećaju na dosadu nalaze se i u Bibliji. Međutim, primjećuje se da je dosada "eksplodirala" u doba romantizma. Pojavile su se različite riječi za dosadu u raznim jezicima, prva od njih oko 1750. godine, (poput riječi "boredom" na engleskom i "langeweile" na njemačkom jeziku). Oko 1800. godine, dosada se prvenstveno uočavala među bogatim staležom i sveštenstvom. Ali, tokom 19. vijeka ona postaje rastući fenomen i u životu običnih ljudi.

Gdje je, zapravo porijeklo dosade?
- Moje ubjeđenje je da se nužnost moderne dosade, u njenom širem značenju, znatno obuzdava i samom činjenicom da tradicionalni izvori mišljenja, naročito religije, nestaju. Neko može reći i to da su uobičajene forme mišljenja, bile u suštini kolektivne, a sada su zamijenjene pojedinačnim ljudskim istraživanjima ličnog mišljenja o životu. A, to lično mišljenje je opštepoznato i teško se postiže da bude i podržano.

Iz kojih razloga nastaje dosada?
- Ja vjerujem da se "duboka" egzistencijalna forma dosade može opisati kao nedostatak ličnog mišljenja u životu. Osnovni razlog dosade mora da je zbog toga što je pomenutu vrstu mišljenja veoma teško postići. Mnogi faktori u savremenom životu, poput činjenica da tragamo za trenutnim zadovoljstvima, porasta individualnosti, samo doprinose tome da problem postane još teži.

Zašto jednostavno ne možemo dosadu pobijediti činom vlastite volje?
- Dosada je emocija, a emocija se ne može jednostavno promijeniti činom samog htjenja. Kao što neko ne može jednostavno odlučiti da voli neku osobu, isto tako ne može odlučiti da se ne dosađuje.

Kako Vi vidite dosadu u budućnosti?
- Onoliko koliko ja mogu uvidjeti, ovaj će problem nastaviti da se uvećava.

Napisali ste takođe "Filozofiju zla". Da li je dosada takođe jedna vrsta zla?
- Dosada je, rekao bih, samo jedna od mnogih zala u ljudskim životima, i pomalo se sumnja da su mnoga zla djela rezultat dosade. Ali ja takođe smatram da dosada može biti i pozitvna snaga. To se može prenijeti u kreativni oblik. Jer, znamo da je mnogo velikih romana i umjetničkih djela nastalo iz dosade njihovog tvorca. Dosada može u životu stvoriti i prostor za razmišljanje. Sve ostale stvari u životu, čini se da gube svoj smisao, okreću se na drugu stranu, a neki mogu to iskoristiti kao mogućnost za preispitivanje da su zadovoljni svojim životnim putem. Koliko ja primjećujem, Paskal je bio u pravu kada je rekao da dosada sadrži samopronicljivost, ili više mogućnost samopronicljivosti. A Niče je to objasnio riječima:
"Onaj ko u potpunosti savlada sebe protiv dosade, takođe je savladao samoga sebe".

Blaga proba smrti

- Dosada daje neku vrstu blage probe smrti, i možemo pretpostaviti da je nasilna, prava smrt, bolji izbor, da čovjek više voli da se svijet završi udarcem, prije nego bijednim, tihim kmekom. Vrijeme provedeno u dosadi je upravo nešto što nije pobijeđeno. Ono je zatvor. Dosada je u bliskom srodstvu sa smrću, ali to je paradoksalno srodstvo jer je duboka dosada neka vrsta smrti, dok smrt izgleda kao jedini mogući, totalni prekid dosade. Kod dosade je riječ o beskrajnosti i ništavilu. Ona je smrt u životu, ne život. U ne-ljudskosti dosade dobijamo perspektivu naše sopstvene ljudskosti.

Dosada uvijek sadrži kritički momenat

- Dosadi nedostaje šarm melanholije, koji je vezan za tradicionalnu povezanost melanholije sa mudrošću, osjećajnošću i ljepotom. Zbog toga dosada nije toliko privlačna estetama. Njoj takođe nedostaje jasna ozbiljnost depresije, i zato je manje zanimljiva psiholozima i psihijatrima. U poređenju sa depresijom i melanholijom, dosada je prosto previše trivijalna ili vulgarna da bi bila vrijedna detaljnog istraživanja.
Dosada uvijek sadrži kritički momenat jer je ona izraz za to da je neka data situacija ili stanje duboko nezadovoljavajuće. Već je Fransoa de la Rošfuko ukazao u svojim maksimama, koji su u osnovi oštroumni opisi života na francuskom dvoru, da lako opraštamo onima koji nam dosađuju, ali ne i onima kojima dosađujemo. Na francuskom dvoru dosada je bila privilegija monarha, jer ako bi neko drugi na dvoru pokazao da se dosađuje, to bi se teško moglo protumačiti na neki drugi način osim da mu monarh dosađuje.

Vujica OGNJENOVIĆ

19.11.04 Vreme

Može li se napisati filozofska studija o nečemu tako "trivijalnom" kao što je dosada, o nečemu što je sasvim nevidljivo za radare starovremskih filozofa Velikih Priča, a bogme je i nekako odveć "neposredovano" za (post)moderne mislioce kojima sve izlazi iz drugih, ranije napisanih knjiga, i tamo se i vraća, tek blago reinterpretirano, u najboljem slučaju? I da li je dosada uopšte "dostojna" filozofiranja, to jest može li se studija o dosadi kao "fenomenu modernosti", kako kaže njen autor, uopšte nazvati filozofskom? Hoće li je virtuelni filozofski portir pripustiti unutra, u dveri kanonizovane Filozofije?

Norveški autor Laš Fr. H. Svensen bavi se pomalo i ovim i ovakvim pitanjima, pokušavajući da "mapira" svoje delo (Filozofija dosade; sa norveškog preveo Ivan Rajić; Geopoetika, Beograd 2004), da ga locira nekamo, unutar ili po strani od jedne beskrajne produkcije mahom sastavljene od intencionalno autorefleksivnog filozofiranja-o-filozofiranju... Ali, u osnovi, nije da mu je osobito stalo do toga: mnogo je podsticajnije uhvatiti se u koštac s fenomenom (ili stanjem, ili šta-je-već) o kojem postoji tako mnogo fragmentarne, usputne literature, a tako malo one kojoj bi dosada i slični "psihički nazebi", kako bi rekao jedan od citiranih autora, bili stožernom temom/metom. Razmatrajući duboko ukorenjenu predrasudu o "nedostojnosti" dosade kao spisateljskog izazova, Svensen razmatra njen odnos sa nešto "uspešnijim" rođakama: "Dosadi nedostaje šarm melanholije, koji je vezan za tradicionalnu povezanost melanholije s mudrošću, osećajnošću i lepotom. Zbog toga dosada nije toliko privlačna estetama. Njoj takođe nedostaje jasna ozbiljnost depresije, i zato je manje zanimljiva psiholozima i psihijatrima. U poređenju s depresijom i melanholijom, dosada je prosto previše trivijalna ili vulgarna da bi bila vredna daljeg istraživanja." Naravno, ostatak knjige će Svensen utrošiti da bi pokazao kako to i nije baš tako...

Već je iz uvodno citirane rečenice jasno da Svensen ne prilazi dosadi kao prevashodno "praktičnom" problemu – za koji je kanda "kriv" onaj ko od njega pati, umesto da se lepo prihvati kakvog posla! – nego kao fenomenu "umora od života" i jedne, na kraju krajeva, tako tipično – i otuda za ozbiljno promišljanje neophodno – (post)modernom stanju svesti iliti duha. Sledeći tragove prethodnika, ponajviše Hajdegera i njegovog razmatranja da-seina u svetu kakav već jeste, Svensen nudi osobnu tipologiju dosade, razlikujući pre svega dve temeljne vrste: situacionu i egzistencijalnu dosadu, ili ako hoćete – akutnu i hroničnu, onu koja je izazvana lako uočljivim spoljnim "ometajućim faktorom", te onu koja čoveka prožima manje-više nezavisno od povoda, do i preko granice oblomovljevske pasivnosti i odustajanja-od-uzaludnog-životnog-napora: "Možemo primetiti da situaciona i egzistencijalna dosada imaju različite simboličke izraze, ili, pravilnije rečeno, dok se situaciona dosada izražava time što se zeva, vrti na stolici, protežu ruke i noge i tako dalje, duboka, egzistencijalna dosada je manje-više bezizražajna. Dok se čini da telesni izrazi situacione dosade pretpostavljaju da se možemo otresti njenog jarma, osloboditi je se i nastaviti dalje, izgleda da odsustvo izraza kod egzistencijalne dosade sadrži implicitan uvid u to da se dosada ne može pobediti snagom volje." Zašto? Evo jednog mogućeg odgovora: "Dosada znači gubitak smisla, a to je ozbiljan problem za onoga kome se to desi. Ne verujem da bez daljnjeg možemo reći da se svet nekom čini besmislenim zato što se dosađuje, ili da se neko dosađuje jer mu se svet čini besmislenim. Između ove dve stvari teško da postoji prost uzročno-posledični odnos. Ali, čini se da je van svake sumnje da su dosada i besmisao povezani."

Na stotinu i šezdeset stranica ove intrigantne, inteligentno s(ta)ložene, nerazmetljivo duhovite i uzbudljive studije, Laš Svensen nudi zamaman surfing po istoriji i savremenosti dosade i srodnih joj stanja, po umetničkom i filozofskom tretmanu tog "fenomena modernosti": naročito su uspeli oni delovi u kojima autor razmatra fenomen dosade i transgresije, to jest "prekoračenja granica" kao jednog od dežurnih (sumnjivih?) lekova, a kroz uistinu minuciozno, mestimično briljantno seciranje "znakovitih" i radikalnih dela poput Američkog psiha Breta Istona Elisa, romana Sudar Džejmsa Balarda (i istoimenog Kronenbergovog filma) ili celokupne umetničke pojave amblematičnog Endija Vorhola, tog blaziranog princa osvešćene potrošačke prezasićenosti, gubitka Smisla usled pritisnutosti zakonom industrijskih Velikih Brojeva. Na taj način, u velikom, više nego stimulativnom zaobilaznom luku preko umetnosti i filozofije, Svensen stiže – ako je, naime, ikuda i odlazio – nazad ka "stvarnosti" dosade, odnosno ka turobnosti egzistencije lišene uporišta u bilo kakvoj nosivoj Priči, velikoj ili maloj: "Arnold Gelen tvrdi da samo stvarnost pomaže protiv dosade. Ovo uopšte nije loš predlog, ali nije lako tek tako nabaviti parče stvarnosti. Problem sa dosadom je, između ostalog, u tome što čovek "gubi" stvarnost. Gelenov predlog može izgledati kao rešenje koje pretpostavlja da je problem već rešen. Ali, iskusiti dosadu znači iskusiti deo stvarnosti". Čitajući Filozofiju dosade, radoznali čitalački hedonista nipošto neće "iskusiti dosadu", čak ni onu "situacionu": pre će biti da je Filozofija dosade jedan od boljih načina da se obazrivo rekonstruišu krhotine Smisla, u svetu (uključiv i svet Teksta) koji za to baš mnogo i ne mari.

Teofil Pančić

15.11.04 Danas

Polazeći od Vitgenštajnovog predloga forme filozofskog problema - Ja se ne snalazim - mladi filozof sa krajnjeg evropskog severa Laš Svensen (1970), nakon Kantove kritičke hermeneutike na kojoj je doktorirao, posvetiće se jednom u osnovi savremenom problemu u kom se dobar deo društva razvijenijeg dela planete zaista ne snalazi. Pošto je esej, kako ga je autor žanrovski odredio u svom uvodu, "Filozofija dosade" preveden na čak četrnaest jezika - izdavačka kuća Geopoetika objavila je nedavno ovu izvanrednu multidisciplinarnu minijaturu iz savremene teorije, u prevodu Ivana Rajića sa norveškog izvornika (redakcija prevoda Ljubiša Rajić).

Svensen je, najpre, poželeo da među korice jedne knjige sabere različite citate o dosadi iz filozofskog, beletrističkog ili, u krajnjoj liniji, psihološkog nasleđa, no kako se pokazalo da je tema istovremeno zabavna i kontroverzna - te da se prepliće sa mnogim, strogo filozofskim problemima - Norvežanin se i sam upustio u zanimljivu diskusiju o ovom "nejasnom i mnogostranom fenomenu".

Svoju prolegomenu za jednu istoriju dosađivanja, Svensen je podelio u četiri osnovna dela, u kojima se bavi problemom dosade, prepričava najupečatljivije priče o dosadi iz istorije zapadne civilizacije, da bi se zatim upustio i u analizu fenomenologije i morala dosade, sve uz pomoć vrlo ilustrativnih citata iz Ničea, Hajdegera, Beketa, Siorana, Pesoe i drugih, manje-više oprobanih dosadologa, koji su dubine svog slobodoumlja uglavnom plaćali apatijom u svakodnevici. Postavljajući osnovne naznake odnosa prema dosadi, Laš Svensen nedvosmisleno ukazuje na modernost ovog fenomena, opredeljujući se za latinski izraz acedia koji je već u ranohrišćanske tekstove ušao kao negativan pojam. Uninije, ili otupelost u dosadi, i savremeno hrišćanstvo smatra za demonski izazov kome se svakako treba odupreti. Iz nekog razloga, Svensen ignoriše starogrčku dokolicu kao plodno (i nužno) okruženje za filozofiju, prepuštajući tako veći deo evropske istorije teolozima koji propagiraju aktivno samoobdelavanje, i za koje je - Kjerkegorovim rečima - dosada "demonski panteizam" i izvor sveg zla. Zato će u ovom eseju tek Sioran ustvrditi da je "dosada superiorno stanje, i da bi predstavljalo njeno unižavanje ako je dovodimo u odnos sa idejom rada", kao odgovor na uobičajenu konstataciju da se neko dosađuje jer nema šta da radi.

Iako posvećen dosadi, Svensenov esej čitaoca ne zove na gubljenje vremena. U pitanju je zaista zanimljiva i provokativna vežba, koja je tek naizgled izraz neke tipično skandinavske nervoze pred gubitkom smisla. Stereotip je da Južnjacima dosada nije problem, budući da su sijestu ugradili u svoj modus vivendi. "Jer dosada je invazija vremena na tvoj sistem vrednosti", upozorava Brodski. Takva osvajanja nisu ograničena samo na srećna, dokoličarska društva.

Milica Jovanović