Goblen

03.08.06 NIN

Kakav je to (jezički) goblen izvezao Goran Babić u knjizi stihova istoimenog naslova? I na šta sve može da nas podseti ta povlašćena reč nesumnjivo simboličkog naboja? Najpre, naravno, na pisanje stihova kao na ritualnu radnju, pesnici se oduvek upoređuju sa veziljama i pletiljama, njihovo ukrštanje i afektivno intonirano slaganje reči zaista je analogno takođe drevnoj, gotovo magijskoj veštini ukrštanja i prodevanja niti. Tekst i tekstil su, uostalom, reči istoga korena, tekstura takođe, a još se u srednjem veku ustalilo viđenje (sakralnog) pisanja kao naročitog “pletenija sloves”. Pisati i bosti iglom, u doslovnom ili prenesenom značenju, to izlazi na isto, piše se i bode se iglom sa nekim predumišljajem, sa nekim ciljem koji nije samo puko prekraćivanje vremena. Naprotiv, kao da se tokom tako osmišljenog obreda suština samog životnog vremena udeva, učvoruje u onom što izlazi ispod prstiju, pesma ili goblen, ko se za šta odluči. Babić se odlučio za pesmu, neodustajno.

Tako sa jednog opštijeg značenjskog plana, sa kojim pesnik svakako računa, budući da se sama reč “goblen” srazmerno često pojavljuje u njegovim novim pesmama, i to, nepogrešivo, uvek u nekom sudbinskom času, da bi se, najzad, skrasila u naslovu, dobijajući tu fokusno mesto i značaj – prelazimo na ravan konkretnosti. Već posle uvodne pesme “Popjevka o ljeljenu”, koja hotimično vuče “na narodnu”, i koja će svoj puni smisao, određen vapajem ukletnika, dobiti retroaktivno, kada prođemo kroz celu knjigu, lako i brzo ćemo uočiti već nekako po sebi uzbuđujuću činjenicu da Goran Babić veze pesmovni vez od pretežno crnih niti sopstvenog, svakidašnjeg, ne naročito veselog života. Niti su, dakle, i bojom i poreklom, sušto biografske, a šta je osnova? Ni toga se nije teško dosetiti. Lični život, biografija, pojedinačna ili porodična sudbina uvek su, nužno i neizbežno, povezane sa opštim okolnostima, sa dobom, istorijom, ideologijom, politikom. Mada u čitanju poezije nikada ne možemo biti do kraja sigurni (možda je zato i vredi čitati), gotovo sam siguran da u slučaju pesnika Gorana Babića treba naglasiti upravo povezanost čistog lirskog bića i onoga što se, 60-ih godina i docnije, kada i on bijaše politički aktivan, nazivalo “angažmanom”, a upravo taj je mnogoglavi, protivrečni, osporavani i hvaljeni socijalni “angažman” umnogome odredio kako stvaralačku tako i životnu sudbinu nekoliko ovdašnjih, levičarski vaspitanih generacija intelektualaca.

Kažem da sam gotovo siguran u naglašenost i važnost narečene veze, i to najmanje iz dva razloga. Prvo, pesnik Babić nju sam naglašava: više od polovine pesama iz knjige “Goblen” (druga polovina otpada na evokaciju porodične hronike, na opis sadašnjosti i zamišljanje neizvesne budućnosti njenih izdanaka) čita se i kao svojevrsna lirska osuda, kao stigmatizovanje nakaznih učinaka ideologija i politika koje su obeležile XX vek, završno sa najskorijim balkanskim ratom. Upravo taj rat preusmerio je i preobrazio i Babićev život, na takav način da o njemu pesnik naprosto mora pevati, te tako i ponuditi svoju varijantu “poetike progovora”, karakterističnu za dobar deo produkcije iz novih poratnih vremena u književnostima istojezičnog, ex-YU prostora. U većini pesama Goran Babić se iskazuje kao pesnik jakog narativnog, verističkog nerva, nekad iskušavajući ton legende (pesme o porodičnim precima i rodnom prostoru), nekad donoseći ustihovani izveštaj o tragičnom događaju, nekad crnohumorno intoniranu porodičnu žanr-scenu iz beogradske svakodnevice, nekad pišući “pisma u ništa”, nekad setno oživljavajući poneku sliku ili lik iz (mahom) književnog života...

Babićeva pesma je, dakle, uslovljena životom, ona je, rečeno šahovskom terminologijom, a takva je draga pesniku, gotovo uvek pisana “u iznudici”, kao neka vrsta rezigniranog ili crnohumornog komentara na “gorki talog iskustva”. A drugi razlog za posebno isticanje veze između turobnih životnih fakticiteta i pesama sabranih u knjizi “Goblen” nalazim u tradiciji moderne poezije, na koju se Babić neprestano odaziva, gde se, s vremenom, uobličilo više tipova stvaralačkih fizionomija, pa i ona koju nazivamo “pesnik s biografijom”. Što, naravno, ne znači da postoje pesnici bez biografije, jer je, strogo uzev, cela književnost zapravo biografija. Ali, kada kažemo “pesnik s biografijom”, time želimo da naglasimo turbulentnost, incidentalnost nečije životne priče i, posebno, nesporazume ili neusklađenosti koje ta priča proizvodi ili provocira. U tom smislu, Goran Babić je, nesumnjivo, “pesnik s biografijom”, onaj koji je svoju poziciju oduvek određivao “nasuprot” svetu i njegovim uvreženim predstavama, i na kojoj je upravo i izgradio vlastiti stvaralački stav, vlastitu poetiku.

Tako posmatrana knjiga stihova “Goblen”, razložno izvedena, sa nizom sjajnih pesama (posebno: “Moje će kćeri živjeti”, “Grob, prostranstvo”, “Laž i petokraka”, “Skelet ptice”), jedna je od vršnih tačaka Babićevog vrlo razgranatog lirskog opusa i, kako god da se gleda, čvrst dokaz za tezu o autentičnom “pesniku sa biografijom” koji možda i ne bi pisao da je drukčije živeo. Ali, eto, živeo je onako kako je živeo, i poezija se tu pojavila kao estetizovana posledica životne priče, kao način da se ta priča naknadno rekonstruiše, osmisli, iskupi. I onda opet izniče ona početna i završna analogija između pesnika i vezilja: dok piše, pesnik Babić zapravo veze svoj jezički goblen, predočavajući, uglavnom udevanjem korotnih niti, sliku sopstvenog života, sa pozadinom od teškog vremena, u još težem ramu. Ko pletilja ona stara...