Stajao sam u "Jambo Daku", jednom od kafića iz gradskog kataloga, naslonjen na Jobija i Bokana. Izmaknut u stranu, što dalje od šanka, imao sam dobar pregled situacije. Došao sam ovde da pronađem neke tipove i nije mi bilo do pozdravljanja i razgovora iznad glava i zvučnika. Svuda oko mene odvijala se gužva bez muvanja i muvanje bez ozbiljnih namera. Splasnuta lica u glomaznim ogledalima, namontirane devojke u separeima, bubuljičavo-napuderisani pratioci pored klozetskih vrata. Primetio sam da je otpočeo novi rat frizura: šiške-vodoskok i šiške-vodopad, caka je bila u feniranju. Ni najekstravagantnije varijacije blajhanja nisu više imale šta da ponude. A ovo je bilo mesto za nuđenje. Tipovi koje sam tražio te večeri su izabrali neku drugu varijantu. Nije važno, ja sam izabrao njih. Provod ti ne može izmaći kada znaš ko će ti ga priuštiti. Precrtali smo "Jambo Dak" i produžili dalje.
Nišvil je bio nesimetrično osvetljen grad, sa ograđenim kamenjarima i tmjem, i sa uprošćenim, ne preterano vijugavim rasporedom ulica. Krug se lagano sužavao jer je u njemu postojao ograničen broj mesta za ljude kakvi smo bili mi i oni. Oni su bili moronska ekipa koja je sebe ozbiljno doživljavala kao navijače nišvilskog "Radničkog". Toliko ozbiljno da su pre neki dan prebili Bokana, mog mladeg brata. Za razliku od mene, moj rodeni brat je imao različita interesovanja. Pisanje. čitanje, sviranje, kolekcionisanje muzike i stripova, fudba!... rodeni hobista. Zbog fudbala je i dobio batine. Bio je zakleti "zvezdaš", na mene. Samo što sam ja digao ruke od "ciganskog" prepucavanja kada sam ukapirao da je Perica Ognjenović drugi Miloš Šestić. lebi ga. srljanje nije driblanje. Ili se saplićeš o loptu ili je sam sebi protneš kroz noge. Dok je brat bio manji, a ja mlađi, vodio sam ga na svako "Zvezdino" gostovanje u Nišvilu. A sada sam ga vodio da vidi kako se pobeduje u nameštenoj majstorici, bez produžetaka i bez penala. Kao čistunac i zanesenjak, nije želeo da se mešam. Njegove su popijene batine - njegova je i osveta. Da, ali, poznavao sam isuviše dobro i Bokana i "drugu stranu" i znao sam da je ovo moj posao. Čudno, sećam se da sam upotrebio baš tu reč: "posao". Sada mi to zvuči kao nepodnošljiva ironija. I jošsam bratu rekao: "Ako hoćeš da budeš pisac ili koji već umetnik, moraš da naučiš da živiš sa tim. Pomiri se sa sobom da bi bio to što jesi." Moje mudrovanje ga je zbunilo - efekat na koji sam računao. Znao sam da ga je postidela roditeljska panika kada su ga videli malo nagnječenog i namodrenog, kao i pretnje policijom, ali koga su ikada poštedele roditeljske brige. Mislim, fudbal je frIjoka od igre, ponekad brutalna, ponekad pimplava - ali uvek prosta! Zato sam žudeo da što pre raščistim teren i suočim se s vašljivim drkadžijama koji su čučali ispod klupe za rezervne igrače. Drkadžije naučiš da se ne izdrkavaju na tuđoj guzici jedino tako što ih nateraš da posisaju sopstvenu drkotinu kao majčino mleko. Za takvu operaciju moraš im najpre iscediti hladan znoj iz kičme koju nemaju.
Zatekli smo ih u "Ćićku" - baraka koja se nazivala pivnicom ali je tokom godina služenja zabagrela od špricerske bljuvke. Pravo mesto za takve likove. Jobi ih je ovlaš poznavao, katkad im je uvaljivao svoje biljke. Bokana smo ostavili u parku, planirali smo da tamo obavi mo "kupoprodaju". lobi je uleteo i startovao mušterije u punom galopu. Pratio sam ga kao ogledno stablo konoplje. Ponudio im je zamašnu količinu grasa, "dampinšku" centi, degustaciju na licu mesta, "tu u parkiću". Ubedljivo je glumio paranoidnog dilera na ivici bankrota. Što mu i nije bilo teško s njegovim vlažnim, najlonskim očima. Navijačka trojka se primila i s flašama riva u rukama izašla napolje, prateći jedan drugog korakom neispražnjene bešike. Udarna pesnica "Radničkog" je pošla na kolektivno pišanje. Naravno, jedan od njih je bio vođa. Jedan je uvek vođa. Jobi ga je markirao u hodu, pre nego što smo zašli u gustiš parkića. Izvadio je kesicu za zamrzivač, nabubrelu od izmrvljenog zelenog, i uz sočni šapat uhvatio za lakat narandžastog zdepka sa šinterskim pogledom. Odveo ga je do biste nekog od neznanih heroja, nasađene u središtu parka. Mamkao ga je glasno udišući miris gandže, pazeći da ne skine pre vremena gumicu sa svog dragocenog tovara. Sviđalo mi se kad se gandža pakuje kao tucana paprika. To daje celoj stvari pijačni šmek. Narandžasti je zanjištao i izvadio papiriće za motanje. Kucnuo je čas za pušenje. "Može malo riva, da se ovlažim?", pitao sam jednog od dvojice pratećih pingvina. Zgrabio sam ponuđenu flašu, ispio gutljaj i vratio mu je. Pravo u glavu. Nije se polomila isprve pa sam ponovio udarac, istovremeno šutirajući u jaja drugog pingvina. Kao čovek tandema, Jobi je "skakavcem" zagolicao grkljan narandžastom vodji, vodeći računa da se ni mrvica gandže ne prospe po šljunkovitoj stazi. Pingvin s rascopanom glavom je zavijao kao sirena Hitne pomoći, te sam mu nabio pesnicu u usta. Sada je krvario na dva mesta, ali se bar stišao. Onog drugog sam častio još jednim volejom, ovog puta u bradu. Čulo se samo ječanje i zapomaganje. Nisam hteo da ih rasplačem - nisu bili moja liga - pa sam se ustremio na navijačkog barjaktara koji je zabezeknuto posmatrao razbijačku magiju totalnog fudbala. "Budi pažljiv", upozorio ga je Jobi, "ovo mi je skautska uspomena iz mladosti i mnogo mi znači." Čak je i nedotupavni lokalac mogao da skapira da Jobi ne izgleda kao neko ko je ikada bio mladi izviđač, što je celu situaciju sa isukanim sečivom činilo još rizičnijom. "Ej, nema frke", zamjaukao je narandžasti, "imamo lovu. Evo, uzmite, vama više treba. Pošteno. Vaša je trava, vaša i lova." Ah, ta uličarska diplomatija. Jobi se odmaknuo, prepuštajući mi dilku. "Čuvaj novac za dobrovoljni prilog", prilepio sam mu šamarčinu. Šamari oprobano deluju na ovakve sitne, nabedene mangaše. Netremice je buljio u mene, dovoljno dugo paralisan da primi još nekoliko vaspitnih šljaga. Ščepao sam ga za gušu i pokazao mu na bistu. "Vidiš kako prolaze manijaci koji napadaju iz mraka." Sačekao sam da se malko opasulji i počne da radi rukama i nogama, a onda mu zveknuo glavu o bronzanu, reljefnu facu neznanog heroja. Kriknuo je vrlo, vrlo glasno, kao da pokušava da oživi palog borca. Za trenutak sam se zabrinuo da se ne onesvesti. Vratio sam se šamarima, da ga održim na nogama. Poluslep od krvi koja mu se slivala u oči, preklinjao je da prestanem. "Začepi", prosiktao sam. Nije pomoglo. Dreka i jauci pretvoriše park u porodilište. U redu, ima načina. Nabio sam mu pištolj u usta tako brzo da nije stigao ni da zine od čuda. Malo sam se pomučio s njegovim jezikom i zubima, ali sam dobar deo cevi uspeo da uguram. Pogledao me je kao da je upravo izgubio nevinost. Ha, nijedan sisoje nije nevin. To je bio pogled neverice, ne i pokajanja. Tako nešto nisam ni očekivao. Dok je pokušavao da ispljuje parčiće prednjih zuba, pozvao sam Bokana da priđe. Bliže. Dovoljno je video. Moj tajming je precizno otkucavao. Pištolj i brat su bili poenta, objava večitog mira. Bokan se približavao nesigurnim korakom, pomalo zgrožen prizorom. Imao je ravne tabane i mora da ga je stajanje u prikrajku namučilo. Dabome da nije ovako zamišljao kažnjavanje đilkoša, ali bratski ponos je iznad svake kazne. Poganac se, iako na nogama, sklupčao kao fetus ali ja nisam imao vremena da čekam da se ponovo rodi i ispravno proživi svoj pizduljivi, grešni život. "Pogledaj ovog dečka", zagrmeo sam iz donjeg registra, "to je moj brat. Ti i ovi tvoj i vašljivci ste ga istukli pre tri dana." Zaustio je nešto da kaže. vrteći glavom kao nedoklano svinjče; prekinuo sam nerazumljivo mumlanje da me ne isprska krvlju. "Dobro ga pogledaj", razrogačio je oči, obrve su mu ušle u zenice. "Zapamti mu lice. Ako ponovo nešto zasereš, ovo lice biće poslednje što ćeš videti dok budeš umirao, deo po deo. Jasno?" Klimnuo je glavom, premda ne verujem da je više išta osećao od struka pa naviše. Izvukao sam pištolj iz usta nečega što je ličilo na feleričnu maskotu trećeligaškog fudbalskog kluba. Pa, pomogao sam mu da pronađe pravog sebe. Nije mi bio potreban mikroskop da vidim kako zaumni strah zatire svaku česticu mržnje u jednoćelijskoj duši narandžaste amebe. Obrisao sam okrvavljenu cev pištolja o njegovu prigradsku jaknu. Svaka zakrpa je ostala gde je i bila, obeležavajući rupe na meti. Sačekao sam da počnu da dišu, zatim smo se razišli. Mi i oni. Niko nije ostao na pomoćnom terenu, trening je bio završen.
