Telesna straža

PRONADJI ME ONAKVU KAKVU SI ME OSTAVIO

Prva ozbiljna halucinacija koje se sećam desila mi se negde krajem novembra. Mislila sam da se te večeri čeka Nova godina. Zvezdan je već mesec dana bio u Dortmundu i mnogo mi je nedostajao. Javio mi se tri puta telefonom i govorio da ništa ne brinem i kako bi voleo da odem kod njega da zajedno dočekamo 2004. Stiskala sam slušalicu, grlila je kao koalino mladunče, i predavala mu se kroz duboko disanje. Onda bi on pričao o sumornom vremenu, o kišama koje te nakvase i kada ih gledaš kroz prozor. Valjda zbog jakog vetra i pustih ulica. I kako su noći sive kao i dani, samo što su nešto hladnije i mračnije... Da ga ne bih pitala kada će mi poslati novac za kartu, opisivala bih mu boju olova, a on bi se prisećao kako je prašina u našem kraju bila prozračna. A tamo, u uniformisanoj Nemačkoj, govorio je, nije bilo prašine, samo prljavi oblaci iznad metaliziranih automobila... I dok sam ga zamišljala kako se provlači kroz uredjenu kolonu, on bi prekinuo razgovor jer je morao da žuri na posao. A njegov posao nikada nije prestajao...

Posle tih razgovora ostajala sam podjednako udaljena od njega kao što sam bila i pre. Moja tetka je isheklala ceo fudbalski stadion, čekajući da mi se vrati osmeh. Možda bi se vratio da mi se dešavalo nešto smešno. Ovako, ništa nisam primećivala osim praznine na licu i rupe u stomaku. Možda sam zaista tih dana izgledala neuhranjeno i neokupano, kako mi je majka kasnije priznala, kriveći sebe što nije "na vreme" obratila pažnju. Ha, ona nije umela ni svoj izgled da dotera do željene slike. Ako je uopšte tako nešto više i želela...

Te večeri bila sam sigurna da se čeka Nova godina i malo sam se začudila što su moji legli rano da spavaju a nisu ostali da gledaju novogodišnji tv-program. Ja sam obukla mrežaste čarape, farmerke, letnju bluzu od crnog tila sa cirkonima i sandale sa crvenim kožnim leptirima koji dok hodaš kao da ti lete oko nogu. A preko svega debelu crnu zimsku jaknu. Crno obično nikad ne nosim ali možda je ta kombinacija bila slučajna. Pošla sam kod Zvezdana jer sam bila ubedjena da je stigao iako mi dolazak nije ničim najavio. Htela sam da ga iznenadim i da se pojavim tačno u 00:00 ispred njegovih vrata.

Kapija je bila zaključana i ja sam ga pozvala. Izašla je njegova majka koja je živela u istom dvorištu ali u drugoj kući. Rekla mi je da Zvezdan nije tu. Glas joj je bio pomalo kreštav, verovatno od naglog budjenja. Uz nevericu koja je ubrzano postajala sve manje blaga i prijatna, nastavila sam da uspravno stojim, poput sidra koje je isplivalo na površinu mora i pokušava da pronadje svoj čamac. Odlučno zureći u ugašena svetla u prozorima one druge kuće, u kojoj sam mnoga popodneva provela gola... Malo mi je neobično izgledao taj noćni prizor, premda sam mogla da prepoznam i fasadu i drveće i česmu i umašćena vrata od garaže. Onda sam zbunjenoj starici pružila ruku i bez ijedne reči izvinjenja okrenula se i pošla prema najosvetljenijem mestu koje sam mogla da nazrem. Mora da sam joj delovala nenormalno sa zimskom jaknom i letnjim sandalama.

Taman kada sam izašla iz Zvezdanove ulice, srela sam njegovog brata sa drugom. Bili su vidno pripiti, što je bila redovna pojava i važila je za većinu muških glava u našem komšiluku. Vratila sam se nazad sa njima do Zvezdanove kuće i odjednom mi nije padalo teško da budem vesela dok sam im objašnjavala kako je on došao i da idu da provere. Oni su me ubedjivali da će Zvezdan da dodje 31. decembra, a mene je nervoza počela da svrdla i prilično glasno sam se pitala zašto ga nema kada je večeras taj datum. Datum koji važi za celu planetu. Onda su se ova dvojica zacerekali i krenuli da izigravaju frajersko prenemaganje, izvaljujući budalaste fazone. Umesto da se ispovraćaju i malo se srede, samo su me još više ubacivali u trip sa kojim ni oni nisu znali šta će, pa zato nisu ni obraćali pažnju na njega. Dali su mi da popijem šumeću tabletu vitamina C i papir i olovku. Nacrtala sam portret koji je predstavljao i mene i Zvezdana. Ostavila sam im crtež i otišla kući.