Smrt u El Pasu

20.07.03

Rešio Magični Ćira da iz Nišvila skokne do El Pasa, a kada se izmaštano putešestvije završilo, Zoran Ćirić je napisao roman „Smrt u El Pasu”, koji je beogradska „Narodna knjiga” objavila ovih dana. Prethodna dva romana, „Prisluškivanje” (2000) i „Hobo” (Ninova nagrada za 2001), ovaj izdavač štampao je do sada u četiri izdanja.
”Smrt u El Pasu” je, po oceni kritičara, postmodernistički krimić, pun strasti, droge i krvi, pisan u epistolarnoj formi - ima 82 „unkuta”, odnosno pisma, koja stižu spisateljici sa Balkana od različitih pošiljalaca sa meksičkim imenima. Autor se trudio da ovaj koloplet sudbina ima „srpsku aromu”, a koga interesuje rasplet - neka zaroni u triler, akciju, humor, grotesku, parodiju, pornografiju, melodramu... Sve to i još ponešto je Ćirićeva „Smrt u El Pasu”.
Promovišući nedavno svoj najnoviji roman, rekoste kako ćete „maznuti još jednog NIN-a”. Na čemu temeljite ta svoja očekivanja ?
- Šta zna dete šta su trista kila!
Ubrajate se u vrlo produktivne pisce, (objavili ste dvadesetak knjiga), u one „koji pate od viška mašte”, čitaoci vas obožavaju, a ni nagrade vas nisu mimoilazile. Smatrate li sebe klasikom?
- Pa sad, ako vi kažete... rado ću vas citirati. Mislim da Magičnom Ćiri titula „klasik” baš pristaje. Samo ne znam koliki su honorari kada uđeš u lektiru. Zapamtite: pitanje cenovnika jeste pitanje klasne estetike!
Kako vidite savremenu srpsku književnu scenu?
- Nemojte mene, molim vas! Ne vodim nikakav društveni život i jedino znam šta se događa za mojim radnim stolom.
A političku?

Severnjački šmek na čitanju

Pošto je ovo leto počelo frazama o tropskim vrućinama, a najavljuju da će ih biti još, preporučio bih za čitanje nešto što ima severnjački šmek. Knut Hamsun je odlična poslastica za ovu vrstu znojave dokolice. Probajte „Glad”, posle možete da se fino zabavljate otkrivajući veze između Fjodora i Knuta. Onda, morska mitomanija, to uvek funkcioniše kod kontinentalne sirotinje, u koju i mi spadamo svim svojim bićem. Recimo, Džozef Konrad će vam otkriti zadivljujuću stravu egzotičnih tripova - od mnoštva remek-dela odlučujem se za dužu pripovest „Mladost”. A onda tome dodajte Roberta Luisa Stivensona, „Obala Falese” i „Ostrvo glasova”. Kad sam se već upleo u englesku književnost, hajde da pomenem i treće najveće ostrvsko ime - Džejn Ostin. Pročitajte „Gordost i predrasude”, između ostalog da se uverite koliko su bedni savremeni engleski pisci koji se kod nas tako pomodarski hvale. Ako ste za nešto ultražestoko, ne propustite autobiografiju Čarlsa Mingusa „Bedniji od šugavog psa”. Ah, da, Mija Raičević (alias T. H. Raič) ima fenomenalan novi roman, „Čovek bez kostiju”. Dovoljno za ovo reformsko leto koje je najbolje provesti u književnom podzemlju. Kao i obično.

- Kao izrezanu scenu iz Matriksa 4. Dakle, izobilje trapavog kung-fu baleta u sklepanoj pseudosajber scenografiji.
Dokle će vam inspiracija biti „sveto trojstvo: Holivud, rokenrol i pornografija”?
- Ovo je kao da Rejmonda Čendlera pitate: „Je l’ te, matori alkosu, dokle ćete još pisati vaše tvrdo kuvane krimiće?” To „sveto trojstvo” koje pominjete nije neka moja izmišljotina, ili lagodna zamena za molitvu. To je temelj svakog relevantnog književnog dela današnjice, i šire!
Smrt je glavni lik vašeg najnovijeg romana (što mu i ime kaže). Zašto? Kada će Život postati vaša književna inspiracija?
- Mnogi su već umovali o multikompleksnom (čist sakralni seks!) odnosu života i smrti. A pisanje priča ne podnosi preterano mozganje. Valja se koncentrisati na likove, fabulu, atmosferu uživljavanja u tuđe fantazije i ostalu zanatsku magiju. Uzgred, mnogo puta sam čuo kako ljudi kažu da su moja dela vrcava, žestoka, puna života. Ko tu greši? Možda, ipak, život?
U najnovijem kalamburu Magičnog Ćire našli su se: Kratica Srpska, SPANU, vaši prijatelji Grujičić, Kopicl, Pisarev... Da li su se neki već prepoznali i, eventualno, uvredili?
- Taman posla! Zar vam ne zvuči degutantno da neko piše roman ili pripovetku s namerom da nekoga povredi, ispljuje, izvrgne ruglu? Sve koje ste pobrojali poznajem dovoljno dugo - a i oni mene! - da ne može doći ni do kakvog nesporazuma. Literatura je golema igra i trebalo bi da se mašta i vera podrazumevaju kao glavni igrači. Mislim da s takvim konceptom ostajete u zoni plemenite i radosne subverzije - naravno, uz sve prateće senke, mrakove i onu prostodušnu tugu, koja čitavo pisanje lepe književnosti čini metafizički stvarnim.
U vašem imaginarnom Meksiku nije teško prepoznati boje, ukuse, mirise, mentalitet Srbije. Kakva je razlika između tekile i rakije?
- Samo sam jednom u životu probao tekilu. Kunem se! A i nisam neki ljubitelj domaćih rakija. Dakle, to poređenje je čista knjiška egzibicija. Tipično za prevrele, revolucionarne temperamente.
Neki ljudi kažu da se ovde broj čitalaca i broj pisaca gotovo izjednačio. Šta mislite o tome?
- Oduvek sam pisao za sebe i svoju publiku, i nikada nije došlo do prebrojavanja. Ima nas dovoljno za pravovernu rokenrol žurku.
Na poslednje pitanje: poznaje li premijera Živkovića i ostale Nišlije koji su sada na vlasti, i ima li Niš koristi od njihove vladavine, Zoran Ćirić nam nije odgovorio. Ima dana i nenapisanih romana...

Letnji san sa Vinonom Rajder

Da li putujete na letnji odmor? Kako se odmarate? Sa kim i gde biste proveli odmor iz snova?
- Posao jednog pisca nikada ne prestaje. Odmor je češanje međunožja između dve rečenice – one upravo napisane i one koju se spremate da zgotovite. Odmor iz snova bih proveo sa Vinonom Rajder u nekom jezuitskom samostanu na kalifornijskoj obali.

Radmila Lotina

12.07.03

Kad god treba reći nešto ludo, šašavo i van akademskih kanona, "traži se" Zoran Ćirić, objašnjava imenovani jednu od definicija samog sebe, u toku razgovora u jednoj od mejnstrimovskih ambijentalnih kafana (gde drugde?), vođen uz dobro pivo (može i drugo). Mogla bi to biti potvrda teze da mu je potpuno udobno u koži urbanog, subverzivnog i kontroverznog srpskog pisca, kako ga najčešće vide mediji. To, svakako, ne isključuje činjenicu da je reč o ozbiljnom piscu, koga legitimiše veliki broj romana, pripovetki, eseja, pesama i kolumni, što su overile i izvesne književne nagrade, među kojima je i NIN-ova (za roman "Hobo"). Magični Ćira za naš list govori o novom romanu ("Smrt u El Pasu"), kao i srpskoj književnosti, ovdašnjem mentalitetu i društvenim pojavama, što inače, uglavnom rado čini. Govori, međutim, i o politici, kroz prizmu "prokletstva" koje je pisce odviše često vuklo u ovakvu arenu, što retko čini.

Znam da je tranzicija u Srbiji gruba prvobitna akumulacija kapitala, znam da je parlamentarizam doživeo potpuni krah zahvaljujući našem mentalitetu koji je vrlo zadrt, sklon ekstremima, čini se biološki netolerantan; znam da su igre u vlasti postale brutalno providne i surove; znam da je 5. oktobar jedan u nizu nesrećnih datuma i lažnih istorijskih preloma. Zato imam lični problem da to kažem, ali mi elementalni ljudski moral to nalaže: Zoran Živković je jedini čovek iz političke fele koji mi je godinama pomagao i kada nije bio tako moćan kao danas. Navijam za njega ne samo zbog toga, već zato što je i on čovek od akcije. Mislim da je zaslužio premijersku poziciju i bez atentata na Đinđića, te da ga neopravdano nazivaju "srećkovićem" koji je uleteo na to mesto, pošto Beograd želi da ga žrtvuje dok ne nađe "pravog čoveka". Znam šta znači ta vrsta "autsajderstva", u okruženju prljavih, nesposobnih i lenjih beogradskih političkih manekena, sa jačim uporištima. Znam jer sam i ja, kao on, pokušavao da artikulišem svoj glas, svoj urlik, kroz beogradski šum. To je jako teško, ali je to i državni problem.

Pretpostavljam da širokom krugu čitalaca Danasa nećeš da prepričaš "Smrt u El Pasu", ali nam reci šta je tema kojom se ovoga puta baviš.

Đinđić

Govorim o umetničkom doživljaju: najtužnija scena u Srbiji je sahrana Zorana Đinđića. Ako postoji vašar taštine, ona je bila vašar licemerja. I više od toga. Za njegovim kovčegom išla je masa onih koji su ga mrzeli, psovali i kleli, a to nisu pisci onih sedam hiljada tekstova o njemu koji će se naći u budućoj Beloj knjizi. Nisu ti ljudi išli za kovčegom ni zato što su se kajali zbog svoje mržnje, jer posle krvi nema kajanja, može biti samo iskupljenja. Neko je rekao da je Kolin Pauel dolazio da overi Đinđićevo ubistvo. Mada su mnogi u međunarodnoj zajednici huškalli i režirali našu tragediju, a onda izmakli guzice, vrhunska overa ubistva Zorana Đinđića bila je njegova sahrana. Bila je to paradigmatična i vrlo književna slika srpskog poganskog mentaliteta.

- A, joj, jako je teško reći šta je tema. Sve je to jako, jako neopisivo. Od svega što sam do sada uradio, ovo je najzajebanija stvar. Po pitanju narativne strukture, to je moje najkompleksnije delo, ima pseudo-epistolarnu formu i dvadesetak ravnopravnih, glavnih junaka. Mada sam se ja uvek zezao sa postmodernistima, ne znam za celovitiji, žešći i zabavniji primer postmodernističke literature od "El Pasa", u kojem su ispunjeni svi postulati takve književnosti. Istovremeno, ispoštovani su i aristotelovski temelji dramaturgije. Ne bih hteo da zvuči patetično, niti kurčevito, ali sam bio svestan rizika koji ću imati zbog toga što sam napisao roman koji je apsolutno šašav, apsolutno veseo, apsolutno mračan, sa gomilom čudnih prevrata. Možeš misliti kakav je to kalambur. Ali, sa druge strane, za mene to i nije rizik jer duboko verujem da je književnost, pre svega, igra. A ja sam u "El Pasu" pokazao totalno neobuzdanu i totalno infantilnu verziju te igre. Sa maštom, energijom i genetskim ludilom Magičnog Ćire.
Glavni junak takvog romana je smrt, koja je, inače, glavni junak i u našim životima. Glavni junaci su i dvadesetak ravnopravnih likova, koje povezuje vera u postojanje neke globalne zavere, koja se, naravno, uvek ovaploćuje kao prilično prizemna i vrlo lokalna praksa. U ovom romanu Nišvil je poprimio neke meksičke i teksaške osobine. Čitava stvar kreće iz Nišvila, iz kojeg glavni fantom sa svetim dokumentom, koji se zove Sveti staff (Sveta roba), beži u El Paso, uz pomoć neke stipendije za ekološke drvoseče Balkana.

Gde je "El Paso" u odnosu na roman "Hobo", koji je, nekako, tvoj brend? Nakon njegovog velikog uspeha dalo se očekivati da ćeš napraviti nešto približno slično.
- E, ali nije. Moram priznati da sam želeo da uradim nešto potpuno različito od "Hoba", pa i od "Prisluškivanja", tako da sada imam jednu romanesknu trilogiju koja je apsolutno neverovatna. Bila mi je namera da ne prepisujem sebe, i hteo sam nešto radikalno drugačije od "Hoba", pogotovu u sklopu čitave, one, ninovske priče, koja je pratila taj roman i dovela do njegove ogavne čitanosti i popularnosti. Moj urednik Vasa Pavković ("Narodna knjiga"), kad je pročitao "Smrt u El Pasu", kazao mi je: ovo je dobro, ali sam zbunjen jer ovo nije za široku publiku. Mene su zanimale samo dve stvari: da li se ovo razlikuje od "Hoba" i postoji li nešto slično na srpskom jeziku. Odgovorio mi je da se apsolutno razlikuje od mog prethodnog romana, a da nije naišao na nešto slično u našoj literaturi. To je za mene bilo ravno pohvali. Zato, uprkos tome što ne verujem u princip originalnosti u književnosti i umetnosti, evo, čikam teoretičare srpske književnosti da pronađu nešto slično "El Pasu".

Da ti nije, možda, bilo i pomalo muka od svog tog kalambura koji je pratio roman "Hobo", i priče koja se vrtela oko njega?
- Ma, da. Ali, priča oko Hoba je bila i zanimljiva priča. U nekim medijima sam optužen za nekakav apologetski odnos prema kriminalcima i podzemlju. Rekli su da ja navodno slavim taj svet, da mu dajem nekakav književni i umetnički glamur. Neki su me optuživali za amerikanizaciju srpske književnosti, što se meni jako dopalo, a jedan tip me je proglasio srpskim Marijom Puzom, što je bilo totalno smešno.
Nakon ninovske turneje, ove godine, kad sam gostovao u nekim manjim mestima, po živopisnim varošicama i palankama, koje su na svoj način žestoke, kao i čitava Srbija uostalom, bilo mi je postavljeno i konkretno pitanje: da li je Legija bio model Hobu. Mada je pitanje vrlo promašilo, zvučalo je novo, uzbudljivo i šašavo. Ovo govorim kao pisac koji mora da se pomiri sa tim da osim spisateljske postoji i čitateljska mašta. Kad su me, pak, konkretno zapitkivali da li je Hobu Legija bio model, ja sam se bunio, jer nije, naprotiv. Kad je Legija postao "ovaj" Legija i državni neprijatelj broj jedan, moja teza je bila da sam ga ja izmislio daleko ranije. I da je sam "Hobo", na neki način, imao proročansku dimenziju. Mada ja verujem nije piščevo da bude prorok, kao što nije njegovo ni da se bavi politikom kroz lični angažman. Može, ali će uvek uniziti sebe jer je javna ličnost postao kao pisac, a onda lični angažman ne postoji.

Odakle, onda, ta prilično velika potreba pisaca, pa i ostvarenih, da se "petljaju" u politiku?
- Nije to ništa čudno. Naprotiv, vrlo je prirodno i logično. Pisac veruje da je umetnost veća od života, on traga za likovima i događajima koji imaju neku mega dimenziju. Besmrtnost je legat kojem teži. Politika je, pak, puna ljudi koji imaju megalomansku predstavu o sebi i događajima oko sebe, te sami sebe projektuju u neku vrstu heroja. A ako sebe doživljavaju kao istorijske ličnosti, već su ušli u tu mitsku dimenziju, u tu umetničku zonu, i već su veći od života. Već razmišljaju o nekakvoj besmrtnosti, jer će iza njih ostati legati, bilo da se zovu ideološka revolucija, transformacija društva, ili reforma. Umetnik barata upravo takvom energijom i demonima. Umetnici i političari, dakle, imaju jako slične demone, ali se njihovi zanati jako razlikuju.
Mnogi, naravno, nisu odoleli. Ali ne samo čika Dobrica, koga svi čačkaju kao "najeklatantniji primer" veze između književnosti i politike, već i gomila ovih mlađih, samoproklamovanih postmodernista iz osamdesetih. Oni su imali svoju poetiku sobe, poetiku krajnje elitnu, van istorije, nacije i politike, imali su, dakle, taj neki otklon. A gde su završili? Počeli su nečim vrlo apolitičnim, a skončali kao ambasadori, komesari, direktori i ministri. Kako vreme prolazi, čika Dobrica će ispasti, maltene, jedan od solidnih likova koji je radio svoj posao, a silom prilika, morao da radi i nešto drugo. On je bar odigrao da ga mole da uđe u politiku. Ovi drugi su se gurali mnogo neprimerenije. On je bar bio čovek koji je pritiskao neko dugme na komandnoj tabli, a ovi su postali pajaci u ulozi činovnika sadašnje vlasti. Ali, sve je to prihvatljivo, jer će svako platiti svoju cenu, koja se ovde, obično, meri količinom krvi i mesa...
Ima, međutim, i drugačijih primera, koji, opet, pokazuju da veza politike i literature ne mora biti "prljava". U politiku je ušao, čak, i najmoralniji srpski pisac, Bora Pekić. Ušao je, naravno, sa svojim visokomoralnim stavom i o životu i o politici. Bio je svetac među srpskim piscima, a nije odoleo porivu da postane osnivač Demokratske stranke. Možda se sada prevrće u grobu zbog nekakvih likova u vrhu stranke i onoga što oni rade, ali je on osnivao tu partiju. Izgleda da je jebeni usud srpskih pisaca da se pačaju u politiku, a da ih ona posle siluje. Ali, nije to ni tako strašno. Umetnik ne sme da ima takve strahove i ograničenja, pogotovo ne u Srbiji, u kojoj je uvek postojala jedna vrlo seljačka i živa opsesija politikom. Sve one priče o stolarima i bravarima, koji su mogli da vode sve, od umetničkih udruženja, preko sindikata do države, bile su oblik demokratije, svidelo se to nekome ili ne. Srbiji nije manjkala demokratija, nju je višak demokratije i doveo u apokaliptičnu situaciju. Mada se smatraju najmanje lošim sistemom vladanja, demokratija je za umetnika prirodni neprijatelj. Ona je vladavina prosečnih. Ko izdigne glavu biće mu otfikarena.

Zar je demokratija baš toliko loša roba?
- Znaš, nekad sam se čudio zašto je veliki Selin posle, recimo svoje "Smrti na veresiju", morao da uprska i unizi svoju karijeru pisanjem antidemokratskih i antisemitskih političkih pamfleta, punih gadosti i mržnje. Nekad sam smatrao da je to što je uradio Selin pravo umetničko samoubistvo, a sada i ja osećam poriv da pišem nekakve političke pamflete. I možda ću to uraditi kad budem završio svoj sledeći roman "Slivnik". Imam poriv da se zajebavam s tim, da nekog uzdignem, pa ga onda bacam u blato. Pritom znam da ukoliko pravi pisac piše pamflete, on postaje njihov junak, te je on onaj koji se uzdiže i pada i blato. I ulazi glavačke u arenu. Onu gladijatorsku, gde si lav ili gladijator, što je inače prilično isto. Kad, dakle, vidiš da je cela društvena scena postavljena vrlo gladijatorski, ali kao simulacija arene, imaš potrebu da stvar izvedeš na čistac.

A dok se to eventualno ne dogodi, gde je tvoje mesto na literarno-političkoj sceni?
- Ja sam najbolji srpski pisac, daleko najbolji, ali za tu "kasijeklejvsku" poziciju plaćam svoju cenu, što je u redu. Moja je cena da sam na margini, čak na nekakvom socijalnom dnu, jer pripadam razorenoj nižoj građanskoj klasi. Dok oni koji me uz smešak tapšu po ramenu imaju sve te fondacije ili partije iza sebe. I kad me tapšu oni me zapravo guraju dublje u blato, humus i ilovaču. Ali, Zoran Ćirić je uvek u opoziciji, jer sam uvek protiv "jačeg", protiv te Sile. Možda zato što je umetnost sila po sebi i iznad svih sila. Jer ja, kao umetnik, baratam stvarima koje su iznad života, stvaram i rušim mitove, to je božanski atribut, prisvojio sam ga verujući da mi je sa razlogom dat, ne znam kojom genetikom, religioznom ili nekom drugom sudbinskom vertikalom. Zato moram da budem pažljiv, da ne zloupotrebim taj dar, koji nosi svoj rizik, muku i cenu. Uvek je to pakt sa đavolom.
Umetnost, naime, ne poznaje distancu. Moraš da uroniš u nju do kraja. U sve svoje fantazije. Moraš da budeš krajnje pošten prema svojoj mašti, strastima, opsesijama. Zato Zoran Ćirić, koji ne priželjkuje diktaturu i fašizam, jer bi među prvima izgubio glavu, kao pisac može da kaže: da, moj politički san je prosvećena diktatura i srpski Pinoče. Srbi su opčinjeni silom, mada su genetske kukavice. I kad bi imali svog Pinočea prvo bi nam se dogodio višak akcije, ali bi posle toga nastao potpuni građanski i biološki mir. Čak, zagrobni konformizam. Režim srpskog Pinočea ukinuo bi tako sve druge režime. A sam Pinoče bio bi tabu nad tabuima, vrhunski totem koji uživa u sebi i drugima. Ja lično bio bih dvorski pisac koji bi zabavljao tiranina između dva mučenja. Doista, pošto su Srbi efikasni samo kad imaju tabu, koji je kao otrovno zabranjeno voće, zar Pinoče nije pravo rešenje? Zar on nije bolji od nekadašnje kultne reči kakva je bila nacija, koja je podrazumevala ratni heroizam i gubitnički pacifizam? Ili sadašnje mantre, kakva je reč: reforma? Zar prosvećena diktatura ne bi bila zanimljivija od sadašnje mitiljave demokratije koju je porodila prethodna, mitiljava diktatura?

A zar pisac nije odgovoran za ono što poručuje čitaocima?
- Naravno. Literatura uvek šalje plemenite poruke, a jedna od njih je uvek bila da niko nema pravo da odlučuje o životu i smrti. Sam pisac zna da njegova reč nikoga neće ubiti, baciti na dno, ostaviti bez posla i uniziti. On zna da njegova knjiga nije nož. Ali baš zbog te lagodne pozicije, i zbog toga što je moja igra ziheraška, ja imam pojačanu odgovornost. Nijedna moja knjiga nije prljava, huškačka i tendenciozna, za razliku od nekih demokratskih glasnogovornika, od američkih do domaćinskih, koji vrlo tendenciozno računaju da neko mora biti žrtva, ostati bez posla, hleba i poštovanja.
Čak ni pamfleti ne ubijaju ljude, nije tačno. Ćuruviju, naš primer, nije ubio pamflet već vrlo konkretni ljudi i Velika sila koja je ubila i premijera Đinđića, kao i oko 400 viđenijih biznismena, političara i malo krupnijih igrača u našem javnom životu, koji su, kako je rečeno posle Đinđićeve smrti, ubijeni u poslednjih deset godina pod još nerazjašnjenim okolnostima. Ej, 400 mrtvih, plus svakodnevni, monstruozni zločini među ljubavnicima, rođacima, komšijama. A kad sam ja, nešto ranije, govorio da je u Srbiji na delu građanski rat, i da moramo da se organizujemo da on bude što efikasniji, da ljudi odrede svoje mete, kako bi u tom kokanju bilo nekog reda, ljudi su me gledali zblanuto. Kao, pusti Magični ponovo preteruje i lupeta.
A ja neću da mi ubijaju premijera. Mada sam znao da nije bio dobar, i mada je za moj senzibilitet bio isuviše "čovek bez duše", što je i normalno jer je bio čovek elite. Voleo je društvo bogatih i moćnih. Ali, bio je čovek od akcije, kao što je, opet, na svoj način, to bio i Legija. Ono što je još važnije je činjenica da je Đinđić bio jedini srpski političar sa urbanim senzibilitetom. Bio mi je, dakle, blizak kao urbani lik i čovek od akcije. Pošto i mene živac tera da stalno radim, i budem delatan, to savršeno razumem. Mogu da pijem, mogu da se muvam sa ženama, ali moram da radim. A biti vorkoholik je u Srbiji, izgleda, prokletstvo.

Zorica Miladinović

02.07.03

Elementi trilera, vodvilja, crnohumorne komedije, pornografije... Sličnosti između meksičkog i srpskog gubitničkog hedonizma. Smrt kao glavni i poslednji heroj Po mnogima najkontroverzniji srpski pisac, Zoran Ćirić, posle prošlogodišnjeg urnebesnog spektakla koji je sebi i nama priredio povodom osvajanja NIN-ove nagrade, ponovo je ustalasao književnu javnost svojim najnovijim romanom "Smrt u El Pasu", a koji je objavila "Narodna knjiga".

Vaš novi roman se najavljuje kao "prvi teks-meks roman srpske književnosti"...
- To je marketinška dosetka, ali i sažet opis onoga što vas očekuje između korica.

Možete li nam otkriti nešto od toga?
- "Smrt u El Pasu" je mega- miks. U njemu se miksuju hektolitri krvi i hektolitri tekile; miksuju se pejotl i marihuana; marijači i bluzeri; legende o Montezumi i Kortezu oživljavaju kroz legende o Panču Vilji i Emilijanu Zapati. Najzad, u romanu se stalno pokušavaju da pomire teksaški grandomanski imperijalizam i meksičko revolucionarno ludilo... Sve ovo iz razloga što je El Paso vrlo ikonografska raskrsnica sudbina, ljudskih i neljudskih, budući da se nalazi na tromeđi Teksasa, Meksika i Novog Meksika.

Roman označavate kao mešavinu akcione proze i trilera.
- Pre bih rekao da je tu reč o prilično iščašenoj sintezi žanrova. Ima elemenata trilera, mnogo akcije u stilu urbanih vesterna Voltera Hila, mnogo vodvilja, crnohumorne komedije, pornografije, groteske, klasične melodrame, kao i parodiranja tzv. enciklopedijske književnosti. Već iz ovog nabrajanja možete da naslutite da se radi o grdnom zamešateljstvu. Kada sam pročitao prvi korektorski primerak, bilo mi je jasno da patim od viška mašte. Izgleda da sam pišući ovo čudo ozbiljno podetinjio! Ali, to sigurno ne čudi moje čitaoce. Navikli su oni na svakakve kalambure Magičnog Ćire.

Ko je glavni junak tog "kalambura"?
- Pa, to se vidi iz samog naslova. Smrt. Glavni i poslednji heroj. Onaj koji uvek preživi kako bi prebrojao ćorke i mućkove.

Govoreći o vašem novom romanu pominjali ste da on poseduje "srpsku aromu".
- Da, da, ovo je vrlo srpska roba! Ne samo zbog jezika, već i zbog nekih tematskih preokupacija koje obeležavaju čitavu priču. Reč je o opsednutosti teorijom zavere - a to je, kao što svi znamo, trajno srpsko stanje. U stvari, moj spisateljski posao se u ovom slučaju uglavnom svodio na prevođenje teorije zavere u golu praksu. Kao rezultat imamo likove koji funkcionišu kao zavere od krvi i mesa, zavere koje hodaju i "delaju sve u šesnaest"! E sad, te zavere se, tokom pripovedanja, ukrštaju, sukobljavaju, zaobilaze, opkoljavaju...

Zato običavam da kažem da je narativna struktura ovog romana građena po principu umnožavanja misterija. Pored toga, ne zaboravite da se Srbi često ponašaju kao evropski Teksašani; staromodni kauboji uvereni da dvoboj rešava sve i da njih "metak neće", bar ne pre nego kucne sudnji čas. A da ne pominjem sličnosti između meksičkog i srpskog gubitničkog hedonizma. Tekilu jedino možete porediti sa presnom šljivovicom! Otuda tolika sklonost revolucijama i kontrarevolucijama i kod jednih i kod drugih. Čak sam našao podatak da je Meksiko prva država koja je priznala Titovu Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata.

Stiče se utisak da ste hteli da se odmaknete od Nišvila?
- El Paso je vrlo nišvilska destinacija, kao i čitava dolina Rio Grandea. To je ogroman multietnički grad koji se, pod uticajem zaumnih dešavanja između neba i zemlje, pretvara u multilokalnu jazbinu. Ipak, Nišvil je prisutan i ovom romanu, na više nivoa. Glavni fantom, zamajac svih potera, zagonetki i tračeva, beži iz Nišvila noseći sa sobom "sveti dokument" čija vrednost raste kako se bežanija pretvara u sistematsku eliminaciju čitave galerije likova iz "el- pasovske" riznice.

Niš VS Beograd

Uporno ostajete u Nišu. Slučajno ili namerno?
- Nemam kud. Čak i ne razmišljam o nekakvom preseljenju. Ja mu dođem nešto kao zadrti Južnjak. Često sam govorio o Nišu kao o najparadigmatičnijem gradu u Srbiji. Zašto? Zato jer je Niš prestonica polutanizma, oličenje srpske raspolućenosti i šizofrenog spoja urbanog i ruralnog.
Da li bi bilo bolje za vašu karijeru da ste u Beogradu, u blizini ambasada, koktela, prijema, atašea za kulturu?
Nije to za mene. Napravio bih neku pizdariju pa bi me šutnuli na još udaljeniju marginu od ove gde se sada nalazim. Čisti je mazohizam razmišljati o svemu tome, a imati narav Magičnog Ćire!

Hobo na filmu

Kako napreduje filmovanje vašeg romana "Hobo"?
- Dogodiće se i to jednog dana. Samo se treba naoružati strpljenjem i kešom. Znate, film je mnogo skupa i kabasta igračka, a Srbija je sirotinjska državica.

Milorad Doderović

23.06.03

Profesorice, nisi ti ta koja zavodi: ti si već „zavedena“ i to na mestu koje nimalo ne liči na klupski separe ili hotelski apartman. Tako odjednom postaje savršeno logično tvoje nabacivanje i davanje ribe i ribine duše - napisao je kontroverzni pisac Zoran Ćirić u svom najnovijem romanu „Smrt u El Pasu“, sa Džimijem Hendriksom na koricama i likovima koji nose imena poznatih muzičara, fudbalera ili pisaca („Narodna knjiga“).

Govoreći o ovom svom romanu, između ostalog je rekao kako će „maznuti“ još jednog „NIN-a“.

„Obećao sam to kad sam primao nagradu Narodne biblioteke Srbije. Onako. Čika Dobrica je rekao da sam uz njega ja jedini živi pisac koji zaslužuje ta dva „NIN-a“. A do čika Dobrice držim, zato što držim do dobre sinekure i zato što je čika Dobrica jedan marljiv pisac.“

Kako ste sami naveli, meksičko ludilo se vezuje za srpsku revolucionarnu praksu. Mislite po principu izdaje ili..?

- Po principu izdaje i po principu tih čudnih prevrata. To nisu obične izdaje, one su skroz sumanute kao kod staljinista ili trockista.
Revolucionarno ludilo se bazira na jednom hipertrofiranom individualizmu, a Srbi su toliko veliki individualci da nema više kud. Počev od tolikih političkih stranaka, deoba, tri Srbina jesu pet stranaka... Dakle, nije toliko izdaja već taj čudni salto mortale koji govori o neverovatnoj količini energije, temperamentu koji posedujemo mi Srbi ili pak Meksikanci.

Mislite na destruktivnu energiju?

- Pa, uvek je radila ili mačeta, ili pištolj, ili kod nas kolac, sekirče, ili kubura. Znate, meni je u ovom romanu veoma stalo do tog srpskog konteksta, da krajnji rezultat ima srpsku aromu.

Šta konkretno podrazumeva ta odrednica „srpska aroma“?

- To je pokušaj da se iskeziš smrti u lice duboko verujući da smrt ne postoji ili ako postoji da njeno lice nije ta vrsta užasa, nego da je ipak blaženstvo u odnosu na sve ove pravedničke manire koji svakog Srbina snađu u njegovom ovozemaljskom životu. Koliko srpska definicija života izmiče bilo kakvom političkom tumačenju, toliko se srpska definicija smrti izmiče bilo kakvom metafizičkom tumačenju. Život Srba je prilično rabadžijski, stalno nešto rmbače, fatalni su poklonici sile, mada nisu sila po sebi. U tom neskladu je embrion srpske šizofrenije koji uvek dovodi do raskola, ponekad glumi apokalipsu, a ponekad je prevaziđe bez želje da bude tako krvoločan.

U nekom trenutku ste izjavili da je PEN udbaška organizacija?

- Shvatite to kao jedan od mojih humorističkih ispada. Čitao sam povelju PEN-a na poleđini našeg najboljeg časopisa „Pismo“, prema tome sve je to u redu.

Nećete da komentarišete ili obrazložite tu svoju izjavu?

- PEN nam dođe kao ispostava Helsinškog odbora, sve je to lepo. Ljudi se bore za žute, crvene i bele i ne znam koje još boje kože postoje. Ali mi, s obzirom na ove ozonske rupe i tropske vrućine, više nismo tako beli, nismo ni turski crnomanjasti, postajemo sve kafeniji i sve zagoreliji. Mi smo, inače, zagoreo narod.

U seksualnom smislu ili..?

- Seksualni smisao obuhvata sve ostale smislove. Prema tome, bez te zagorelosti ne bi bilo ni ovog mog tako plodnog opusa.

Zašto ste sami za sebe rekli „ubogi Ćirić u skorojevićkoj srpskoj sredini“?

- Kao što reče Mića Popović, nisam ja birao da se rodim kao Srbin. Radije bih da sam Amerikanac, ali se ne stidim toga što sam Srbin. No, ništa nije slučajno, nigde, pa ni u životu relevantnih pisaca kao što je Ćirić. Neka viša sila je imala na umu neku misiju čim me je smestila u ovu nedođiju. Viša sila me je smestila u Niš, a ja sam morao da izmišljam Nišvil, Rio Moravu da bih joj dao preko potrebni holivudski glamur i mit. Mada, Srbija jeste isuviše natopljena mitovima, ali oni bazde na nekrofiliju, na nešto ostrašćeno a neostvareno, na kompleks osvetoljubivosti koji se meni nimalo ne dopada. Jer, to je kompleks nedojebanosti, odnosno „nedopravenosti“ što bi rekli seljaci. To je jedan od temeljnih kompleksa ovog naroda, a još više srpskih književnika koji su više nego paradigmatični predstavnici svoga naroda.

Kad smo već kod srpskih pisaca, rekli ste da oni prave pauze da bi se bavili politikom?

- Mrzi ga da radi. Hoće leba bez motike, ali hoće i motiku da zadrži jer mu ona treba da klepi svoju konkurenciju, da raščisti teren da bi uz leba dobio i pogaču. Znači, motika nije za kopanje, nego za raščišćavanje, za uklanjanje ljudskih glava. A ostalo se postiže finim intelektualnim mahinacijama po principu uzdižite sebe, svoj duh i status, a naročito svoj bankovni račun.

Tatjana Nježić

01.04.04 Zlatna greda

Od onoga ko sa relativne književne margine osvoji Ninovu nagradu, očekuje se i zahteva mnogo više nego od drugih, a sva se pažnja usmerava na prvo naredno delo posle nagrade. Kada kažem relativne margina, kažem to jer je u pitanju Zoran Ćirić, koji svakako ni sa prethodnih 17 knjiga nije bio marginalac, ali je za većinu poštovaoca Ninove nagrade ipak predstavljao iznenađenje, pa možda i izneveravanje očekivanja. Tako se još jednom pokazalo da je pitanje margine uvek i pitanje gde je to uopšte centar.

Dakle, izgleda da ni njegov novi roman, Smrt u El Pasu neće ispuniti očekivanja onih koji su i prethodno bili sumnjičavi; možda neće ispuniti očekivanja ni onih koji su ovog autora voleli zbog njegovog neobuzdanog žargona, zbog opscenosti i krvne veze sa ikonografijom ulice, ali da li će ispuniti očekivanja kritike koja ni do sada nije obraćala previše pažnje na nišvilskog literarnog Đ-a?

Ćirić, zapravo, ni u novoj knjizi ne odustaje od samog sebe, ali zato primetno sazreva. NJegov rukopis se još više zaoštrava i napreže gotovo do razmera pucanja. Jezik je još neobuzdaniji, još eruptivniji nego do sada, sa svim osobinama "manične logoreje", kako bi to sam Ćirić rekao za jedan od svojih likova. Takođe, ovaj epistolarni roman, kako bismo ga mogli konvencionalno nazvati, lišen je gotovo svake strukture. Krhotine navodne teme gde skribomanskim tempom nebrojeni likovi, fiktivni stanovnici još fiktivnijeg El Pasa ispisuju pisma izvesnoj srpskoj teoretičarki književnosti koja je ujedno i nimfomanka i vešta manipulatorka, a bogami i još ponešto, svi ti delići navodnog mozaika uglavnom se pretvaraju u zavodljivi, čarobni prah neobuzdanog pripovedanja koje je samo sebi svrha. Smrt u El Pasu se već reklamira kao mega-mix svih trivijalnih žanrova, krimić koji pršti od seksa, krvi, strasti i intriga, ali to je samo još jedna od strategija zavođenja čitaoca (ili drugačije rečeno i književno i reklamno legitimna prevara budućih konzumenata). Svaka kvalifikacija, ?anrovsko određenje, svaka naznaka bilo kakve tematike, svaki pokušaj osmišljavanja ipak se urušava i gubi smisao već na početku čitanja, kada se shvati da je sve čista iluzija, da je svaki lik nestvaran, a pripovedno tkanje nestalno kao i tkanje paučine. Tako sve postaje apsolutna ironija, od one očigledne kada se pominju domaći pisci neznatno izmenjenih imena, kao i multimedijalni melanž mnogih izmišljenih i mnogih postojećih likova od Hendriksa i Pinčona do Selme Bebek i Perdite Durango, pa sve do ironizovane sprege seksa i pisanja, odnosno ironizovanja odnosa duhovnog i telesnog, uzvišenog i profanog. Opšta karnevalizacija tako postaje literarni moto u čijem je centru igra kao osnov spektakla i zabave koji su danas postali glavni cilj i jedini smisao savremenog života. Piščev jezik je tu samo odličan alat koji treba sve ovo da podrži, a magija Ćirićevog vulkanski užarenog žargona baš to i čini. Sve ovo ide u prilog tezi da je Zoran Ćirić jedan od najistaknutujih domaćih predstavnika avant-popa, kako je to davno već izvanredno uočila Vladislava Gordić, jer su činioci ovog literarnog pokreta upravo zamešateljstvo ili mega-mix svih mogućih atributa pop kulture, mas-medija, estetike uličnog i opijenosti onim što bi se moglo nazvati "bukom ulice", njen ritam, boje, haotičnost, ali i životnost.

I šta ostaje od svega toga? Pa valjda zadovoljstvo ili samozadovoljstvo kritičara da sve to potanko analizira. Ali, biće da je Ćirić i time zadovoljan. Mogućnost zavođenja kritičara je nešto što još više opija od zavođenja čitaoca.

Jasmina Vrbavac

14.08.03 Vreme

Ovim karakteristično skromnim rečima se sveprisutnoj a nemoj i nevidljivoj glavnoj junakinji Don Gordo, profesorki i proučavateljki "meleske književnosti", zatečenoj na stipendiji univerziteta u El Pasu – tamo daleko, čak na Rio Grande... – a poreklom iz ovi(je)h krajeva, obraća jedan od sumanutih lokalnih pisaca-mitomana. Don Gordo je, dakle, centralni lik kojeg nema u "Smrti u El Pasu", i sve što o njoj saznajemo je posredno: roman je pisan u epistolarnoj formi, i to tako što se bezbroj živopisnih, karikaturalnih i na sve zamislive načine bizarnih likova obraća upravo narečenoj profesorki kao pasivnom objektu svoje skribomanije, ali i brojnih drugih manija, poglavito erotskih. Ukoliko o "fabuli" ovog romana uopšte ima smisla govoriti – a to je krajnje dvojbeno – njene nam se zbrčkane krhotine i treš-stripovski zapleti prepuni prizora iz žestoko overdoziranog sex & violence žanra ukazuju upravo kroz ta pisma, kroz egzaltirane koliko i egzibicionističke iskaze brojnih grotesknih karaktera koji se međusobno tamane (sve usput filozofirajući kao nekakvi Tarantina-prenagledani-seoski-đilkoši) u borbi neprestanoj oko seksa, droge, alkohola i dolara, a sve to tamo negde na užarenom teksaškom jugu, tamo gde "život na granici je opasan i tvrd". Naravno, pošto "fabule" u iole konvencionalnom smislu gotovo i nema, jalov je trud pokušavati detaljnije prepričati šta-se-to-unutra-dešava, dovoljno je reći da se u ovom kolopletu našlo mesta i za brojne, uglavnom uspele piščeve zezalice, počev od – ni manje ni više proizvoljnog od bilo čega drugog u ovom krajnje rastesitom i rastresenom romanu – turanja u knjigu manje-više uzgrednih likova koji se, vidi vraga, zovu Tamjanov, Hisarev, Sovanov, Mišma ili Popicl, o čemu će u Novom Sadu (smeštenom na srednjoevropskom Rio Grande!) svakako imati svoje mišljenje... Pisac se, dakle, krajnje razulario ispisujući razne "sporedne" specijalne efekte za ovu knjigu, pa su tu i vaskolike druge "aluzije na naše savremenike", a još i više svakovrsna poigravanja sa opštim i manje opštim mestima globalne popkulturne industrije (ali i postmodernističkog književnog kanona, s kojim se Ćirić veselo lopta sto na sat!), u čemu Ćirićev smisao za ironično i zabavno ni ovaj put ne omanjuje. U nedostatku onog klasičnijeg vezivnog tkiva koje bi roman uistinu držalo na okupu, čini se da je istraživanje ovakvih smicalica zapravo najveća poslastica za čitaoca, barem za onog koji se već na dvocifrenom broju strana (od ukupno 305!) zasiti samosvrhovite, barokno teške Orgije Verbalnog Nasilja i piščevog neumornog nizanja tome odgovarajućih prizora, bez tračka milosti prema čitaocu.

Pošto je, dakle, Zoran Ćirić u ovu svoju teksaško-meksičku peyotle-sapunjaru nakarikao ama baš svaku opačinu koje je mogao da se seti, a da se pri tome cela stvar "vrti" u virtuelnom, autoreferentnom svetu-parasvetu jednog specifičnog odseka popkulturne produkcije, moglo bi se gotovo pa sasvim ozbiljno reći da je Ćirić napisao postmodernistički roman – što mu do sada nije bilo svojstveno – to jest knjigu koja razlog postojanja crpe iz same "aleksandrijske biblioteke", naravno, shvaćene dovoljno široko i vremenu primereno da inkorporira i film, strip, džez ili bluz, odnosno vaskoliku "amerikanu", i u gringo i u hispano varijanti... No, preciznije bi bilo reći da je knjiga POPstmodernistička, pošto njen pisac dosledno ne mari za akademske reference i kanone.

Preuzevši ovakav nezahvalan zadatak na sebe, pa makar i propustivši oveštale kanone autoreferencijalne književnosti kroz svoj oneobičavajući i razgaljujući filter, tvorac Magičnog Ćire iz Nišvila preuzeo je na sebe i (pre)ogroman rizik, golemu opasnost da knjiga ostane da visi u tipično "postmodernističkom" Zrakopraznom Prostoru. Ukoliko nisam bio dovoljno jasan: najveći je Ćirićev problem sa "Smrću u El Pasu" da nekako – po mogućstvu na prvih pedesetak stranica – ubedi čitaoca da ga se ova proizvoljna Orgija ipak nekako tiče, da u njoj ipak ima dovoljno posluženja i za njega, da to ima neke (tajne?) veze i sa njegovim životom, da u knjizi nije tek nezvani gost na tuđoj raskalašnoj žurci, da pisac nije mislio samo na vlastitu, nego i na njegovu zabavu. Krajnji domet knjige zavisi upravo od potvrdnog ili odrečnog odgovora na pitanje da li je Ćirić uspeo da sklopi ovakav pakt sa dobrohotnim, ali ipak i razumno zahtevnim čitaocem, a takve odgovore će, bojim se, morati svako da da za sebe. Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana "Hobo" – koji se uspeh tek mogao na pravi način "kapitalizovati" kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet "Smrti u El Pasu", knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom "horizontu očekivanja". Vreme će pokazati da li je to bila ispravna odluka, ali sam je ovaj gest žanrovskog povratka u underground – koji, dakako, ne isključuje unapred tržišni uspeh knjige, ali ga i ne priziva po svaku cenu – kako rekoh, dostojan poštovanja.

Na drugoj strani medalje, Zoranu Ćiriću valja blagonaklono poželeti da se sa opasne meksičko-teksaške granice bezbedno vrati kući i poduhvati se onoga u čemu je najbolji: njegov su lik i delo predragoceni da bi se smelo dopustiti da se čovek zagubi negde po opasnim močvarama američkog Juga... Okej su i teks i meks, ali hajde sad lepo na nišekspres pa tutanj u nove radne pobede! Karamba & karambita, ne kaže li stara severnomeksička poslovica: "svuda pođi – kući dođi"?!

Teofil Pančić

20.06.03 Politika

U prostorijama "Narodne knjige", juče je predstavljen najnoviji roman Zorana Ćirića, dobitnika "Ninove" nagrade za 2001. godinu, "Smrt u El Pasu".

Prema ocenama Vase Pavkovića, Ćirić je jedan od najvažnijih savremenih srpskih pisaca poslednje decenije dvadesetog veka. Stvaralac urbanog stila i ljubitelj rokenrola, koji pomera granice shvatanja književnosti u učmaloj i stereotipima sklonoj kulturi.

Ističući da je "Smrt u El Pasu", postmodernistički krimić pun strasti, droge i krvi, Pavković je naglasio da Zoran Ćirić veoma hrabro, pomalo neočekivano, kreće u avanturu, priču o seksu i krvi, rušeći standardna i nadstandardna očekivanja, čak i svoje šire publike.

– Zbog takvih pomeranja granica shvatanja književnosti, biće zanimljivo posmatrati ocene kritičara, koje ova zanimljiva knjiga može da zbuni, kazao je Vasa Pavković i dodao da je "Smrt u El Pasu" svojevrstan test razumevanja, koji će sigurno izazvati brze reakcije.

Sadržaj romana čine pisma, upućena glavnoj junakinji, koja boravi na simpozijumu egzotične književnosti u Americi. Pisma su podeljena u poglavlja, nazvana "Sečenja" (ankat), u kojima se daje izveštaj o kompleksnom svetu, u koji je dospela.

Praveći analogiju njene uloge sa velikim Internet sajtom, koji isključivo prima, ali ne odgovara na pisma, Pavković je naglasio da "Smrt u El Pasu" prikazuje svet na granici košmara, i iz poglavlja u poglavlje čitaoce uvodi u uzbudljivu priču, koja se čita u jednom dahu.

Ističući da je roman iznad njegovih uobičajenih kapaciteta, Zoran Ćirić je naglasio da ova knjiga potvrđuje da je pisac koji pati od viška mašte.

– Pišući roman, imao sam detinjast osećaj uživanja i uživljavanja u likove i situacije, kazao je Ćirić i dodao da knjiga predstavlja sintezu različitih žanrova (triler, akcija, humor, groteska, parodija, pornografija, klasična melodrama), koji čine nerazmrsivo klupko zagonetki i odgonetki, mega miks krvi i tekile, marijačija i crnih bluzera, teksaških i meksičkih tračeva.

Z. Karanović

20.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi

NIŠ: Dobitnik NIN-ove nagrade, niški književnik Zoran Ćirić juče je predstavio novi roman “Smrt u El Pasu”. Novi Ćirićev roman biće predstavljen u izdavačkoj kući “Narodna knjiga”.
“Roman ’Smrt u El Pasu’ predstavlja seobu mrtvih duša iz Nišvila u El Paso i ima formu španskih TV serija u kojima se pojavljuju desperadosi iz Pekinpoovih vesterna”, rekao je Ćirić novinarima.
Ćirić je dobitnik NIN-ove nagrade za roman “Hobo” za 2001. godinu. On je ranije govorio da je njegovo “sveto trojstvo” - Holivud, Rockžnžroll i pornografija.(Beta)