Hoću da mi se nešto lepo desi odmah

22.08.11

Hvaljeni i nagrađivani beogradski pisac Marko Vidojković piše novu knjigu, zapravo nastavak kultnog romana „Kandže“, koji mu je doneo respekt stručne javnosti i publike. Kako kaže, smestiće sudbine junaka „Kandži“ u 2011. godinu i pokušati da literarno oživi njihova razočaranja, sumnje, strahove, moralne jednačine, nade...
- Pustiću mašti na volju, što predstavlja lični izazov koji treba obuzdati. Znam da čitaoci navijaju da izgubim kontrolu nad događajima u svojim knjigama, ali neka misaona putanja po kojoj će slediti priču mora da postoji - kaže za „Blic“ Marko Vidojković.


- Šta se nama dogodilo u međuvremenu, između dva dela „Kandži“?
Ma, dok završim knjigu, ko zna šta će nam se još dogoditi, ali upadljivo je da su se kod nas intelektualci, misleći ljudi uopšte, pokrili ušima i utišali jer nema više ideje oko koje bi se okupili. Intelektualci u Srbiji su se uvek delili u dve grupe. Jedni su namigivali nacionalizmu, a drugi želeli da žive kapitalizam. U oba koncepta su se debelo razočarali, a mnogo vremena su potrošili govoreći o tome. Život ih je pretekao i egzistencijalno survao njihovo promišljanje. U oba slučaja su poraženi. Teritorijalno i egzistencijalno. Zato sada ćute i gledaju kako da se snađu. Ideje i budućnost nacije ih ne interesuju jer ne vide napred. Život ih tera da najdalje misle do sutra. Kako će platiti račune, kredite, obezbediti zimnicu i poslati decu na letovanje. Zabluda više nema, samo borba za opstanak u agresivnom izdanju kapitalizma.

- Pa, kako da preživimo to novo zapečaćeno doba?
Svakome od nas treba da bude ideal da svoje okruženje napravi boljim od onog u Evropskoj uniji, pa da ta Evropska unija na nas gleda kao na nekoga ko je u najmanju ruku njoj ravnopravan. Mislim da ne stoji teza da mi ništa ne možemo dok nas neko ne „klepne po ušima“. Nas je celi svet stavio u geto; sada su nas izvukli iz geta i mislim da jednom normalnom narodu vrlo malo treba da shvati šta je dobar život. Od samog ulaska u EU i NATO mnogo je bolje stvoriti zemlju koja će se ponositi time šta može, ali i ne mora da im se pridruži. Treba na nekom mikroplanu da krenemo od sebe i ophođenja prema najbliskijima, da stvaramo zemlju koja može da bude još mnogo bolja. Taj ideal je neiscrpan, možda za našu generaciju nije ostvariv, ali ćemo se osećati dobro ako počnemo da radimo nešto dobro.

- Koliko su režirani, a koliko stvarni naizgled veliki poremećaji na svetskom nivou kao što su socijalne revolucije u Africi ili apsolutni kolaps berze?
lNa planeti ima sedam milijardi ljudi, ali i mnogo velikih bombi i granica. Socijalni protesti su neminovni, ali mnogo je vojske i sprovodioca interesa krupnog kapitala da bi se svet značajnije promenio. Postoji opcija da svetom zavladaju verski fanatici i ultradesničari, ali to nikako nije u interesu vlasnika krupnog kapitala koji im daju rezervni plan i za slučaj ekološke katastrofe. Dok neki meteor ne udari usred planete, teško da će neko promeniti socijalnu mapu sveta. Možda samo migracije stanovništva zbog gladi, ali samo do prve granice sa ozbiljnom vojskom, i tu je kraj. Priče o solidarnosti, slobodi i jednakosti su bajkoviti prividi i razbibriga salonskih intelektualaca.

- Zašto ovde ljudi pristaju na različite kamuflaže političkih elita oko Kosova, izgradnje puteva, bolje ekonomije, reforme pravosuđa?
Zato što su stariji zapamtili Jugoslaviju i sada tihuju i tuguju. Digli su ruke od pomisli da bi mogli da žive normalno jer nema ko ih nije razočarao. Zapravo, razočarali su sami sebe kada nisu uspeli da spreče gušenje u krvi zemlje u kojoj su živeli. Danas preživljavaju i nije im ni do čega. Ne mogu sebi da priznaju da je samoupravljanje bilo mnogo bolje od gazde koga baš zabole. Njihova deca ne znaju za bolje, pa im ništa i ne treba. Njima je stanje psihoze regularna sitacija. Već su ih svi ubedili da ih čeka pakao. Mi smo već u Evropskoj uniji, to je kapitalizam. Nije mi problem globalni sistem, ali ono gde padamo na testu jeste - ostatak života koji ti ostane mimo sistema. U ovom trenutku na planeti vlada haos. I mi, mali Srbi, ništa nismo gori u odnosu na ostatak sveta. Dosta sam putovao i shvatam da je naš narod dobar, istinski sam patriota, i verujem da Beograd može da postane sjajan i opušten grad, bez ikakvih tenzija. Možemo da napravimo mesto koje je nama potaman.

A. Nikolić

04.01.10

Pored novog romana „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”, u izdanju „Samizdata B92”, i redovnog angažmana u „Plejboju”, mladi pisac Marko Vidojković počeo je da radi na novom internet Radio Beogradu www.nrbg.rs , gde ponedeljkom ima emisiju od 10.00 do 14 sati. Inače, sa hrvatskim piscem Miljenkom Jergovićem, Vidojković je snimio avanturu zvanu „Jugo” – putovao je „jugićem” od Vardara pa do Triglava. Sve je snimljeno u okviru dokumentarca koji se bavi tumačenjem bliže i dalje istorije na području bivše Jugoslavije. Film će biti premijerno prikazan početkom 2010.
U Vašem romanu „Kandže” sve je počelo devedesetim, a sada ih samo povremeno spominjete. Da li je tada bilo bolje, da li su ideali i ciljevi tada bili jasnije definisani nego danas?
Svakako jeste bilo bolje, isključivo zbog jednog sna koji smo svi zajedno proživeli, uključujući nas koji smo bili protiv Miloševića i one koji su bili za njega. Postojala je bajka, sa dve suprotstavljene strane, gde je jedna oličenje dobra, dok je druga zlo. Mislim da je još ranije trebalo da shvatimo „igru”. Ono oko čega smo se borili bilo je toliko „zanimljivo” da se produžilo još narednih osam godina. Tu mislim na period posle petooktobarske „revolucije”, u kojem smo imali ubistvo premijera, zatim imali konzervativnog premijera, i lažne tenzije oko Crne Gore i Kosova...
Koji je, sada, novi ideal?
Evo šta je ideal. Srbija još uvek nije član EU, ali ima dobar posao sa „Fijatom”. To je ideal. Svakome od nas treba da bude ideal da svoje okruženje napravi boljim od onog u Evropskoj uniji, pa da ta Evropska unija na nas gleda kao na nekoga ko je u najmanju ruku njoj ravnopravan. Mislim da ne stoji teza da mi ništa ne možemo dok nas neko ne „klepne po ušima”. Nas je celi svet stavio u geto; sada su nas izvukli iz geta i mislim da jednom normalnom narodu vrlo malo treba da shvati šta je dobar život. Od samog ulaska u EU i NATO mnogo je bolje stvoriti zemlju koja će se ponositi time što može, ali i ne mora da im se pridruži. Treba na nekom mikroplanu da krenemo od sebe i ophođenja prema nama najbliskijim, da stvaramo zemlju koja može da bude još mnogo bolja. Taj ideal je neiscrpan, možda za našu generaciju nije ostvariv ali ćemo se osećati dobro ako počnemo i da radimo nešto dobro.
Više optimizma pokazujete javno razmišljajući, za razliku od vaših romana, pa i ovog najnovijeg, čiji je samo naslov „svetao”.
U tome i jeste „caka” sa tom knjigom. Naslov „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah” i služi da mu se vratiš posle čitanja. U „Kandžama” sam još 2004. pokazao šta biva sa idealima onog momenta kada počneš da se baviš politikom. U ovoj knjizi govorim o odnosima sa najbliskijim ljudima, onome od čega se život sastoji. To je stvar na koju naši sugrađani nisu obraćali pažnju i na koju su zaboravili od silne pritisnutosti Kosovom, Crnom Gorom, Miloševićem, Evropskom unijom. Zbog toga zaboraviš sa kim ideš u krevet, šta radiš. Dobar deo svojih knjiga sam i napisao sakriven iza svoga alter-ega, Bobana Šestića, kome je eto sve bilo dozvoljeno. Rešio sam da svoju maštu iskoristim za neke druge stvari, a nazvavši junaka Marko Vidojković čitaocima sam ostavio da sami procene koliki je procenat izmaštanog, a koliki realnog.
Da li je i glavni junak Marko Vidojković antijunak? On izjavljuje: „Život mi se pretvorio u eksperiment, ali i to je sto puta bolje nego da mi se pretvorio u alarm koji te budi svako jutro da odeš na šljaku?”
Glavni junak i pisac su ista ličnost, on nije ciljano pravljen kao antijunak, takav je kakav je, i nije imao drugog izbora. Jedan segment mog života je ukraden, stavljen je u 235 strana i košta 600 dinara. Kada sam napisao ovu knjigu, shvatio sam da sve te velike muško-ženske teme, sve te ljubavne tragedije zbog kojih se ljudi ubijaju i dobijaju kancer na nervnoj bazi, to u mom slučaju vredi 600 dinara. To je moj eksperiment.
Psovka je bunt u Vašim knjigama, ljubav je bunt, stav je bunt... bunt je slabost?
Naravno, sva buntovnost ide iz slabosti. To što se zove buntovnost ja bih nazvao očajničkim besom koji proizlazi iz tuge. Buntovnost je jedan lep pop-kulturni izraz koji je u stvari težak bedak iz kojeg si pokušao da se iščupaš ne tako što ćeš da cmizdriš, već tako što ćeš da budeš besan. Najviše sam besan na ljude iz svog najbližeg okruženja. Većina mojih prijatelja su kukavice i nisu pravi prijatelji, nemaju osećaj da treba pomoći drugome. Kada sebe možeš da pogledaš u ogledalu, onda svakoga možeš da pogledaš u oči. Ova knjiga je gledanje samog sebe u ogledalu u najgorem mogućem momentu.
Kompletna moja pobuna je pobuna protiv neljudi. Nije samo moj slučaj da imam samo jednog jedinog prijatelja na svetu. Prošle godine, kada se ubio dečko koga pominjem u knjizi, svi su se našli pogođeni, a ja sam se pitao gde su bili ti prijatelji da shvate kroz šta on prolazi i da li će sebi da prosvira metak kroz glavu. Znam, kada bih ja sutra bio u toj situaciji, niko to ne bi osetio, i znam kroz šta prolazim svaki dan po nekoliko puta. Kada visoko letiš, nisko padaš; posle visokih tiraža, čitalaca, snimanja..., kada ostaneš nasamo, tek tada shvatiš koliko si, u stvari, sam. I svako se sigurno tako oseća.
I, šta pomislite kada vidite kakvi su ljudi koji su Vam bliski, koje volite...?
Da ili udarim u zid ili – da ga preskočim. Uvek sam voleo da se zaletim i preskočim ga. Čovek mora da razmišlja svojom glavom i uvidi da biti dobar drug ili dobar zaposleni nema veze sa komunizmom ili kapitalizmom već sa onim što ti srce i pamet govore o tome šta je dobro a šta loše. Pretvorili smo se u gomilu loših. Milošević je napravio samo temelj, a DOS je nastavio... Oko sebe vidim samo gomilu kukavica. Pali smo na testu ljudskosti. Nasilje koje se ovde dešava isto je kao svuda. Gde god da kreneš, nigde život neće biti opušten. Mi smo već u Evropskoj uniji, to je kapitalizam. Nije mi problem globalni sistem, ali ono gde padamo na testu jeste – ostatak života koji ti ostane mimo sistema. U ovom trenutku, na planeti vlada haos. I mi, mali Srbi, ništa nismo gori u odnosu na ostatak sveta. To što neko pretuče stranca u Beogradu ne razlikuje se mnogo od toga što neko u Evropskoj uniji, sedam godina, drži kćerku u podrumu i siluje je. Samo, u drugom slučaju, stvar deluje više „ukroćeno”. Dosta sam putovao i shvatam da je naš narod dobar, istinski sam patriota, i verujem da Beograd može da postane sjajan i opušten grad bez ikakvih tenzija. Možemo da napravimo mesto koje je nama potaman.
Marina Vulićević

31.10.09

Marko Vidojković je potpisivao novi roman „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ na štandu Samizdat B92. Zvanično. Ali potpisaće se svaki put kada ga zateknete na sajmu.
Evo šta najčešće piše na prvim stranicama svojih romana, u zavisnosti od imena čitaoca:

„Barbari, pa znak uzvika, namig i srculence! Čak sam ukinuo autograme, to je ono kad pokušaš da napišeš i prezime. Sad pišem samo ime. Retardirao sam totalno.

Zašto si kupio Er Max patike koje asociraju na ružne devedesete?

Er max dvojka je kultna patika ovog grada. Nosio sam je devedeset druge, tj treće, kada se pojavila. Mene su i u hard core krugovima zvali Mare Dizel. Ta moda koja se probila kao ulična te devedeset, prve, druge, treće, nije mogla da se izbegne. Uhvatila me neka nostalgija sad skoro kada sam video taj par, u izlogu i počeo sam da kombinujem sa nekim pankerskim duksericama, čisto da vidim da li ide, i zamisli - "ladno ide.

Koliko ima politike u romanu „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“?

Namerno sam izbegao politiku u romanu, i namerno sam izbegao zanimanja glavnih likova, dakle ne zna se ko se čime bavi. Osim što je ovaj nesrećni glavni junak pisac. Uspeo sam da napravim odvajanje unutrašnjeg i društvenog života od onoga što čoveku život znači u statusnom smislu. Naravno da novac dosta utiče na to kakav ljudi život žive ali ne sme biti izgovor za licemeran i lažljiv život koji vode u bogatijim sredinama od Srbije.

Ja sam izostavio politiku iz sopstvenog života. Sve što ima da se kaže o politici rečeno je u „Kandžama“ i to na jednom spektakularno niskom nivou kakav je nivo studentskih protesta i tih mladih studentskih političara, tj kvazi političara. Dovoljno sam se ja očešao o politiku da prodam nešto knjiga i mislim da sam jedan od retkih koji je uspeo da se ogrebe o politiku a ne politika o njega. Sasvim slučajno.

Rekao si da ne glasaš više ni za koga. Je li to tačno?

Ne glasam ni za koga! Kada imaš previše informacija, i kada znaš previše ljudi koji u pravljaju tobom, i tvojom zemljom onda te blam da zaokružuješ ta imena i onda jednostavno prestaneš da glasaš. Oni su se tako lepo raspodelili među sobom tako da će se naći budale koje će da glasaju za svakog od njih. Ja ne moram da budem više ta budala. Potpuno su mi nezanimljivi još od prošlih parlamentarnih izbora.

A kad će nešto lepo da nam se desi?

Ja stvarno to ne znam, to je citat jednog junaka iz knjige. Do kraja knjige se ne dešava ništa dobro, ali dešava se nakon čitanja knjige...

Šta ćeš dalje?

Isto što i do sad – ne znam kud teram!
U jednom trenutku je na štand svratio Škabo iz Bg Sindikata. Marko i njega poiminje u knjizi. Zato mu se dopadaju njegove knijige, ali voli i stripove, a Marko, po njegovom mišljenju ima dinamiku stripa u svojim romanima. Evo kako je izgledao njihov susret.
Škabo: Pročitao sam i Crvenkapu i Đavo je moj drug.... ’Ladno nisu loše. Sviđaju mi se jer volim da čitam tu laku literaturu u kojoj ima dosta seksa i droge. I upoznao sam čoveka - pa mogu da se kurčim dok čitam knjigu. Ovaj poslednji roman mi se naročitao dopada jer mi je rekao da me je u njemu pomenuo.
Marko: Koje si ti đubre m**** ti j****** "Oćeš da ti pročitam sad taj deo?
Škabo: ’Ajde
Marko: „U sred gledanja fudbala zove me Škabo i kaže mi da nema ništa od Toronta. Osim mene trebalo je da ide i ceo Sindikat
– Kako bre nema?...“
I sad "ajde ti čitaj ovaj tvoj deo..
Škabo: „- Kaže ovaj slepac da nema para za avionske karte. Kaže nema odakle da ih podigne, svi ga i*******. Ma papan. J*** sam mu kevu.“
Marko: K’o ti da si rekao!
Škabo: E, ali ovo je figurativno. Ja stvarno ne bih mogao da spavam s majkom toliko matorog čoveka.