Sve crvenkape su iste

10.02.07

Marko Vidojković je ravnopravno sa Jovicom Aćinom ovogodišnji dobitnik Vitalove književne nagrade "Zlatni suncokret". Nagrađen je za roman "Sve crvenkape su iste". Objavio je pet romana i svi su odlično prihvaćeni od strane čitalačke publike, pogotovo one mlađe.

Vidojković ima svoj bend, radi kao izvršni urednik u "Plejboju" i kaže da su sve crvenkape iste...

NN: Koji svoj roman smatraš najboljim? Zašto?
VIDOJKOVIĆ: Definitivno su to "Sve crvenkape su iste". U ovoj knjizi otišao sam najdalje u poigravanju sa stvarnošću i simbolima, ne napuštajući svoj prepoznatljivi stil. Mislim da ova knjiga može da se čita na nekoliko nivoa, nekoliko puta i da svaki put u njoj može da se otkrije nešto novo.

NN: Nakon pet romana i brojne čitalačke publike dobio si priznanje u Srbiji, nagradu Vitalov "Zlatni suncokret". Šta za tebe znači ova nagrada?
VIDOJKOVIĆ: U Srbiji postoji svega par jakih književnih nagrada, među kojima su najjače NIN-ova, Vitalova i Andrićeva, pre svega zbog novca koji nagrađeni autor dobija. Vitalova nagrada ima 11 godina tradicije, uspela je da preživi sve vlasnike ove velike fabrike, a posebno mi je drago što sam dobio ovo priznanje jer znam da za mene niti je iko lobirao, niti je iko ikog zvao telefonom. Žiriju se knjiga svidela i oni su je nagradili. Nema lepšeg osećaja.

NN: Sudeći po komentarima na Internetu, ali i medijima, o tebi su uvijek podijeljena mišljenja na dva tabora - ili te vole, ili ne mogu podnijeti. Šta je to u Marku Vidojkoviću tako fascinantno, odnosno tako odbojno (ako si otkrio)?
VIDOJKOVIĆ: Nisam još uspeo da ukapiram zašto me neki ljudi toliko mrze. Možda zbog mojih političkih stavova, možda zato što neki drugi ljudi vole da čitaju moje knjige, možda zato što njihove knjige niko ne čita, možda zato što sam bez ičije pomoći uspeo da napravim nešto u ovom sivilu od zemlje, ko zna. Možda je, na kraju krajeva, samo u pitanju prirodni balans jer ne mogu svi sve da vole. Čim postoji neko ko mnogo voli ono što radiš, mora da postoji i neko drugi ko će da ti baca podjednaku količinu mržnje.

NN: Kad si stigao napisati ovolike knjige? Stalno pišeš?
VIDOJKOVIĆ: Ne, nego sam išao u pravno-birotehničku srednju školu, gde smo imali daktilografiju sve četiri godine. Iako sam oduvek imao dvojku iz tog predmeta, u odnosu na "obične smrtnike" brzo kucam, pa mi nije teško da za kratko vreme napišem ceo roman. To je stihija, kad krenem da pišem, onda obično pišem svaki dan, po ceo dan, dok ne završim. A onda ne napišem nijedan red mesecima.

NN: Šta je s tvojim bendom?
VIDOJKOVIĆ: Živi smo, zdravi i veseli. Imamo besplatan koncert u maloj sali SKC 16. februara, na kome ćemo ispromovisati svoj album "Raised in Captivity", u izdanju "Magmedije". Sviramo po Srbiji i po regionu i manje-više sve je isto kao i pre. Sviramo pre svega iz ljubavi prema toj vrsti muzike (pank), a ne iz potrebe da punimo stadione, pošto je u panku to nemoguće bilo gde na zemaljskoj kugli.

NN: Jesi li još urednik u "Plejboju"? Kako se snalaziš u tom poslu?
VIDOJKOVIĆ: Izvršni urednik, tačnije. Super je kad radiš u tako velikom magazinu posao koji ti ide od ruke, a imaš vremena i za svoje knjige i za bend.

NN: Jesu li stvarno sve crvenkape iste?
VIDOJKOVIĆ: Jesu, ali se crvenkape u mom poslednjem romanu moraju doživeti kao cela moja generacija. Sve nas su početkom devedesetih stariji poslali u šumu punu vukova, pa ko se snađe - snađe. Neke od crvenkapa su pojedene, neke su se izgubile zauvek, a neke su ipak uspele da doskoče zlom vuku.

NN: U tvojim romanima junak se uvijek susretne sa nekom "fatalnom" Nadom, Cakom, Janom... Kako stvari stoje sa ženama u tvom životu? Zaljubljive si prirode?
VIDOJKOVIĆ: Ne bih rekao da sam zaljubljive prirode, možda sam senzualan, lako se ukačim s devojkama na nekom prijateljskom i neobaveznom nivou, ali je jako teško da se zaljubim i da budem s nekom duže. U ovom trenutku već duže vreme imam devojku s kojom mi je super.

NN: Šta novo pišeš? Hoće li biti nekakvog zaokreta ili nastavljaš u svom prepoznatljivom stilu?
VIDOJKOVIĆ: Ne pišem ništa. Bilo mi je naporno da pišem "Crvenkape" i potreban mi je odmor od toga. Ove godine objaviću zbirku priča, a o sledećem romanu ću malo detaljnije razmišljati kad mi bude palo na pamet o čemu ću uopšte da pišem. Sigurno ne pre 2008.

Seks, droga & užasne godine
NN: U romanima ima dosta seksa, opijanja i droge... Je li to refleksija savremenog života ili sopstvenog života (kombinacija)? Koliko ima autobiografskih detalja u tvojim knjigama?
VIDOJKOVIĆ: Ja volim da pišem o stvarnosti. Svuda oko mene ljudi se satiru od alkohola, droge, kockanja, seksa, klope i drugih poroka. Užasne godine u kojima smo živeli dovele su do gomile ovisnika o mnogim stvarima. Ne mogu da se pravim kako to ne postoji.

Tanja STUPAR-TRIFUNOVIĆ

09.02.07

Najnoviji, peti roman Marka Vidojkovića (1975) “Sve crvenkape su iste” (B92) nedavno je dobio poznatu Vitalovu književnu nagradu “Zlatni suncokret” za 2006. godinu. Kasnije priznanje je ravnopravno pripalo i zbirci priča Jovice Aćina “Pročitano u tvojim očima” (Stubovi kulture). Žiri je smatrao da će manje pogrešiti ako dvojici izvanrednih pisaca omogući da podele pripadajuće časti.

Žanrovski i poetički različite, nagrađene naslove povezuje vreme kojim se bave, a to je današnjica. Marko Vidojković u ovom romanu nastavlja da se suočava sa likovima beogradske urbane topografije i to na način autentičnog predstavnika mladih i pobunjenih. Čitaoci su to odmah “provalili” naročito mlađi, pa je Vidojković jedan od najčitanijih savremenih pisaca.

“Vitalov” žiri je pročitao vaš roman “Sve crenkape su iste” kao potresnu i dramatičnu priču jedne izgubljene generacije, a glavni lik je mladi, uspešni pisac.

Čini se da vam je životno okruženje nepresušni izvor inspiracije?
- Mislim da su životno okruženje i stvarnost bilo gde na planeti toliko inspirativni, da je greh ne “mažnjavati” iz života ne bi li od toga nastao dobar roman. Oduvek sam najviše voleo da čitam prozu koja direktno korespondira sa stvarnošću. Fantastičan je osećaj kad u nečijem romanu naletimo na emocije koje svakodnevno proživljavamo i koje ponekad ne možemo baš najjasnije da objasnimo. Pisac mora biti tumač vremena u kome živi, on se mora najiskrenije uhvatiti u koštac sa najtamnijim stranama svog okruženja i bez stida ih podeliti sa čitaocima. Mašta je tu da bi stvarnost dobila na snazi.

O čemu biste pisali da živite (živimo) u sređenoj, mirnoj, pristojno situiranoj državi, članici EU?
- Pisci su istraživači i siguran sam da i u mnogo sređenijim društvima od našeg uspevaju da nalete na dovoljno zanimljive i intrigantne ljude i pojave, o kojima bi mogli da pišu odlične knjige. Nema savršenog sistema, svakako a u Evropskoj uniji ne bih pisao o studentskim protestima protiv Miloševića, ali, ko zna, možda bih pisao o pobunjenim imigrantima, dečjoj pornografiji, masovnim ubicama ili nekoj drugoj pojavi, karakterističnoj za Zapad. Svakako inspiracije ima svuda i nijedna država nije dovoljno dosadna da ne bi bila inspirativna za dobru knjigu. Zato dobrih pisaca ima svugde na planeti.

Ovih dana obeležena je decenija od studentsko - građanskih protesta u Beogradu, kojima ste se bavili u “Kanyama”. Gde su danas ti stvarni (i književni) likovi, kako se osećaju, da li su izgubili (i pronašli) nadu?
- Danas su valjda i poslednji protestantski fanatici shvatili da je politika samo unosan biznis i da idealima tu nema mesta. Upravo to sam i pokušao da “nacrtam” u “Kandžama”. Prema politici i političarima se moramo ophoditi kao prema upravljačima naših života i našeg društva, i upravo stoga nikog od njih ne smemo doživljavati preterano bliskim, a na izborima se moramo ponašati razložno i proračunato. Svaku grešku političara moramo najsurovije da kaznimo. Današnji, uglavnom anonimni junaci protesta su ili pobegli u inostranstvo ili grčevito pokušavaju da, svako u svojoj struci, pomere ovu zemlju iz blata u kome se nalazi. Nadam se i da su svi oni spremni da ponovo odu pred Skupštinu i ovog puta je odmah zapale, ukoliko neko ponovo pokuša da nas izoluje od ostatka planete i ukrade nam još ko zna koliko godina života, samo da bi zadržao svoje dupe u fotelji.

U Srbiji se godišnje dodeli oko 430 književnih nagrada; čini li to ovdašnju književnu scenu boljom ili gorom?
- Svakako gorom, jer od tih 430, jedva nekoliko zaista ima neku vrednost. Prednjače NIN-ova, Vitalova i Andrićeva, pre svega zbog novca koji dobijaju nagrađivani autori. U društvu u kome postoji hiperprodukcija loših i naslova koji se ne čitaju, logično je da se autori lažno prave velikim pomoću ad hoc smišljenih nagrada.

Da li ste čitali Jovicu Aćina? Ako jeste, kako vam se dopadaju njegove priče?
- Jovica Aćin ima potpunu drugačiju poetiku i stil od mene, ali brutalnost kojim obiluju njegove kratke literarne fantazije svrstava ga među najznačajnie autore poslednjih decenija. Drago mi je što moj roman deli ovako značajnu nagradu s njegovom zbirkom priča.

Radmila Lotina

02.02.07

Peta knjiga za Marka Vidojković bila je pun pogodak - roman "Sve crvenkape su iste" ("Samizdat B92") doživeo je nekoliko izdanja, a kao kruna na taj uspeh došla je "Vitalova" nagrada. Ovo ugledno priznanje naš mladi pisac, trenutno izvršni urednik "Plejboja", podelio je sa Jovicom Aćinom. Vidojković je već nekoliko godina među najčitanijim domaćim piscima, a ova nagrada potvrdila je da ozbiljno ulazi u svet književnosti.
- Nisam računao da ću dobiti nekakvu književnu nagradu i veoma sam se iznenadio kad sam ušao u uži izbor za ovu. I to mi je bilo dovoljno - kaže Vidojković. - Najveća greška naših pisaca je to što se utrkuju za nagrade. Gledaju ko je u kom žiriju, pa onda pokušavaju da protumače kakvu poetiku njihovi članovi vole. A, onda tendenciozno prave knjige ne bi li zadovoljili njihove kriterijume. Zbog toga najčešće upropaste svoje delo.

Jeste li očekivali da će "Crvenkape" da zasene vaš roman "Kandže", koji je postigao značajan uspeh kod čitalaca?
- Nisam se opterećivao time. Ne bih pisao novu knjigu, da ne mislim da će biti bolja od prethodne. U "Crvenkapama" nema politike, ali ima stvarnog života. Čini mi se da je nama običnim smrtnicima život postao interesantniji od politike.

Jesu li zaista sve Crvenkape iste?
- Naravno da jesu, ali nisu sve žene Crvenkape. Mislim da je moj junak najveća Crvenkapa. To što su nas naši roditelji gurnuli u šumu vukova, a nisu nas za to pripremili, izrodilo je jednu generaciju punu Crvenkapa. Svi smo negde isti, zato što smo prolazili kroz iste situacije i što smo u istim okolnostima odrastali i očigledno je da su nam sada mnoge reakcije na ovo što nam se dešava iste.

Zar vam se ne čini paradoksalno da najčitaniji pisci retko dobiju ugledne književne nagrade?
- Naša književnost funkcioniše na bazi incidenta. Očigledno je da ta pravila ne štimaju. Mnogi pisci dobijaju nagrade, ali ih niko ne čita. Druge čitaju, ali eto oni ne dobijaju nagrade. Sad se pojavio jedan koga čitaju i daju mu nagrade. Zadovoljan sam, ali bi trebalo da se zapitamo šta to nije u redu na našoj književnoj sceni kada postoji takva disproporcija. Postoje kritičari koji jednostavno ne žele da se suočavaju sa prozom koja oslikava život kakav jeste. Mislim da je vrednost moje proze baš u tome. Na početku moje književne karijere postojali su kritičari koji su me voleli, i oni koji su me mrzeli.
Čitaoci su mi najbitniji. Ovde ne postoji kulturna javnost koja bi bez odijuma dočekala bilo šta, naročito ako je neko kontroverzan kao ja. Nije teško biti kontroverzan, ovde. Pojavite se na televiziji i kažete nešto iskreno. Polovina publike te zavoli, a drugi te namrznu.

Šta bi se za vas moglo reći - da ste problematičan ili kontroverzan pisac?
- Niti sam problematičan, niti kontroverzan. Ne pravim ekscese. To lažno pravljenje nekakvog čudovišta od mene, samo je neka vrsta odbrane čitalaca od mog uticaja. Nema razloga za to, jer ja sam jedno umiljato književno mače.

Kome to niste po ukusu?
- Postoji mnogo lažnih konzervativaca, koji na silu pokušavaju da nametnu neka pravila koja ne postoje u umetnosti, životu, pa ni u kulturi. Da bi sačuvali svoje funkcije i pozicije, jednostavno ne žele da priznaju da žive u 21. veku. Na taj način sebe održavaju u životu.Danas nemamo mladih pisaca, jer ta tzv. književna elita, koja je u stvari vrlo problematičan skup, nema nikakav stav prema domaćoj književnosti.

Je li nešto ostalo od onih mladalačkih ideala o kojima ste pisali u "Kandžama"?
- Ništa. Svi moji ideali su se raspršili 12. marta 2003. Ne samo moji, nego i mnogih drugih. Rušenje mojih protesnih snova, pokušao sam da ublažim tako što sam napisao "Kandže". Nisam znao kako da se izborim sa sobom.

FILOZOFIJA

- Junak svih mojih knjiga Boban Šestić, ime je dobio po mom ujaku, koji je moj najomiljeniji rođak, jedan od poslednjih beogradskih filozofa, a prezime po čuvenom fudbaleru "Crvene zvezde", ne zato što sam fanatični navijač, već što je on bio moj prvi idol.

Dragana Matović

29.01.07 Glas javnosti

Najnoviji roman Marka Vidojkovića, jednog od najistaknutijih srpskih pisaca mlađe generacije, privukao je veliku pažnju čitalaca. Reč je o knjizi "Sve crvenkape su iste" koju je nedavno objavio "Samizdat B92". Prema rečima jednog od kritičara, u romanu "Sve crvenkape su iste" Marko Vidojković menja se i sazreva "tačno onoliko koliko i treba". U mnogo čemu piščev alter ego, glavni junak ovog romana pisac Boban Šestić, pripoveda svoje "beznadno iskustvo življenja u izobličenom gradu, među izobličenim ljudima, u izobličenoj zemlji" ne sluteći da će njegova priča u jednom trenutku dobiti oblik nehotičnog testamenta i pretvoriti se u preuranjeni rezime pređenog i naglo okončanog puta.

Izveštaj o stihijnosti, o proizvoljnosti ljudske egzistencije koju nijedna umetnost, pa ni vrhunska književnost ne može ukloniti, ili barem neutralisati. Ko čita romane Marka Vidojkovića uverava se da je pank moguć i u pripovedanju a ne samo u muzici, s tim što bi pank umesto nekadašnjeg "Potpunog Uvredljivog Negiranja Klasike", sada, u Vidojkovićevoj varijanti, mogao da znači potpuno uverljivo negiranje književnosti.

Pišući mimo uvedenih konvencija, svejedno da li je reč o centralnom književnom toku ili ozvaničenoj alternativi, stalno im se rugalački unoseći u lice i okrećući ih na naličje, Marko Vidojković svoje romane ne oblikuje na način onog opterećujućeg, pretencioznog spisateljskog kandidovanja za slavnu večnost (kakav je slučaj na stalno otvorenom vašaru književne taštine) već se tim romanima predstavlja kao brutalan, beskompromisan svedok apsurdne stvarnosti koju svi živimo.

Mila Milosavljević

21.12.06 Vreme

Pišući o nekim prethodnim romanima Marka Vidojkovića, čovek & kritičar je, naprosto, pisao o delima koja, kako god okreneš, spadaju u "normalnu" književnu produkciju; ovo nije vrednosni sud, nego definicija njihovog društveno-kulturno-cehovskog "statusa": Vidojković je bio tek još jedan od mlađih pisaca "urbane tematike", doduše, po mišljenju dolepotpisanog, onaj koji odskače, onaj koji nudi jedan sasvim osebujan svet, i poseduje izvesne pripovedačke kvalitete koji bi možda trebalo da budu "normalna stvar", ali ovde to više, iz nekog razloga, nikako nisu. Onda su se, međutim, dogodile Kandže: promenivši izdavača na pravi način i u pravi čas, Vidojković kao da je dobio neviđeno ubrzanje, njegov je četvrti roman strahovito jako – do i preko granice kontraproduktivnosti – izreklamiran, dosegao je, što bi se reklo, "platinast tiraž", a njegov je pisac gotovo preko noći postao Zvezda. A zna se šta se sa Zvezdama radi, svugde, a naročito u malim, incestuoznim sredinama: one se strasno obožavaju i još strasnije pljuju.

Tako je Vidojković naprasno postao fenomen, a recepcija njegovih romana – dotadašnjih, a nužno i onih koji će uslediti – postala je gotovo neodvojiva od tog kakofoničnog "šuma" koji ga prati: kao što je on, kao "javna faca", odjednom morao Imati Mišljenje o svemu – što on odlično ironizira u svom novom romanu – tako su i svi odjednom Imali Mišljenje o Vidojkoviću. Za razne je, i iz raznih razloga, bilo poželjno da to mišljenje bude negativno. Ne govorim ovde o pukom negativnom književnokritičkom vrednovanju Kandži: naravno da je to, samo po sebi, posve legitimno. Govorim o nekoj vrsti loše ili nikako prikrivane jarosti i pozerske mrzovolje s kojom je dočekan kako u stanovitim krugovima mlađih pisaca i would-be pisaca, tako i u onom nadobudnom delu "šire javnosti" koji, recimo, obožava da se anonimno iživljava po internet-forumima, tim sajber-kloakama današnjice. S druge strane, Vidojković je kao "javni lik" svojim "radikalnim" (u prevodu: normalnim) stavovima navukao na sebe i svojevrstan ideološki odijum i tvrde desnice, ali i naše mile "zlatne sredine". Rezultat: teško da ovde postoji još neki pisac, ili "javni lik" uopšte, koji je tako omražen istovremeno u "Betonu" i u, recimo, "Dverima srpskim" ili tako nečemu... Bizarna pozicija, za koju je sam pisac tek uslovno "zaslužan", ali verujem da se zbog toga ne sekira, jer je to, na kraju krajeva, "normalno": u Srbiji se načelno uspeh ne prašta; u srpskoj javnosti još manje; u srpskoj književnosti ponajmanje. Naročito ako se radi o onoj vrsti samoniklog uspeha koji nikako nije povezan sa posdtepenim, ama stalnim rastom uticaja i moći serklova fakultetskih drugara, što je vajkadašnji način povezivanja i oformljavanja "klanova" u nas, i u tome su svi nekako patetično slični, nezavisno od poetičkih i političkih razlika...

Možda i nije mudro što sam toliko prostora posvetio "kontekstualizaciji" novog Vidojkovićevog romana, ali rekao bih da baš sam taj roman to traži. Sve Crvenkape su iste, naime, vraća u orbitu Bobana Šestića, koji je, recimo, dežurni Vidojkovićev alter-ego. Nekadašnji panker-žutokljunac, Boban Š. je sada uspešan pisac (sic!), omiljen koliko i omražen, i dalje u borbi sa svojim starim demonima i porocima, sa bezbrojnim, uvek lascivnim, nikada vulgarnim, i nikada zadovoljavajućim vezama, a sve u okruženju "tranzicionog" Beograda, razapetog između teške snobovštine i provincijalne japijevštine na jednoj strani – Šestićev pokušaj da opstane u marketinškoj agenciji mestimično prerasta u pravi satirični dragulj! – i puste sirotinje na drugoj, naročito one u obličju pro(lu)pale, činovničke i sitnointelektualne "srednje klase", koju Vidojković vispreno predstavlja pre svega kroz likove nepovratno smorenih Šestićevih roditelja.

Kao i u prethodnim knjigama, dakle, Vidojković se vrlo otvoreno poigrava i koketira sa delovima sopstvene biografije – ovaj se put to čini još transparentnijim jer svi imaju utisak da "znaju" o njemu mnogo više nego ranije – ali razume se da Šestić nije Vidojković, mada mu je mnogo nalik... – i otuda takvo "naivno" čitanje romana krije niz (namerno postavljenih) zamki. Međutim, baš ta upadljiva sličnost recentnog Vidojkovićevog života (onog "javno vidljivog", naime) sa Šestićevim posrtanjem pod teretom slave, čini piščevo izvanredno p(r)oigravanje sa čitateljskim "horizontom očekivanja". Vidojkovićev "autsajderski" nesmiljeni prikaz naše medijske i književne palanke upravo je ona vruća pedagoška šamarčina kakvu ona i zaslužuje. Šestićevi, pak, krvavi "obračuni" sa nekim osobito iritantnim forumdžijama (kaogod što se Mihal Viveg u jednom svom romanu radikalno razračunao s gnusnim književnim kritičarom!) uvode u srpsku književnost – na beskrajno duhovit način – novi tematsko-motivski krug, baš kao i način na koji Marko V. tretira e-mail i SMS dopisivanje. Demonstrirajući sve već poznate kvalitete, Vidojković novim romanom pridodaje tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost – izvanredno kontrastiranu sa ispadima inadžijskog ego-tripa, tek da dodatno razjari dušmane... – nedostižnu mnogim našim nadobudnim samozvancima i "javnim higijeničarima" bez lika, a kamoli dela (uzgred: kakve Drvenmarije! Imaš dojam – kad bi se samo nasmešili, raspali bi se!). Slutim: leteće perje na sve strane, jer će se mnoge guske i gusani s razlogom osetiti očerupanima!

A sex, drugs & rocknroll? Naravno, svega u izobilju, ali i dodatnog spisateljskog sazrevanja, tačno onoliko koliko treba, prateći "evoluciju" samog Bobana Šestića. Sve Crvenkape su možda iste, ali svi pisci nisu: Vidojković je među onima čiji kvaliteti daleko nadmašuju neizbežne nesavršenosti. I koji, pri tome, nisu deo nikakvog "izma", "etike" ili barem naraštaja-povezanog-kao-creva, i utoliko baš nikome baš ništa ne duguju. Razume se da tako težak prekršaj čaršijskog reda ne može ostati nekažnjen.

Teofil Pančić