Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. Objavio romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Roman „Kandže“je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Godine 2006. Vidojković je za „Kandže“ dobio i nagradu i Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Bio urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“.
Bilo mi je hladno još dok sam silazio niz stepenice, ali bio sam rešen da se okupam u uzburkanom moru, pa dokle izdržim. Uhvatila me je neka strašna nervoza i činilo se da ću je najbolje utopiti u razbesnelim, sivo zelenim talasima. Stavio sam peškir na plažu i četiri teška kamena na njegove rubove, da ga vetar ne bi oduvao. Zajurio sam se. Uleteo u vodu. Iznenađujuće topla, toplija od vazduha. Jedan talas me je odmah bacio nazad na obalu, ali ja sam ponovo uskočio i zaplivao ka Italiji. Posle tri metra bio sam mrtav umoran, ali ipak u debeloj slanoj gubici, koja je besno žvakala mene i neke borove iglice. Leteo sam levo - desno, potpuno bespomoćan. Video sam brdo iznad hotela. Blještavo belo. Iznad njega crno nebo. Kiša koja upada u oči. More koje upada u oči. Talasi. Borove iglice. Jedna kesa. Pena braonkaste boje. Šta ja dođavola tražim u Čanju? U junu! Šta ja dođavola tražim na ovoj planeti? Kupam se po oluji, a gluvonema deca smeju mi se iz toplih hotelskih soba. Talasi me lome, a konobarice mi se smeju iz svojih mekanih uprđenih kreveta. Morske ribe motaju se oko mojih nogu, a nižerazredne ribe smeju mi se iz onog usranog, prljavog, večno depresivnog Beograda. Ili sam možda ja taj koji je depresivan? Možda je Beograd bio baš super? Rešio sam da se utopim. Nije bilo ničeg na obali čemu bih se obradovao. Dugačak spisak promašenih investicija. Keva s kojom ne razgovaram, ćale s kojim ne razgovaram, kola koja je zaposeo demon, faklutet s kojim ne razgovaram, bivše ribe s kojima ne razgovaram, sadašnje ribe s kojima ne razgovaram, konobarica bez gornje leve četvorke, najbolji prijatelj s probušenom nogom i baš ništa dobro. Uronio sam i izduvao sav vazduh u vodu. Otvorio sam oči. Bilo je mutno i mračno. Zatvorio sam oči i čekao da crknem. Vazduh u plućima bio je potrošen i ja sam udahnuo vodu. Zagrcnuo sam se i neki refleks me je izbacio na površinu. Nisam bio u stanju da se ubijem na taj način. Trebalo je da vežem neki kamen oko vrata ili noge. Bio sam i dalje na tri metra od obale. Pitanje je bilo da li je voda uopšte dovoljno duboka da bih se udavio. Počeo sam da plivam ka obali. Počeo sam da plačem. Izašao sam, a gaće su mi zbog talasa i vetra bile na pola dupeta. Došao sam do peškira. Počeo da ga vezujem oko noge i u njega trpam kamenje. Ispadalo je. Šta sam to dođavola radio? Sprdnja je pokušavala da se ubije. Bivši panker, bivši čovek, pokušava da okonča smejuriju od života. Legao sam na kamenje. Žmurećki. Nije bilo hladno, iako sam očekivao da će biti. Sva ta zajebancija sa samoubistvom me je zagrejala. To je bio znak da sam radio pravu stvar. Ali nisam bio u stanju da je privedem kraju. Bio sam samo u stanju da ležim na kamenju i cmizdrim, dok su mi se pred očima smenjivale slike, škola, prvo polugođe, drugo polugođe, zimski raspust, letnji raspust, vožnja gradskim autobusom na Novi Beograd, vožnja tramvajem na Zvezdaru, vožnja autobusom u Borču, vožnja trolom na Konjarnik, drvena sedišta, lepe devojke, ružne devojke, dede, babe, zadah na beli luk, crveno sunce iznad Geneksa u sumrak, crveno sunce iznad Pančevačkog mosta u zoru, ljubičasto nebo veče uoči početka nove školske godine, majice s kratkim rukavima, deca će meriti ko je više pocrneo na moru, prvi sneg sredinom novembra, poslednji sneg sredinom marta, sunce tokom cele godine, nekad žuto, nekad crveno, i mesec, nekad srp, nekad lopta, nekad žut, nekad beo, a nekad ga čak ni nema. Sve je to prokleta divota, jedino je šteta što se ja u svemu tome nisam baš najbolje snašao.
’’Sva ta zajebancija sa samoubistvom me je zagrejala. To je bio znak da sam radio pravu stvar. Ali nisam bio u stanju da je privedem kraju. Bio sam samo u stanju da ležim na kamenju i cmizdrim, dok su mi se pred očima smenjivale slike, škola, prvo polugođe, drugo polugođe, zimski raspust, letnji raspust, vožnja gradskim autobusom na Novi Beograd, vožnja tramvajem na Zvezdaru, vožnja autobusom u Borču, vožnja trolom na Konjarnik, drvena sedišta, lepe devojke, ružne devojke, dede, babe, zadah na beli luk, crveno sunce iznad Geneksa u sumrak, crveno sunce iznad Pančevačkog mosta u zoru, ljubičasto nebo veče uoči početka nove školske godine, majice s kratkim rukavima, deca će meriti ko je više pocrneo na moru, prvi sneg sredinom novembra, poslednji sneg sredinom marta, sunce tokom cele godine, nekad žuto, nekad crveno, i mesec, nekad srp, nekad lopta, nekad žut, nekad beo, a nekad ga čak ni nema. Sve je to prokleta divota, jedino je šteta što se ja u svemu tome nisam baš najbolje snašao.’’
