Imaginarni Balkan

07.06.07

"Nisu svi stereotipi o Balkanu loši, naprotiv. Konačno, ono što mislim da je proizašlo kao veoma dobro iz getoizacije Balkana jeste što se po prvi put desilo, bar od kada znam za sebe, da su balkanske države postale zainteresovane jedna za drugu"

Još i pre nego je objavljena 1997. godine, knjiga istoričarke Marije Todorove Imaginarni Balkan (Imagining The Balkans, Oxford University Press, New York) u temelju je potresla dominantne diskurse o Balkanu kao nerazvijenoj i primitivnoj, tamnoj strani Evrope, kojima su savršeno doprinosili upravo završeni ratovi u Hrvatakoj i Bosni i Hercegovini.

Današnja zvezda balkanskih studija Marija Todorova rođena je u Sofiji, u mešovitoj grčko-bugarskoj porodici. Od 1988. živi i radi u Americi, gde je predavala na više univerziteta. Danas je redovni profesor na Univerzitetu u Ilinoisu u kampusu Urbana – Champaign, stručnjak za balkansku i otomansku istoriju. Neke od njenih knjiga su Engleska, Rusija i tanzimat, Izabrani izvori za istoriju Balkana od 15. do 19. veka, Istoričari o istoriji, Struktura porodice i evropska matrica, demografske tendencije u otomanskoj Bugarskoj. Tema kojom je zaokupljena poslednjih godina je nacionalizam i njegova simbolika.

"Sada sam angažovana oko nečeg što nisam mogla ni da zamislim da ću raditi – projekat o sećanju na komunizam, koje je takođe propraćeno velikim stereotipima u vezi sa hladnim ratom i Sovjetskim Savezom. Pokušavam da objasnim da je komunizam bio veoma disperzivan i kompleksan, i da se te razlike ne mogu ignorisati. Poslednjih godina veoma je jaka i postkomunistička nostalgija, u Nemačkoj na primer, ili Bugarskoj. Čak i u zemljama kao što je Poljska, koja je veoma antikomunistički orijentisana, mogu se videti elementi nostalgije, kao i u Jugoslaviji, s tim da je ovde pojačana osećanjima prema izgubljenoj državi. Ta postkomunistička nostalgija zapravo je povezana sa socijalnom sigurnošću, potom i sa time što je radnička klasa svuda užasno ponižena. To su izuzetno zanimljive stvari i neko ih mora dokumentovati", kaže Marija Todorova za "Vreme".

"VREME": Da li vidite promene i kakve, kada dolazite sa Zapada na Balkan, naročito u odnosu na period kad ste prikupljali materijal za svoju knjigu? Da li su neke promene prouzrokovane vašom knjigom?
MARIJA TODOROVA: Nisam sigurna. Kao prvo, pitanje je šta je to zapravo Zapad, jer ni to nije monolitni entitet. Ako pitate da li je moja knjiga uticala na zapadnu političku elitu, bila bih radije skromna i sumnjičava u tom pogledu. Jer, ne mislim da ta elita čita, već kao i svaka druga elita traži laka rešenja. Nisam mogla da proverim glasine da je Klinton pročitao Kaplanove Balkanske duhove; sumnjam da je pročitao i moju knjigu. Ne mislim da političari bilo gde čitaju knjige.

Mislite da politika ne koristi nauku u svoje svrhe? Vodile su se velike rasprave na tu temu upravo povodom Balkana.
Istina je da politika bira kojim će teorijama biti podložna i ne želi da sluša stavove koji joj se suprotstavljaju. Na primer, mislim da ljudi kao što je Semjuel Hantington veoma utiču na politiku jer su izabrani da to čine. Oni su odabrani u Vašingtonu, Svetskoj banci i tako dalje. Ipak, sumnjam da su političari zainteresovani u slučaju da nauka želi da dopre do njih. Pogledajte specijaliste za arapski svet – mislite da je neko zainteresovan za to šta oni imaju da kažu o zlu rata u Iraku.

Uzmimo za primer vaše čuveno predavanje na Kolumbija univerzitetu povodom bombardovanja SR Jugoslavije nekoliko dana pošto je ono završeno. Da li je bilo reakcija na vašu snažnu kritiku intervencije NATO-a u vašem američkom okruženju?
Da, bilo je mnogo reakcija. U periodu kad je bombardovanje započeto predavala sam na Harvardu i od samog početka snažno i otvoreno sam se tome protivila. Kolumbija je organizovala forum intelektualaca na tu temu. To sve ne bi mnogo bilo primećeno da neko zapravo nije bez mog znanja postavio izlaganje na internet. Usledile su reakcije širih krugova, i na moje iznenađenje bile su veoma dobroćudne, iako sam uspela da uvredim praktično sve strane u sukobu. Ali, iako je bilo tako – kakve to ima veze? Da li je to nešto promenilo u svetu politike? Bilo je čak i veoma levo orijentisanih akademika koji su podržali to bombardovanje i koji misle da intervencije generalno treba podržati kada je posredi pitanje kršenja ljudskih prava, i to ni danas nije tako neobično. Kada je reč o bombardovanju Srbije, mislim da je veliku ulogu u podršci intervenciji imalo Sarajevo, Suzan Zontag i ostalo.

Da li je u reakcijama Zapada prema Srbiji bilo i akumulirane istorijske krivice Zapada spram nečinjenja na Balkanu i za Balkan?
Najpre, nema nikakve sumnje da je bilo izuzetno ozbiljnog kršenja ljudskih prava u Jugoslaviji. Potom, nema nikakve sumnje da Zapad radije reaguje na probleme u Evropi nego negde drugde. Ako je pitanje zapravo da li postoji politika koja nema dvostruke standarde, odgovor je da najverovatnije ne postoji. Potpuno se slažem da reakcija prema Darfuru ili Ruandi nije bila ista kao prema Srbiji, bila je mnogo slabija. Prvo, to je zbog toga što se radi o Evropi. A drugo, mislim da je čitav slučaj učinilo specifičnim to što se radilo o kršenju ljudskih prava muslimana, a Zapad je u tom trenutku prema njima dosta dugo bio indiferentan. Ovo je bio slučaj kada je Zapad dobio priliku da reaguje i pokaže da mu je stalo do muslimana. Nikad neću zaboraviti, mislim da je u pitanju senator iz Tenesija, koji je dao intervju čak i pre Srebrenice. On je video neke od logora za muslimane u Bosni i rekao da je bio u Vijetnamu, u Kambodži, ali da nigde nije bio toliko šokiran onim što je video "jer su ljudi u logorima plavi i plavooki kao mi". Ta izjava nije naravno bila dobro primljena u medijima jer je otvoreno rasistička i glupava. Ipak, mislim da je to ono što je podstaklo bar deo reakcija: to se dešava belim ljudima, u Evropi, u XX veku! Ne poričem da je među zapadnim intelektualcima bilo iskrenog osećanja da to ne sme da se dešava. Ali, da li će ih neko politizovati i upotrebiti, to je druga priča. U svakom slučaju, moja sumnja se odnosi na to da široka politička mobilizacija nije neophodno bila reakcija na zabrinutost javnosti zbog kršenja ljudskih prava već i je imala više veze sa potvrđivanjem NATO-a kao institucije. Osuđujem intelektualce jedino zbog činjenice da su imali dvostruke aršine. Ovo su bili Srbi, a ne Izraelci.

Šta mislite o odnosu prema kosovskom problemu?
Raspad Jugoslavije počeo je sa Kosovom i završava se sa Kosovom. To je zapravo suština problema sa Kosovom. Naravno, mogu da razumem sve pro i kontra stavove o tome šta Kosovo jeste i treba da bude. Dodeljivanje nezavisnosti Kosovu nije samo stvar prevazilaženja srpskog nacionalizma, to je veoma važno pitanje za ceo svet. Da li nameravate da date nezavisnost svakome ko je bude tražio? Kako onda možete da poričete pravo na nezavisnost jugoistočnoj Turskoj? Ili severnom Iraku, Kurdistanu? Osetiji i Čečeniji?

Svojevremeno ste bili među prvima koji su upozoravali Zapad da bude veoma oprezan sa odlukom koji će od suprotstavljenih principa podržati, samoopredeljenje ili suverenitet?
Moramo da se suočimo sa činjenicom da je nemoguće biti potpuno dosledan u politici. Ali, čak i ako optužimo Zapad za dvostruke standarde, činjenica je da je odluka da će Kosovo biti nezavisno donesena i pre Ahtisarijevog plana, to je bilo sasvim jasno još pre četiri, pet godina. Budimo realni, to je ono što se dešava. Potpuno je isti slučaj ako kažemo da Irak postoji u aktuelnim granicama. U realnosti to nije tako, jer postoji Kurdistan na severu, i to je činjenica stara mnogo godina. Činjenica je i da je Kosovo već nezavisno. Dakle, nema druge alternative za Srbiju nego da se izbori za nešto dobro u zamenu za Kosovo. Možda neko ne želi da bude deo Evrope, ali biti izvan Evrope je gora alternativa. Ako je neko Švajcarska i ima dovoljno para da to sebi priušti, onda je to u redu.

Vi ste istoričar Balkana. Kakvu mu dalju budućnost, nakon razrešenja kosovskog pitanja, predviđate?
Ne verujem da zaista postoji ideja o "Velikoj Albaniji". Ono što će se najverovatnije desiti jeste druga albanska nacija, kao što je slučaj sa Rumunijom i Moldavijom, ili kao što je Makedonija postala prava Makedonija, a ne Bugarska. Prosto, postoje procesi koji dele ljude koji žele da budu zajedno u nekoliko entiteta. Jedino čega se bojim jeste koliko će nezavisno Kosovo destabilizovati Makedoniju. Da zapravo iskoristim termin protiv kojeg se borim – može doći do dalje balkanizacije, rascepkavanja teritorija. Ali, šta i da je tako? Dok god postoji zajednički kišobran iznad Balkana, a Balkan će biti u Evropskoj uniji, nema nikakvog značaja da li unutar njega imamo male ušuškane entitete sa nekakvom kulturnom nezavisnošću, jer će granice biti prohodne kao što su sada unutar EU-a. Konačno, to se isto događa i u zapadnoj Evropi. Sa jedne strane imate ujedinjenu Evropu, ali sa druge imate zahteve za suverenitetom kao što je to, na primer, slučaj sa Škotskom u Velikoj Britaniji. Nezavisnost? Pa šta! Veze će biti iste, sa samo malo više kulturnog nacionalizma. Konačno, zar to nije ono što se događa sada u bivšoj Jugoslaviji? Veze se obnavljaju. Što se mene tiče, ono što se događa albanskoj naciji danas je ono što se već dogodilo svim balkanskim nacijama tokom XIX i XX veka, a Albancima samo malo kasnije nego drugima. Sve balkanske države su bile deo većih entiteta i njihove pokrete za nacionalno oslobođenje zvaničnici su smatrali terorističkim. Konačno, oni koji su pobedili, stvorili su nacionalne države.

S tim da otcepljenje Škotske verovatno ne bi prouzrokovalo žrtve kakve se uvek mogu očekivati na Balkanu. Da li je odnos prema suverenitetu kakav predviđate ono što kao novinu zapažaju studije o nacionalizmu? Da li postoji liberalan nacionalizam?
Da, trend je govoriti o dobrom nacionalizmu, liberalnom nacionalizmu, neisključivom nacionalizmu ili patriotizmu. Ja sam veoma sumnjičava kad je o tome reč. Zapravo, ne mislim da ima puno toga novog u studijama o nacionalizmu. Velika novina u toj oblasti došla je nakon Drugog svetskog rata sa modernističkim konceptom o povezanosti nacionalizma sa modernizmom, te da je to konstruktivistički fenomen koji nije stvar porekla, organski. To je postalo dominantan trend, i to kao posledica ogromnog razočaranja sveta u ono šta nacionalizam može da uradi, što znači – Prvi i Drugi svetski rat. Na tome se razvila kritika nacionalizma kao ekskluzivističke ideologije kakvu bi u potpunosti trebalo odbaciti. Čini mi se da su se u poslednjoj deceniji razvila protivljenja ovakvoj dekonstrukciji nacionalizma, i to u smislu – otišli smo predaleko, i ne bi trebalo da se u potpunosti odreknemo nacionalizma. To sada već ide u drugu krajnost, što se najbolje oslikava kroz blagonaklon odnos prema konceptu imperija. Ono što je bilo demonizovano u XIX i XX veku danas se ponovo vraća, i ljudi govore o multikulturalizmu imperijalizma, o etničkoj koegzistenciji u imperijalizmu. Počelo je sa nostalgijom prema britanskom, potom prema austrougarskom, danas i prema otomanskom imperijalizmu, a moguće je očekivati isto i u vezi sa ruskim imperijalizmom. Razočaranje sa nacionalizmom podiglo je cenu imperijalizmu, ali sve to ide predaleko. Prisutni su, naravno, i oni koji se zalažu za povratak suštini nacionalizma, koji govore da ima nečeg moćnog, prihvatljivog i ne neophodno lošeg u nacionalizmu.

Kakav biste nacionalizam vi mogli da definišete kao dobar?
Vidite, nacionalizam vidi svet organizovan po principu nacionalnih država. Ali hajde da vidimo kako je on nastao – kao emancipatorska ideologija koja je obično bila republikanska, koja je obično bila protiv konzervativnih ljudi, koja ima etničku bazu jer polazi od toga da se time emancipuje veliki broj ljudi, bilo na principu državljanstva ili zajedničkog jezika, nije važno. Nacionalizam je najpre politička elita Evrope smatrala radikalnom ideologijom koja mora biti potisnuta republikanizmom, socijalizmom, komunizmom i tako dalje. Danas je međutim nacionalizam dominantna ideologija i od trenutka kad je to postao, adaptiran je za potrebe političkih elita i naknadno istorijski "potvrđivan" na užasan ekskluzivistički način. Sve što želim da kažem je da nacionalizam nije dobar ili loš sam po sebi. To je tip organizovanja ljudskog društva. Najverovatnije da je adekvatniji za određene periode, kao što je bio prikladan u perodu dekolonijalizacije na primer, kada je uspeo da mobiliše veliki broj ljudi.

Evropska unija je u tom smislu veoma zanimljiv projekat. Ima onih koji govore o ujedinjenim državama Evrope, ali mislim da nije tako. Ujedinjene države Amerike, posmatrano sa stanovišta kako se jedan stranac tamo oseća, mnogo su tolerantije nego bilo koja država Evrope. U EU-u se dešava transformacija ili razgradnja nacionalnog suvereniteta, ali paralelno sa tim procesom podstiče se kompenzacioni mehanizam kroz uspon kulturnog nacionalizma, koji je zapravo i podstaknut fondovima EU. Ideja je očuvanje kulturnog identiteta. Nisam sigurna u to gde će se taj proces završiti, jer ako ode predaleko, kulturni nacionalizam može biti previše razlažući, ali mi se čini da će to ipak biti višestruki identitet uz poštovanje kulturnih specifičnosti kao što su jezik, muzika, hrana i sl., a sa zajedničkom političkom i ekonomskom platformom.

Da li u tom smislu Evropa menja svoju percepciju Balkana? Da li prihvata njegovu kulturnu različitost?
I da i ne. Mislim da je nakon intervenisanja Evrope i Amerike 1999. godine u Jugoslaviji, balkanizam kao diskurzivan mehanizam getoizacije Balkana bio obuzdan. Balkan je nakon toga radije viđen kao deo Evrope nego opet getoiziran. Sa te tačke gledišta, mislim da postoji generalno prihvatanje da će Balkan biti deo Evrope, bilo da je to dobro ili loše. To ne znači da sve stanovništvo Evrope to prihvata sa velikim entuzijazmom, ali to jeste prihvaćeno stanovište. To se videlo ovog januara prilikom ulaska Bugarske i Rumunije u EU, i mislim da će se to desiti i sa svima ostalima. To ne znači da će balkanske države biti prihvaćene kao ravnopravne, ali – hajde da se suočimo sa činjenicama: da li je Centralna Evropa bila prihvaćena kao ravnopravna? Hijerarhija će uvek postojati. Nju imate i među zemljama Zapadne Evrope. Ono što vidim jeste da je granica danas pomerena od Balkana ka Turskoj i islamu, i Balkan takođe u svemu tome učestvuje! To je ono što mi se ne dopada. U zapadnim medijima možete videti naslove – dijalog između Evrope i islama! I ljudi to konzumiraju kao nešto prirodno. To je veoma opasno.

Da li je Evropa uvezla taj diskurs iz Amerike ili je to njen proizvod?
Mislite na 9/11? Ne, to je sasvim evropski proizvod. Kada je Turska u pitanju, Amerika je prema njoj čak mnogo otvorenija od Evrope. Ne, taj odnos Evrope prema islamu ima istorijsko utemeljenje i podržano je i onim što se dešava danas i ovde, na terenu, a to je imigracija, fenomen koji je usledio nakon Drugog svetskog rata i on je sociološke prirode. Činjenica je da se asimilacija usporava. Prva generacija imigranata u Zapadnu Evropu bila je mnogo bolje asimilovana nego druga, i taj problem je sada radikalizovan. To je pravi problem, koji se pri tom naslanja na potpuno pogrešna tumačenja istorije, identiteta i sl. Ključno pitanje je šta činiti sa ogromnom neasimilovanom muslimanskom populacijom u Evropi. Globalno dešavanje i problem Iraka samo su podstakli, ali ne i stvorili ovaj problem u Evropi.

Učestvovali ste u pisanju zajedničke istorije Balkana. Mislite li da će taj projekat ikada biti primenljiv u stvarnosti?
Da, mislim da hoće. Za početak, proizvedene su četiri knjige koje su odlični izvori informacija. Pitanje je da li će biti prihvaćene od ministarstava u regionu i to ima veze za kontinuitetom nacionalnih politika. Ne možete očekivati da će deset godina od raspada Jugoslavije ministri biti toliko prosvećeni da oduševljeno prihvate ovako pisanu istoriju. Ipak, činjenica je da postoji diskurs pisanja istorije koji nije ekskluzivistički, i to ide sve dalje i dalje. Činjenica je da postoje ljudi iz svih balkanskih zemalja koji razmišljaju o tome kako da odgaje decu koja će biti svesna istorijskih razlika a da to kod njih izaziva otpor i automatsku mržnju prema susedima. Mislim da je to moguće. Pravi izazov za istoričare leži u tome da se ne kreira glupav, politički korektan i neinteresantan narativ u koji niko neće verovati. Oni moraju da napišu hladnokrvnu istoriju koja neće previđati neprijatne činjenice.

Kako promeniti Balkan? Da li ga treba menjati?
Da, Balkan treba menjati i odozdo i odozgo. Mislim da je svaka zemlja u tom smislu drugačiji slučaj. Ja pri tom ne zagovaram da Balkan postane ne-Balkan. Pitanje je jedino kako da Balkan bude manje isključiv.

Nisu svi stereotipi o Balkanu loši, naprotiv. Konačno, ono što mislim da je proizašlo kao veoma dobro iz getoizacije Balkana jeste što se po prvi put desilo, bar od kada znam za sebe, da su balkanske države postale zainteresovane jedna za drugu. Postojale su balkanske institucije i ranije, ali nije postojala prava razmena između ljudi i zemalja. Odlazilo se u inostranstvo, a u Bugarsku ili Rumuniju se išlo kao po kazni. Danas postoji pravo interesovanje i razmena, u intelektualnoj sferi, u umetničkoj, u svakoj. Ljudi se sreću, i mislim da je to fantastično. Za mene, to je nešto novo. Neke od mojih kolega u Bugarskoj govore o kreiranju balkanskog identiteta. Mislim da je to glupo, ne mislim da nastaje nešto što se može tako nazvati. Ali, ljudi uviđaju sličnosti između sebe. Onog trenutka kad političke tenzije oslabe, počinje kulturna i ekonomska razmena. U Turskoj danas imate svojevrsnu idealizaciju svega što dolazi iz Grčke, a u grčkim tavernama se sve više čuje orijentalna muzika. I to je deo prihvatanja drugog, to usvajanje malih stvari. U ovom trenutku ne vidim više velike političke probleme na horizontu Balkana. Raspad Jugoslavije je bio poslednji veliki problem, i on će uskoro biti završen. Veoma sam optimistična i mislim da je u toku proces kreiranja generalnih diskursa na Balkanu.

Što se tiče mikronivoa i toga da se ljudi osećaju zapostavljeno i izolovano, pravo pitanje je da li se oni osećaju tako zato što su Srbi, Bugari, muslimani ili seljaci? Ili kao osobe iz određene oblasti koja je izolovana od drugih oblasti? Identitetu ne treba uvek davati privilegiju nacionalnog, jer on nije jedini marker.

Jelena Grujić

05.06.07

Opasno je kada se stereotipi kristalizuju, kada se instrumentalizuju ili se njima manipuliše u političke svrhe. Tada treba da se borimo protiv njih. To se i desilo sa postojećim stereotipima o Balkanu

Marija Todorova, proslavljeni profesor istorije na univerzitetima Ilinois i Urbana– Champaign, i jedan od najboljih stručnjaka za Balkan, došla je u višednevnu posetu Beogradu povodom drugog izdanja njene knjige „Imaginarni Balkan” koju je u svojoj izdavačkoj kući „Biblioteka 20. vek” objavio Ivan Čolović. Marija Todorova će u Narodnoj biblioteci Srbije danas u 19 časova održati predavanje „Istorijska zaostavština između Evrope i Bliskog istoka”, a sutra će u Centru za kulturnu dekontaminaciju, takođe u 19 sati, učestvovati u razgovoru o knjizi „Imaginarni Balkan” koja je u ovom, novom izdanju obogaćena i obimnim predgovorom.

Nemoguće je da Vas u ovom trenutku, kao vrhunskog balkanologa, ne pitamo o kosovskom problemu. Već ste u svojim prethodnim analizama konstatovali da u ovom sporu niko nije nevin...
Plašila sam se da ćemo razgovor početi sa Kosovom, jer nemam odgovor za Kosovo. Teškoća je u tome što je, naravno, nemoguće predvideti šta će biti, ali taj problem počeo je sa raspadom Jugoslavije i to je, kako vidim, poslednja faza te dezintegracije. Pogledajmo činjenice: Kosovo je praktično već nezavisno i pod protektoratom je NATO-a. Već pre nekoliko godina u sedištima zapadne Evrope i Ujedinjenih nacija odlučeno je da Kosovo treba da bude nezavisno. Taj utisak stekla sam u razgovorima sa diplomatama i političarima, ali ne na osnovu direktnih dokaza. Jedini prigovor na ovo pitanje dala je Rusija, zbog stanja u Čečeniji i Osetiji. Najveći problem je sada u tome kakva će biti lančana reakcija koju bi pokrenula formalna nezavisnost Kosova. Dakle, gde će sve u svetu isti procesi biti aktivirani. Ali, recite mi, kada je u istoriji takva ideja nešto sprečila? Činjenica je da nemam informacije šta se stvarno dešava u diplomatskim krugovima, ali ono što vidim jeste da je za Srbiju najbolje da obavi dobar pregovor koji podrazumeva i brzi ulazak u Evropsku uniju.

Koji je doprinos politike Zapada sadašnjoj situaciji?
Problem Kosova potiče još od početka 20. veka i ne mislim da treba kriviti Zapad. On je krenuo od odnosa unutar Jugoslavije u kojoj su Albanci bili jedini koji nisu bili Jugosloveni. U pitanju je najednostavniji nacionalizam, kao u Palestini. U mom članku koji je preveden u srpskom časopisu „Reč” uvredila sam Srbe jer sam rekla da su kao Palestinci u Izraelu, uvredila sam Jevreje jer sam rekla da je Kosovo kao Palestina. Ali, ja to tako vidim. To je nacionalni oslobodilački pokret koji ne izgleda naročito privlačno. Nijedan nasilnički pokret nije privlačan, iako se zove nacionalnooslobodilački pokret.

Kako deset godina posle objavljivanja „Imaginarnog Balkana” posmatrate situaciju u širem regionu Balkana?
Najvažnije je da više nema rata, i to je naravno najvažnije. Ne mislim da je rat u Jugoslaviji uticao na druge zemlje Balkana, bio je to građanski rat, uprkos svemu što je rečeno, u kojem se raspala jedna država. Posle deset godina desilo se preuređenje prostora nekadašnje Jugoslavije i stvaranje novih zemalja. To se dešava svuda u svetu, federacije mogu da postoje i da se raspadnu. U Čehoslovačkoj smo to videli, ali, Bogu hvala, bez krvi. Možda to vidimo i u Britaniji, jer je škotski parlament glasao za otcepljenje. Ko zna, možda će se i zapadna Evropa sastojati od manjih država u okviru veće federacije? To nije nikakva tragedija, važno je da je rat završen. Sada već možemo da vidimo da su odnosi među bivšim zaraćenim stranama nekadašnje Jugoslavije bolji i da, čak, negde postoji uzajamna nostalgija što je, zapravo, divno. Termin „balkanizam” je retorički korišćen na Zapadu, kasnih 80-ih i ranih 90-ih godina, kao podrška manjku želje da uključi Balkan u evropski razvoj. Tematski je Balkan getoiziran i proglašen različitim. Do kraja devedesetih mislila sam da je taj razgovor neprobojan, jer mi se činilo da zavisi od odluka političke elite zemalja zapadne Evrope: „Ne želimo da imamo veze sa prljavim i siromašnim delom Evrope”. Ali, raspadom Jugoslavije, nenamernim posledicama i posebno odlukom da Jugoslavija bude bombardovana 1999. godine, uvela je NATO trupe, i one nikada nisu otišle sa Balkana. Od tog trenutka, Zapad je na Balkanu i tako je i Balkan na Zapadu. Pre toga nije bilo ni razgovora o Rumuniji i Bugarskoj, a sada su deo Evropske unije. Neizbežno će i Hrvatska uskoro biti u EU, za njom i Makedonija i Srbija. Balkanci će biti u Evropi, Srbi će biti u Evropi, pre ili kasnije.

Dakle, stereotipi o Balkanu kao uzburkanom i nasilnom regionu odredili su dobrim delom politiku Zapada?
Stereotipi su odigrali svoju ulogu. Ne možemo da postupamo bez stereotipa, ljudski um je tako sklopljen. Stereotipi su nešto neophodno. Počinjemo od nečeg apstraktnog, što je obično stereotipno, i onda se usredsređujemo na detalje i prilagođavamo stereotipe ili ih rušimo i stvaramo nove. Opasno je kada se stereotipi kristalizuju, kada se instrumentalizuju ili se njima manipuliše u političke svrhe. Tada treba da se borimo protiv njih. To se i desilo sa postojećim stereotipima o Balkanu. Ima i dobrih stereotipa. Na primer, da su ljudi Balkana otvoreni i maštoviti. I kada govorimo o Zapadu ili o srednjoj Evropi, i to su stereotipi. Stereotipi nisu sasvim izmišljeni, obično su i tačni. Često su sve te loše stvari koje su rečene o Balkanu zasnovane na individualnim događajima, ali opasno je kada se prenose na celi region. Sada stereotipi nisu aktivni, ali ne znači da su nestali. Uvek postoje stereotipi koji se odnekud mogu izvući i pokazati nekome, kako bi u njemu izazvali krivicu. To nema veze sa Balkanom, već sa načinom na koji se ljudi odnose jedni prema drugima.

Koliko Balkan nestaje kao region i koliko je geografski i teorijski deo globalnog sveta?
Teško je reći. I dalje Balkan postoji kao geografski prostor, sa svojim istorijskim osobenostima. Postoji, međutim, zajednički evropski mentalitet naročito kod mladih koji puno putuju. Ne samo na Balkanu, već i u celoj Evropi. Vidite kako je u usponu kulturni nacionalizam. Mladi nacionalizam ne uzdižu na opasan način, već izdvajaju neke njegove osobenosti, ističući suverenitet. To je zanimljivo.

Kako Srbija da „izleči” svoj položaj na Balkanu i u Evropi?
Strateški, ne vidim alternativu ulasku u Evropsku uniju. Lošije je biti izvan EU, ukoliko je neka susedna zemlja u njoj. Osim ako niste bogata Švajcarska, pa sebi to možete da priuštite. Cena za to je ono što je nametnuto, a to mnogi u Srbiji ne bi voleli. To je pitanje izbora. Shvatam da je to često ponižavajuće, da su to dupli standardi, i svi to znaju, i to vidimo u saradnji sa Haškim tribunalom. Pitanje je koliko je u Srbiji politička elita spremna na odricanja.

Balkan je i metafora?
Balkan je metafora za nasilje, nered, rat, nešto što ide uz raspad velike politike i stvaranje manjih. To ne znači da se ova metafora ne može promeniti, i da je uvek bila takva. Sve ima svoj početak i potencijalni kraj.

Ne optužujem Srbe

Šta Srbi da rade sa krivicom koja im je nametnuta?
Lično ne verujem u kolektivnu krivicu, ni u slučaju Nemaca, gde je kolektivna krivica otišla tako daleko. U Srbiji više vidim odbrambeni stav nego krivicu. Nisam videla javnu raspravu u Srbiji gde bi se ljudi zaista suočili sa onim što se desilo. Ipak, pronađeni kamion sa leševima izazvao je veliki šok. Ne optužujem Srbe, jer, najzad, to se desilo pre deset godina. Čini mi se da je mnogo političara iz prethodnog perioda u političkoj igri i zbog toga postoje poteškoće. Nemcima je trebalo 20 godina. Tek je generacija iz `68. godine pitala svoje očeve šta su radili tokom Drugog svetskog rata. Stoga, nestrpljivi su ljudi koji kažu da se Srbi ne suočavaju sa svojom krivicom.

Marina Vulićević

01.01.00

Danas
17.06.2000.
Stereotipi o Srbima u javnostima SAD i Velike Britanije
Sumski ljudi iz cetvrtastih brvnara
Dok su u prethodnim slucajevima nedvosmisleno postojali istorijski utemeljeni negativni stereotipi o Srbima, iako nejednako ostro definisani i nejednake snage, sto je proizvod istorijskih sukoba srpske nacije sa nemackom nacijom u oba svetska rata, odnosno interesa Vatikana za razbijanjem Jugoslavije u kojoj nekatolicki narodi dominiraju, dotle se za odnose Srba sa americkom i britanskom nacijom ne bi moglo reci da su bili u istoriji neprijateljski. Pa ipak, civilizacijske predrasude prema Balkanu su bile veoma zastupljene i u ovim zemljama. Engleski putopisci su krajem XVIII veka smatrali da su Grci svadljivi, neljubazni, servilni, neznalice, sujeverni, lenji, pohlepni, podmitrljivi, skloni spletkarenju, prljavi, nezahvalni i lazljivi. Vudhaus je, govoreci o tzv. filhelenizmu Britanaca, zakljucio: ?Oni su voleli Grcku svojih snova: zemlju, jezik, starine, ali ne i ljude? (Todorova, 1999: 167-168).
Uopste, za pristalice liberalne, socijaldemokratske i komunisticke ideologije karakteristicna je teznja, usled okrenutosti utopijskoj buducnosti, da zbilju na silu saobrazavaju svojim vizijama pozeljne stvarnosti. Marija Todorova je sasvim u pravu kada tvrdi da ?nije dobrotvorni rad bio jedino korisno sredstvo ideoloskog samoodrzanja Engleza. Istok je nudio i mogucnost da se kompleksni problemi sa kojima se engleska kolonijalna metropola susretala u tom trenutku prevedu na jednostavniji jezik: irski problem pretvoren je u makedonski, moda brige za sirotinju pretvorena je u brigu za potlacene narode, feministicki pokret usredsredio se na zivot u haremima, kajanje zbog Indije ili Burskog rata pretvorilo se pocetkom veka u osecaj krivice zbog zverstava koja su pocinili Turci? (Todorova, 1999: 178). Sve je to predstavljalo podlogu Gledstonovog zalaganja za ?moralniju spoljnu politiku?, tj. okretanje ledja dotadasnjim Otomanskim klijentima i podrzavanje balkanskih hriscana. Pa ipak, ubedjenje prosecnog Engleza bilo je ?da su svi juzni Sloveni inferiorni polu varvari? u cemu je, naravno, posebno vaznu ulogu igrala sklonost Rusije da stavi pod svoju kontrolu Bosfor i Dardanele cime bi britanski kolonijalni interesi bili ugrozeni. Todorova navodi da ?je i medju zagrizenim liberalima i turkofobima preovladavalo misljenje da su juzni Sloveni nesposobni da se razvijaju uspesno i samostalno, te da ce se u taj razvoj Rusija neminovno umesati? (Todorova, 1999: 178). Atentat 1903. imao je velikoga udela u jacanju negativnih stereotipa o svim Balkancima, a posebno o Srbima. Njujork tajms je povodom toga dogadjaja pisao da je bacanje kraljevskog bracnog para s prozora ?rasna odlika svojstvena primitivnim Slovenima?: ?Kao sto ce odvazni Britanac oboriti neprijatelja pesnicama, kao sto ce juznjak Francuz svog neprijatelja dotuci znalackim udarcem nogom, kao sto Italijan koristi noz a Nemac spretnu kriglu za pivo, tako ce Ceh i Srbin gurnuti svog neprijatelja kroz prozor.? ?Razlog se mora traziti u obicajima predaka Rusa, Poljaka, Srba, Soraba, Hrvata, Venda, Luzickih Srba i ostalih varijacija na tu temu. Oni su bili sumski ljudi koji su ziveli u cetvrtastim brvnarama...? (Todorova, 1999: 207; Bakic-Hejden, 1998: 104). Odgovor na sve teskoce tumacenja ovoga dogadjaja nadjen je u davno nastalim, ali i nepromenljivim odlikama svih Slovena cije je nepoznavanje porazavajuce.
Paradigma sukoba civilizacija dominirala je pokusajima poimanja ovoga dogadjaja i docnijih desavanja na Balkanu. Tako je istoricar Robert V. Siton-Votson (Seton-Watson) smatrao da bi ujedinjenje Srba znacio ?trijumf istocne kulture nad zapadnom i da bi predstavljao smrtni udarac napretku i modernizaciji na citavom Balkanu? (Todorova, 1999: 207). Iz ovoga navoda citljiv je prezriv kulturtraeger-ski ton i stav da su imanentno primitivni Srbi nesposobni za bilo kakav civilizacijski napredak usled cega treba osujetiti njihove nacionalisticke teznje i nadanja, pa makar i u dobu cvetanja nacionalistickih ideologija. Atentat Gavrila Principa bio je jos vazniji dogadjaj koji je uzbudio svet i uslovio jacanje negativnih stereotipa o Balkanu i Srbiji. Tako je Dzon Ganter u knjizi ?U Evropi? pisao: ?Nedopustiv je napad na ljudsku prirodu i na politiku sto te bedne i nesrecne zemljice na Balkanskom poluostrvu mogu medju sobom da vode sporove koji izazivaju svetske ratove. Oko 150.000 mladih Amerikanaca poginulo je zbog jednog dogadjaja 1914. u nekakvom blatnjavom, primitivnom selu, Sarajevu. Gnusno i gotovo prostacko rezanje u politici Balkana, tesko razumljivo citaocu na Zapadu, jos uvek je presudno za mir u Evropi, a mozda i u svetu.? Todorova primecuje da je simptomaticno da je ovaj pasus zadrzan i u izdanju iz ratne 1940. godine, pa sa punim pravom izvodi zakljucak da je odatle do optuzbe juznih Slovena i za pocetak II svetskog rata samo mali korak koji je uistinu i nacinio Robert D. Kaplan u knjizi ?Duhovi Balkana? (1993) u kojoj je utvrdio da se za ?nacizam, na primer, moze reci da potice sa Balkana. U prihvatilistima Beca, plodnom tlu za etnicku mrznju blisku juznoslovenskom svetu, Hitler je naucio da mrzi onako zarazno? (Todorova, 1999: 208; Bakic-Hajden, 1998: 104). Ideoloske predrasude o komunizmu, siroko rasprostranjene u javnostima ovih zemalja, sigurno su uticale na javljanje negativnih etnickih stereotipa prema Srbima u onom momentu kada su naslednici komunistickih partija pobedjeni na izborima u svim delovima bivse Jugoslavije, sa izuzetkom Srbije i Crne Gore u kojima su, naprotiv, postojali jaki otpori vrha nekadasnjeg Saveza komunista, a tadasnje i sadasnje Socijalisticke paratije Srbije uspostavljanju visestranackog sistema, sto se ogledalo u stalnom zalaganju za ?bespartijski pluralizam?.
(...)Najvece svetske novinske agencije, AP, UPI i Rojters, su pri uvodjenju svoje javnosti u problem balkanskih sukoba donosile vesti o tome da se ?Srbija kojom upravljaju komunisti, nalazi u visemesecnom zucnom sporu sa vladama Slovenije I Hrvatske koje se nalaze desno od centra i teze nezavisnosti?, da se ?i Hrvatska i Slovenija, u kojima su partije desno od centra zbacile komuniste s vlasti u prolece prosle godine, zalazu za to da se federacija pretvori u labavije udruzenje suverenih drzava?, da se ?Slovenija i Hrvatska zalazu da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju nezavisnih drzava kako bi se izbegla dominacija Srbije, najvece republike u kojoj vladaju komunisti?, o ?federaciji koja lezi na srcu komunistima i Srbiji? i ?hrvatskom nekomunistickom predsedniku?, da se ?Slovenija i Hrvatska, najbogatije i najvise pozapadnjacene oblasti?, a protivi im se ?marksisticka Srbija?; dakako, izvestavale su i o JNA ?u kojoj dominiraju Srbi i prokomunisticki elementi?, a koja je ?upozorila da ce primeniti silu da bi ocuvala federaciju zasnovanu na socijalizmu?, itd. Sve je ovo, iako dobrim delom istinito, pripremalo teren za tumacenje sukoba na bazi ideoloskih stereotipa, iako je ovaj u prvom redu bio etnicki, a ne ideoloski. Ipak, zapadna javnost je morala na neki nacin sebi razjasniti ono sto se desava na Balkanu. (...)Etnicki stereotipi prema Srbima nisu postojali na pocetku juznoslovenskog sukobljavanja u javnostima dve zemlje. Postojali su samo civilizacijski stereotipi prema Balkanu i Slovenima, te ideoloski stereotipi prema komunistima. Vodjstvo Srbije je uzivalo komunisticki image na Zapadu, pa je time prema njemu bila usmerena sva negativnost osecanja i mnjenja zapadne stampe - ono se opazalo na stereotipan nacin naucen u hladnom ratu. Kako je, medjutim, sukob prerastao u vojni, tako je pisanje stampe ovih zemalja postajalo i po Srbe kao naciju sve negativnije, cemu je posebno doprinosila sprega srbijanskog vodjstva s komandnim kadrom JNA, a krajinskih Srba sa jedinicima JNA na terenu. Izborna podrska srbijanskog izbornog tela Socijalistickoj partiji Srbije uslovljavala je postepeno sirenje komunistickog stereotipa i na Srbe, a rusenje Vukovara, te opsada Dubrovnika i Sarajeva, su definitivno Srbe oznacile kao varvare i glavne negativce u sukobu. Ovi simboli juznoslovenskog rata postali su, uz manipulacije koje su se odnosile na masakre u redu za hleb u Ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, te izvestaje o konclogorima, svojevrsno vrelo nastajanja negativnih etnickih stereotipa o Srbima. Oni su omogucili i agenciji Rudder Finn, koju su hrvatsko, muslimansko i siptarsko vodjstvo angazovale u svrhu vodjenja propagandnog rata, da uspesno obavi svoj posao (Bakic, 1997; Bakic 1998; Merlino, 1995). Oni su omogucili da Vasington post objavi 20. IX 1992. tekst ?Srbija: lazi i rat? gde se kaze kako su ?Srbi (su) soj za sebe ? ona strana koja laze i vodi rat?. Sedam dana docnije jedan clanak je u istom listu bio naslovljen recima ?Sudbina civila u Sarajevu u rukama Srba?, sto podrazumeva da Srbi, verovatno usled sopstvene ratobornosti, ne mogu uopste spadati u civile. Jednostavno, Srbi su se dozivljavali na obezlicen nacin: svi su ratnici. U Los Andjeles tajmsu (decembar 1992, nije naveden tacan datum) pojavio se clanak nepoznatog autora ?Opasnost od sveevropskog rata?: ?Kad je mocnik Slobodan Milosevic, komunista preobracen u fasistu, ponovo izabran za predsednika Srbije, konsolidujuci svoju vlast, SAD su se za jos jedan korak priblizile svom najjezovitijem ratu, posle vijetnamskog: ratu sa Srbijom na Balkanu. (...) Kao i Hitler pre njega, Slobodan Milosevic misli da su demokratije suvise dekadentne da bi mu se suprotstavile (...) Moramo ga uveriti da gresi, mirnim putem, ako mozemo, ili ratom, ako moramo.? U javnostima Velike Britanije i SAD su posao stvaranja i sirenja negativnih stereotipa o Srbima preuzeli na sebe ugledni politicari, npr. Regan Tacer, Esdaun, kolumnisti, medju kojima se narocito isticao Entoni Luis, ali i celokupne redakcije u okviru redakcijskih komentara i uvodnika. Buduci da se na drugom mestu citalac o tome moze podrobno obavestiti (Bakic, 1998), ovde se navodi samo jos jedan primer takvog pisanja. Konzervativni Viliam Sefajer, nekadasnji pripadnik Niksonove administracije, je 22. maja u Internesenel Harold tribjunu pisao: ?Srbe je poceo da bije glas da su svirepi. Njih sada predstavlja - a ne tlaci - njihov sopstveni diktator Slobodan Milosevic.? Dakle, svirepost je osobina Srba, pa im prilici da imaju ?diktatora? na celu politicke zajednice. U istom tekstu se kaze da bi se Srbi za razliku od Iracana ?vecno borili?, cime se Srbima pridaje i ratnicki duh. Kad se tome doda i stalno asociranje Srba, odnosno njihovog vodje, s ideologijama komunizma i nacizma, onda se dobija jasna slika o sadrzaju stereotipa o Srbima u britanskoj i posebno u americkoj javnosti. Ono sto zabrinjava jeste vidljiva teznja da se prema Srbima primene mere kolektivne odmazde, sto se ove godine uistinu i zbilo. Pitanje koje se namece jeste: da li su stereotipi o Srbima, posebno u svetlu bombardovanja SRJ od strane NATO, postali i drustveni stereotipi, tj. da li su postali siroko rasprostranjeni i duboko ukorenjeni u javnostima ovih zemalja? Na to pitanje ne moze se jos uvek dati pouzdan odgovor. Jedno je, medjutim, sigurno: stereotipi prema Balkanu su nanovo oziveli, a medju Balkancima Srbi imaju zasigurno najvise izgleda da im se znacajke stereotipa o celom Balkanu prisiju kao relativno trajne nacionalne odlike.
Jovo Bakic