Indijsko pozorište

14.11.14 Danas

Dnevnik jednog istraživanja nastao je kao rezime putovanja u Indiju teoretičarke kulturnog menadžmenta i dugogodišnje profesorke FDU i Univerziteta umetnosti u Beogradu. Njeno polje istraživanja pokazalo se široko i zahtevno jer putovati Indijom, tim ogromnim univerzumom za sebe, proučavati svo bogatstvo tradicionalnih i modernih teatarskih izraza, već predstavlja podvig za sebe

Najpre čitati, zatim putovati
Dnevnik jednog istraživanja nastao je kao rezime putovanja u Indiju teoretičarke kulturnog menadžmenta i dugogodišnje profesorke FDU i Univerziteta umetnosti u Beogradu. Njeno polje istraživanja pokazalo se široko i zahtevno jer putovati Indijom, tim ogromnim univerzumom za sebe, proučavati svo bogatstvo tradicionalnih i modernih teatarskih izraza, već predstavlja podvig za sebe. Potom sve to sistematizovati i sabrati u knjigu koja se čita kao najinteresantniji putopis, iako zapravo predstavlja naučni rad, svakako je dodatna preporuka i mnogo širem krugu čitalaca nego što su pozorišni poslenici i studenti scenskih umetnosti.

Istorija kulture u Srbiji, posebno pozorišta, ne može se pohvaliti brojnim i dubljim kontaktima sa indijskim teatrom. Tek sporadično stizali su tradicionalni oblici indijskog pozorišta, pre svega zahvaljujući Bitefu i njegovim selektorima. Zanimljiv podatak u knjizi je da je princ Božidar Karađorđević sačinio prvu belešku o indijskom pozorištu sa svog putovanja u Indiju 1899, kada je video jednu predstavu u Delhiju. Od tada do danas, nema mnogo saznanja o pozorišnoj umetnosti ovog dalekog i ponekad teško razumljivog sveta. I šire, na književnom planu može se reći da se ova knjiga nastavlja na putopisnu tradiciju Jelene Dimitrijević koja je 30-ih godina prošlog veka bila u Indiji i sa tog putovanja donela Pisma iz Indije, a zatim, mnogo bliže današnjem trenutku, Radmila Gikić Petrović pokušala je da pronikne u tajne indijske filozofije i hindu religije knjigom putopisa Namaste, Indijo. Upućeniji teatrolozi znaju da je pre desetak godina objavljen izbor tekstova iz Natjašastre, inicijalnog spisa indijskog pozorišta, za koji je predgovor napisala Ileana Ćosić i to je uglavnom sve. O savremenoj teatarskoj praksi Indije ne zna se mnogo, naravno, dok se ne otvori ova knjiga. Tu se ukazuje svet izuzetnih entuzijasta koji pokušavaju nemoguće - da zadrže tradicionalne vrednosti i razmatraju narasle aktuelne društvene probleme, da učine pomak ka modernizaciji kastinskog društva i uključe sve slojeve stanovništva u mogućnost da budu aktivna publika, da pomire seoski i gradski milje, naravno ne sve odjednom niti u okvirima jedne trupe. Ali, ukoliko postoji zajednički imenitelj njihovih napora, onda je to ogroman entuzijazam u uslovima kojih bi se i u Srbiji postideli: jedna lutkarska trupa danima radi u nezagrejanom prostoru, u jaknama, imajući energije i posle proba da vodi razgovore o umetnosti, svrsi i budućim strategijama. Ovo poslednje kao da im je najmanje važno, u Indiji se ne planira mnogo unapred. Deluje da su svi zapadni kulturni modeli nemoćni pred svakodnevnom praksom tih umetnika vrlo često na ivici egzistencije. Oni se teško uklapaju u ovdašnje metode istraživanja, popunjavanja upitnika, prihvatanja predloga koji im se čine teško ostvarivi. Ipak, dijalog Istoka i Zapada počinje da se odvija uz obostrane kompromise. Gosti iz Evrope najpre moraju da prihvate umetničke prakse uslovljene društvenim faktorima, domaćini u Indiji moraju da učine napor i prihvate neke inovacije u veoma rigidnim okolnostima u kojima se poštovanje gvozdene tradicije smatra najvećom vrlinom.

U otkrivanju načina na koji funkcioniše pozorište u Indiji autorka je posebnu pažnju i mesto u knjizi dala ženama koje su, možemo slobodno reći, odredile neke pravce razvoja savremene scene u Indiji, od tradicionalne plesačice Čandraleke, velike umetnice koja je preminula 2006. ali je njena misao živa zahvaljujući brojnim učenicima, do živahne, ažurne matematičarke Samire Ijengar, koja se posvetila misiji pozorišta i sa američkim doktoratom iz te oblasti vratila u Indiju da učini najviše što može.

Čar putopisa ovoj knjizi daju živi, lični utisci sa putovanja, susreti autorke sa najznačajnijim figurama pozorišta i zvezdama bolivudskog glumišta kao i vozačima taksija i rikši, prodavcima suvenira i konobarima u restoranima koji su doživljaj za sebe. Autorka je veoma želela da zaroni u svet Potkontinenta, a interesantno je da kao smernice koristi pisce koje je čitala, od Tagore, preko znamenitih teatrologa ovde nepoznatih, do mladog pisca Aravinda Adige, dobitnika Bukerove nagrade (2008) za roman Beli tigar u kome na bespoštedan način opisuje svet novih indijskih bogataša, japija i vrevu Bangalora, nove Silicijumske doline Azije, uvoz zapadnjačkog načina života pomešanog sa najvećom bedom pločnika i zabačenih četvrti... Najpre čitati, zatim putovati, postupak svojstven promišljenima, ovde je doneo zavidan rezultat.

Za sve koji verovatno neće putovati Indijom, knjiga je vredan putokaz i dragoceni izvor podataka o tome kako je indijsko pozorište na dobrom putu da spoji tradiciju sa modernim, svoje drevne tekstove sa evropskom dramskom baštinom, tradicionalno sirotovanje sa modelima ekonomskog funkcionisanja koji sve više poštuju principe sponzorstva i fandrejzinga, toliko svojstvenog zapadnjačkim modelima prema kojima je do skora vladao očigledan otpor. U naporima da podstakne same Indijce da sopstvenu spontanu praksu sistematizuju i učine efektivnijom i efikasnijom, koristeći i ideje i prakse drugih sredina, autorka je bila učtivo uporna, ponekad uspešna, ponekad samo nemoćno se smeškajući pred otporom promenama.

Završno poglavlje napisao je teatrolog i profesor Dragan Klaić. On je sažeo svoje utiske otisnuvši se na put u Indiju zbog jednog ambicioznog teatrološkog kongresa u Bangaloru kome nije mogao da odoli. Način na koji je svoja ogromna teatarska znanja sintetisao sa indijskim utiscima otkrio je i raskošnog putopisca u, na žalost, jednom od poslednjih njegovih tekstova. Mesto koje mu je ustupila, prostor koji daje svojim indijskim kolegama, širina i sveobuhvatnost ovog istraživanja sa obiljem izvrsno sistematizovanih podataka, svedoči o autorki ne samo kao o pouzdanom istraživaču već i intrigantnom piscu. Utisci sa njenih brojnih putovanja svakako bi bili doprinos srpskoj putopisnoj prozi jer baviti se istraživanjem na polju umetnosti, a ne biti i sam pomalo umetnik gotovo je nemoguće.

ALEKSANDRA ĐURIČIĆ