Rođena u Kijevu, Irena Nemirovski sa roditeljima dolazi u Pariz 1919, izbegavši iz sve crvenijeg Sovjetskog Saveza. Tu njen otac, preduzimljiv ukrajinski bankar zakratko vreme uspeva da obnovi porodično bogatstvo. Ona studira na Sorboni, stalno obilazi mondene balove i bankete između Bijarica i Azurne obale, govori jezike, stiče veze i druži se sa umetničkim kremom, pored ostalih sa Žanom Koktoom i Romenom Garijem.Već 1929. postaje mezimica pariskih salona romanom David Golder, posle čega slede petnaest romana i biografska knjiga o Čehovu, dovoljno za ubedljivo mesto uknjiževnoj istoriji meduratne Francuske. Udaje se za biznismena jevrejskog porekla, Mihaila Epštajna. Ali, sutuacija posle 1939, početak Hitlerovog pohodana živote miliona Evropljana, dolazak Nemaca u Francusku i Petenov uspon nisu slutili na dobro, te Irena sa kćerkama Elizabet i Deniz beži u burgundsko seoce Isi-l-Evek, gde će joj se muž pridružiti kad izgubi pravo na rad. Gotovo svi dotadašnji obožavaoci preko noći joj okreću leđa. Pred sve izglednijom deportacijom, hvata se za preostalu slamku i preobraća u katoličanstvo. Ni to,a ni apeli da bude izuzeta iz sudbine svojih sunarodnika, upućeni nemačkoj ambasadi u Parizu i maršalu Petenu ne pomažu. Već 1942. godine, 13. jula (ili,prema nekim izvorima, 16. jula) dva žandarma zakucala su im na vrata da bi odveli Irenu i deportovali je za Aušvic.Avgusta (19. ili 16. avgusta, hronike smrti nisu uvek precizne), Irena Nemirovski umire u Aušvicu, od tifusa. Oktobra iste godine i Mihaela Epštajnasa braćom i sestrom odveli su na istu adresu. Izvesno je da su ubrzo svi išcezli u gasnim komorama Aušvica.