Elif Šafak je nagrađivana britansko-turska književnica. Piše i na turskom i na engleskom jeziku, a objavila je 18 knjiga, od kojih 11 romana. Njena dela su prevedena na 54 jezika. Njen najnoviji roman „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ ušao je u uži izbor za Bukerovu nagradu i Ondačijevu nagradu Kraljevskog književnog društva; a izabrana je i za Blekvelovu knjigu godine. Njen prethodni roman „40 pravila ljubavi“, BBC je uvrstio u 100 romana koji su oblikovali svet. Šafak je doktorirala političke nauke i predavala na univerzitetima u Turskoj, SAD i Velikoj Britaniji, uključujući Koledž Svete Ane na Oksfordu, gde je počasni profesor.
Šafak je saradnica i potpredsednica Kraljevskog književnog društva. Članica je Saveta za kreativnu ekonomiju Svetskog ekonomskog foruma i jedan od osnivača Evropskog veća za spoljne odnose (ECFR). Kao borac za ženska prava, prava LGBTQ+ populacije i slobodu govora, Elif Šafak je inspirativan javni govornik, i dvaput je bila govornik na TED konferenciji. Elif Šafak objavljuje tekstove u mnogim velikim listovima širom sveta, a nosilac je i ordena Viteškog reda umetnosti i književnosti. Godine 2017. medijska kuća Politiko uvrstila ju je među dvanaestoro ljudi „koji ulivaju prekopotrebni optimizam“.
30.07.13 Danas
Turska iz ženske perspektive
Istanbulsko kopile, Elif Šafak
„Šta god da pada odozgo, s neba, ne smeš to kleti. Pa tako ni kišu. Bez obzira na to što lije, ma koliko jaka bila provala oblaka i koliko god bila ledena susnežica, nikad ne smeš opsovati ono što nebesa za nas čuvaju, ma šta to bilo. To svi znaju. Zna i Zeliha“.
Ovim rečima počinje odličan roman mlade turske spisateljice Elif Šafak „Istanbulsko kopile“ (Laguna, prevod: Branislava Radević). Dvadesetogodišnja Asja Kazandži živi sa svojom brojnom porodicom u Istanbulu. Zbog nekog tajanstvenog prokletstva, svi muškarci porodice Kazandži umiru u ranim četrdesetim godinama i stoga je to kuća žena, u kojoj žive Asjina lepa buntovna majka Zeliha, koja vodi salon za tetoviranje, Banu, koja je odskoro otkrila da je vidovita, i hipohondrična Feride opsednuta propašću koja samo što se nije dogodila. Kad im u goste dođe Asjina američko-jermenska rođaka Armanuš, počinju da izranjaju dugo skrivane porodične tajne povezane s burnom prošlošću Turske. Ovaj zabavan i pronicljiv roman koji se bavi različitim, pa ipak bliskim kulturama, ali i političkim tabuima u Turskoj, doživeo je izuzetan uspeh među brojnim čitaocima širom sveta (preveden je u dvadeset osam zemalja).
Kod Elif Šafak vešto se prepliću ironija, bol, tuga, seta, nostalgija i ljubav. Kroz bolnu temu tursko-jermenskih odnosa, ona dotiče još jedan tabu pišući o incestu, pritom spretno izbegavajući patetiku.
I svojoj poslednjoj knjizi „Čast“, koja još nije prevedena na srpski (englesko izdanje čitali smo je u kindl formatu) ostala je dosledna sebi. Govorila je o još jednoj bolnoj temi Orijenta o kojoj se retko i teško govori - o ubistvu iz časti. U ovoj priči, sin usred Londona ubija majku zato što se usudila da ima ljubavnika, iako ta ista samohrana majka podiže troje dece. Ova bolna trauma viđena je očima najstarije ćerke Esme.
Zapadni izdavači, pre svega oni engleski, umeli su da prepoznaju talenat ove spisateljice i da ga na svom tržištu plasiraju. Kod nas Elif Šafak ima još dve prevedene knjige. „Vašljivu palatu“ (Laguna) i „Ljubav“ (Čigoja).
Sam život Elif Šafak je više nego zanimljiv. Rođena je u Strazburu. Detinjstvo i mladost provela je u Ankari, Madridu, Amanu, Kelnu, Istanbulu, Bostonu, Mičigenu i Arizoni. Završila je Odsek za međunarodne odnose na ODTU Univerzitetu, postdiplomske je pohađala na Odseku za ženske studije istog fakulteta, dok je doktorat odbranila iz oblasti političkih nauka. Za svoj prvi roman „Pinhan“ dobila je 1998. godine nagradu Mevlana. Usledili su „Ogledala grada“ i „Pogled“, za koje je je dobila nagradu Udruženja pisaca (2000). Nakon toga objavljeni su pomenuti bestseleri „Vašljiva palata“ (2002) i „Čistilište“ (2004), koje je napisala na engleskom jeziku. U knjizi „Plima“ (2005) sakupljeni su njeni eseji o ženskom pitanju, individualnosti, kulturnim podelama, jeziku i književnosti. Njen roman „Istanbulsko kopile“, objavljen 2006, bio je roman godine. Nakon toga, napisala je prvu autobiografsku knjigu „Crno mleko“, roman koji mesecima nije silazio sa top-lista najčitanijih knjiga. U martu 2009. godine objavila je roman „Ljubav“. Predaje na Univerzitetu Arizona i živi u SAD i Istanbulu.
V. Matković
