01.01.00
Politika
15.06.2002.
Balkan ili Prokleto ostrvo
Istorija i paramit
U opreci s mnogim pojavama svoga vremena "Istorija Balkana" Stevana Pavlovića pouzdana je priča o negdašnjoj realnosti, posredno i savremenoj, dakle i o našoj
Rečenica bez žurbe daje priliku trezvenosti, a upotrebljene reči razboritosti - jedno i drugo okupljaju mnoge činjenice da bi progovorila razumnost. To je prva odlika "Istorije Balkana" (izdavač: "Klio", prevod Čedomira Antića), koju je nesumnjivo decenijama negovao njen pisac, istoričar profesor Stevan Pavlović. Razborit, jednostavno kaže da je za njega Balkan samo toponim i da on o tom delu Evrope ne može da misli dogmatski. Samosvestan - ironičnom distancom je sebe udaljio od vrtloga nerazuma, na primer od onih koji žive na Balkanu a tvrde da na njemu ne žive. Učen - ne može lepo da misli o "majstorima žanra" koji, ipak u dobu obrazovanih, tvrdnjama poput one crno fatalističke o "predodređenim za nasilje", utiču na odlučivanja nedovoljno obrazovanih vodećih moćnika našeg sveta. Pavlovićeva knjiga nosi razumsku, ujedno opominjuću i podstičuću poruku: "I najpravičniji istoričari počeli su da shvataju da je postizanje potpune objektivnosti u suštini iluzija. Međutim, borba za objektivnost je danas dužnost veća nego ikad". Istinoljubiv - ne gubi iz vida da zamašan posao koji je obavio jeste, zbog bogatstva i složenosti istorijskog sadržaja, iskušenje za istoričara i moli za razumevanje zbog načinjenih omaški koje je praktično teško mimoići kod ovakvih projekata.
Uzeto u osnovnim crtama, iskustvo pokazuje da odgovorno i znalački pisati o Balkanu nije lako ni za onoga ko je njegov žitelj ni za onoga ko je drugde rođen, jer ga prvi vidi iz unutrašnjeg užeg vidokruga, uključujući i pojavu balkanske solidarnosti, drugi u globalu jedino sagledivom iz daljine uz nerazumevanja proisteklih ili iz ignorancije ili iz neznanja, odnosno mešavine jednog i drugog. U oba slučaja teškoće su plod neemancipovanosti od ograničenih vidokruga koje nameće proučavaočevo mesto s koga posmatra, tj. iz zanemarivanja preispitivanja svojih polazišta. Knjiga "Istorija Balkana" pisana je na engleskom jeziku, na istom jeziku je objavljeno originalno izdanje u Engleskoj 1999, autor je engleski univerzitetski profesor, pisanje njegovog imena je prilagođeno engleskom čitaocu.
Dominantna podela na Istok i Zapad
Uočimo dve činjenice. U dosadašnjoj istoriji Balkan je samo jednom i to veoma davno činio jedinstveno političko područje, još u vremenima vrhunca Rimskog carstva i u okviru njegovih daleko širih granica. Mada tokom istorije veoma mnogo i svakojako razbijen i ispresecan različitim državama svoga ili nekog drugog tla, Balkan nikada nije bio toliko i tako rasparčan kao u ovim godinama koje upravo živimo.
Nekih šesnaest vekova dominirala je Balkanskim poluostrvom podela u znaku dalekosežnih i moćnih istorijskih pojmova iskazanih istorijskim apstrakcijama Istok i Zapad (Orijent i Oksident). Do sada jedini, istorijski kratak, tek sedamdesetogodišnji (uz sve i Drugim svetskim ratom presečen) pokušaj jugoslovenstva da tu granicu prekorači završio je u zlu ludovanja reči i noževa. Nevidljiva ali postojeća granica nastala administrativnom podelom Rimskog carstva 395. godine određuje užom ili širom trakom oblast neposrednog sučeljavanja novih carstava na Istoku i Zapadu, pravoslavlja i katoličanstva, hrišćanstva i islama, legitimističke (habzburške) i teokratske (osmanlijske) carevine, novih nacionalnih država i zastarelog legitimizma... Svetsko-istorijski sukob Osmanlija i Habzburga na Mediteranu i u srednjoj Evropi, započet u prvoj polovini 16. veka, zahvatio je evropski Jugoistok od kraja 17. do kraja 18. veka. U tom regionu su od sredine 14. do početka druge decenije 20. veka balkanske srednjovekovne i novovekovne države ratovale pod državnim i verskim, kasnije i nacionalnim, zastavama, a stvarno su se borile oko civilizacije u kojoj će se živeti. Nauka prečesto uzmiče pred moći dvaju navedenih pojmova.
Prva i poslednja Evropa
Razvlačen imperijalnim ambicijama Srednje i Istočne Evrope i Bliskog istoka od 15. do 18. veka Balkan se od 19. veka usmerio prema pravim uzorima građanske Evrope kod uređenja države, privrede i kulture, i ovim gradio pretpostavke za prihvatanje prednosti okupljanja na načelu saradnje saglasno ideji otvorenih granica i nasuprot negativnim primerima grupisanja u saveze i ulaženja u sukobe, osvajanja teritorija ratovima, dvama svetskim ratovima i dominacije boljševičke utopije. Trajan Stojanović je ukazao već naslovom svoje čuvene knjige na "balkanske svetove", a svoje tumačenje je poentirao sloganom prenapregnute sadržajnosti da je Balkan "prva i poslednja Evropa". Slavni sunarodnik i američki profesor proučava prošlo a misli na moderni, time i budući Balkan. Ali već je Isidora Sekulić negde zapisala da je jednom na Terazijama ćaskala s Milanom Rakićem, znalcem Evrope i ubeđenim Evropejcem, koji je tvrdio da će se Balkan jednom ponovo uzdići.
Priča o negdašnjoj realnosti
Istoričar posvećen svom poslu, znalac, dostojanstven i zamišljen, zainteresovan za Balkan, a čini se i za zemlju u kojoj je kratko živeo, zemlju već dugo u nesreći rata koji je obilazi, a i zločinački je, podseća na onaj rat iz 17. veka, nazvan Tridesetogodišnjim. Suočen je s procvatom beskraja neistina i proizvoljnosti, bekstvima od identiteta, predrasudama i mračnim sugestijama. Na delu je paramit o Prokletom poluostrvu.
Pavlovićeva knjiga o Balkanu, jasno je, ne nudi samo obradu istorijske materije, mada joj je to suština. Ona je i izrično, u retkim i kratkim ali rečitim komentarima, još više sama sobom, učeni protivobrazac preovlađujućem u "duhovnim prilikama vremena" (izraz Karla Jaspersa, iz 1933!). Učenjačka je, i njen pisac je učenjak, ali i spis i pisac su daleko od onih stalno kritički angažovanih. Pisana je očevidno da bi autor predstavio Balkan sintetizujući svoja višedecenijska predavanja, da bi obradio učinak svog višedecenijskog naučnog rada. Potpisani ne zna da li su ipak i prilike podstakle rad na knjizi, ali je očevidno da ona pripada stručnoj literaturi. Poštovani su postulati struke o konkretnom učinku, realnost iskazana činjenicama prepoznaje se već u shvatanju kompozicije, sadržaj teksta određuju takođe podaci, a i otkrivena negdašnja realnost. Otuda je i trezvenost teksta plod opreznog suda i svesnog piščevog odstojanja od onog čime se bavi, iznuđenog pravljenja odstojanja prema okolini u kojoj su česti postali neuko, prazno i zlo. Lenjo mišljenje u ruhu praskave pseudonaučnosti nudi mračan paramit. Čini se da je on kancerozan, naime genocidan, iako navodno ratuje s genocidom. To je niz floskula, ali opakih, objedinjenih u paramit.
Profesor Stevan Pavlović je paramitu suprotstavio istoriju. Ona nije suviše lepa, ali je realnost koja uvek omogućava da se misli. Njegova knjiga je protivobrazac pseudoobrascima. Nudi znanja koja, to im je i priroda, hrane razumnost. Prokleto poluostrvo ne postoji, uzroci sadašnje krize nisu mistični - realni su. Skriveni su paramitom, opako optužujućim i destruktivnim. On olakšava da ljudi kleveću i oružje potežu s olakošću s kojom se politički manipuliše nesrećom, uspehom neznanja, prihvatanjem gluposti, borcima s nacionalizmom koji podržavaju zakasnele nacionalizme, bez ideala ranog nacionalizma i ogrezle u krvi... Neko će jednom proučiti i kako je ovaj mit nastao.
Ali, tu je knjiga o istoriji Balkana profesora Stevana Pavlovića. U opreci s mnogim pojavama svoga vremena, ona je jednostavno pouzdana priča o negdašnjoj realnosti. Posredno i savremenoj, dakle i o našoj.
Andrej MITROVIĆ
