Istorija antičke retorike

01.09.21

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik
Izdavačka kuća Karpos iz Loznice obogatila je našu kulturu značajnim knjigama u oblasti retorike koja se krupnim koracima vratila na scenu kojom je gospodarila još od antičkih vremena. Retorika zapravo nikada i nije iščezavala sa horizonta na kome se i pojavila zajedno sa čovekom kao njenim prvim i pravim korisnikom. Kada je izgovorio prvu reč čovek je imao nameru drugoga da ubedi u nešto ili da ga odobrovolji na zajednički poduhvat bilo koje vrste. Čovek je, dakle, oduvek bio i ostao na terenu retorike makar da je samo i jednu reč upotrebio u njenom pomerenom, odnosno prenesenom značenju.
Istorija antičke retorike iz pera Dž. Kenedija najobuhvatnije predstavlja sve elemente koji su važni za razumevanje istorije i teorije antičke retorike. Razume se, to je istovremeno i temelj na kome počivaju sve novije teorije retorike i njene uloge koja se menjala u skladu sa kulturološkim obrascima i krupnim promenama koje su usledile na vertikali koja beleži duboki usek koji deli usmenu i pisanu reč. Kenedi se razlikuje od drugih autora upravo po tome što antičku retoriku predstavlja u svetlu njenog razvoja u celini. Drugačije rečeno, nije moguće proučavati i razumeti antičku retoriku samo pogledom usmerenim na priručnike koji se bave istorijom ove veštine ili tek uzgred nekim pitanjima stila, tropa i figura, žanrova. Kenedi se iscrpno osvrće na sve tipove pripremnih vežbanja, progimnazmata, koja predstavljaju čvrstu sponu između knjige i škole. Progimnazmata su, kao što je sada poznato, oznake za književne žanrove. Da pomenemo samo neke: basna, pripovedanje, hrija, pohvala, pokuda, opis (ekfrasa). Ove vežbe su predstavljale početak retorskog obrazovanja. Uvek je korisno napomenuti još i to da je retoričko obrazovanje u antici podrazumevalo trojno jedinstvo koje čine gramatika, logika i retorika. I da su ove discipline zapravo predstavljale trivium u okviru antičkog obrazovnog sistema poznatog pod imenom Septem artes liberals. Kenedi je svakoj pripremnoj vežbi posvetio dužnu pažnju kako bi čitalac u potpunosti mogao da razume zašto su te vežbe bile važne za obrazovanje besednika. Odnosno, čitalac razume zašto je i nekad i sada važno da besednici koriste odabrana književna dela u kojima, na primer, nalaze izrađene primere za pojedine vežbe – basne, ekfrase, pohvale, pokude, hrije, odnosno eseje. Otuda je jasno zašto Kvintilijan u svome obuhvatnom priručniku za retoriku jednu knjigu posvećuje kanonu književnih dela koji svaki besednik treba da pročita. I danas je takav kanon neophodan, možda je i potrebniji savremenom čitaocu, odnosno besedniku koji želi da se posveti ovoj veštini koja ga prati kroz ceo život. Kada je reč o istorijatu antičke retorike Kenedi je i tu majstor svoga zanata. On ne pristupa zadatku tako da čitaoca obavesti samo o naslovima dela antičkih retoričara, već svako delo ponaosob predstavlja gotovo do pojedinosti. Nije redak slučaj da se izrekom poziva i navodi originalne pasuse kojima potkrepljuje svoje stavove. Tako smo dobili, kao na dlanu, ne samo sumarni pregled autora i njihovih dela, već i uvid u problematiku kojom se bave.
Prevod kolege Rajčevića u potpunosti je saobrazan lepoti i jasnoći stila kojim se originalno delo odlikuje. Kolega N. Ristović je svojim temeljnim znanjima u oblasti retorike, već i ranije dokazanim i pokazanim, učinio da posao redaktora ostavi vidnoga traga o ozbiljnom poduhvatu koji je pred čitaoce doneo jedno znamenito i važno delo koje sada čini i našu kulturu i nauku bogatijom u oblasti umetničke reči uopšte.
Nekako istovremeno Karpos je objavio i zanimljivu knjigu pod naslovom: Šta je retorika. Autor je Jens E. Kelsen. Već na prvim stranicama autor problematizuje sam pojam retorika i to u njenom obuhvatnom značenju od najstarijih vremena pa sve do danas. U prvom poglavlju pod naslovom Kako da nagovorite druge i dobijete ono što želite, nije teško prepoznati tragove najstarije definicije koja retoriku određuje samo kao veštinu ubeđivanja. Već su antički autori uočili njenu manjkavost i založili se da je retorika, pre svega, veština moralno ispravnog kazivanja (scientia bene dicendi), a u skladu sa tim da je besednik moralno ispravan čovek vešt beseđenju (vir bonus dicendi peritus). Retorika je u nekim svojim poljima delovanja i nadalje prepoznatljiva kao veština ubeđivanja. Retorika je najstariji predmet o komunikaciji na svetu. Otuda Kelsen s pravom ističe: Retorika je rasprava i debata, spajanje i razdvajanje, borba i istraživanje, to je mesto susreta umova i naš zajednički put u bolju budućnost, jer upravo tim putem govora, razgovora i retoričke razmene, saznajemo ko smo i šta želimo. Univerzalni značaj retorike ogleda se i u činjenici da je ona i danas, kako zaključuje Kelsen, u najmanju ruku podjednako relevantna kao u antici, i ona se tiče svih, jer je ona suštinsko obeležje čoveka.
Već u ovoj definiciji zapažamo u kojoj meri je poimanje retorike u istoj ravni od antičkih do modernih vremena. Njeno trajanje nema useka, već se ona samo prilagođava novim pojavnim oblicima delovanja čoveka u društvu. Autor se neprestano poziva na tri osnovna retorička principa koja važe u svim vremenima: docere, delectare, movere. Zadatak besednika je da podučava, tj. da racionalno i argumentovano predoči ono za šta se zalaže, zatim da odobrovolji sagovornika da to prihvati i napokon da ga pokrene na konkretnu aktivnost da to i ostvari. Savremeni besednik deluje rečju, gestom, slikom, a koristi i sve tekovine moderne tehnologije koje su mu na raspolaganju. Ali što više zadataka tehnologija preuzima, dodaje Kelsen, to je veći rizik da će sam govornik pasti u senku. Promene u kulturi i tehnologiji uticale su i na drugačije poimanje i primenu retorike u životu pojedinca i društva u celini.
Kolika je moć besedničke reči pokazuje jedan primer iz savremenog doba. Vinston Čerčil za vreme Drugog svetskog rata zahvalio se Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu za njihov veliki trud i pobedu nad Nemcima ovim rečima i ovako: Nikad u istoriji ljudskog ratovanja nije se dogovdilo da veliki broj pojedinaca duguje toliko mnogo tako malom broju ljudi. Niko se ne bi sećao ovih reči da ih je izgovorio, na primer, ovako: Mnogo je nas koji dugujemo veliko hvala Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu za njihov veliki trud. Treba na ovome mestu podsetiti čitaoca na Sergeja Sergejeviča Averinceva koji u svojoj knjizi Poetika ranovi­ zantijske književnosti, rasvetljava ova složena retorička i poezička načela, posebno u odeljcima: Sklad u neskladu i Rađanje rime iz duha grčke dijalektike. Na mnogim mestima, istina sporadično, autor pruža čitaocu uvid u spektar pitanja kojima se retorika bavi ili koja su važna za naše poimanje uloge i značaja koji retorika ima u ljudskom životu. Jezik i retorika su naš najvažniji ključ za razumevanje sveta. Otuda je razumljivo, kako kazuje Eduard Sapiro, da se vrata svake kulture otvaraju ključem njenoga jezika. Do sada znamo za civilizacije usmene i pisane reči i o tome kakav je njihov međuodnos, a od sada moramo da uzmemo u obzir i činjenicu da je već nastupila civlizacija slike. Slike su moćne, a posmatrači nemoćni. Da li iz toga sledi zaključak da besednik može da bude moćan, ali najčešće je nemoćan. Na kraju autor nas vraća na neodložnu vezu i savez retorike i etike. Ne treba da se uznemiravamo zbog toga što drugi žele da nas ubede. Takav je život. I to je dobro. Ali treba da se uznemiravamo ako mi samo nemamo sposobnost da ubedimo i nedostaje nam sposobnost da otkrijemo kada drugi pokušavaju da nas uvere na nečastan način, kada izražavaju prazne fraze, poluistine ili prosto samo imaju loše argumente. Besednik, dakle, treba da ubeđuje, ali on mora biti čovek moralno ispravan. Jer nema te stvari na svetu, kazuje naš Sterija, koja se u rukama nevaljalog čoveka ne bi mogla na zlo obratiti.

Dr Vojislav P. Jelić