Branislav Nušić (1864-1938) rođen je u Beogradu u osiromašenoj trgovačkoj porodici grčkog porekla. Nušić je detinjstvo proveo u Smederevu, tu je završio osnovnu školu, gimnaziju je učio u Beogradu, a prava studirao u Gracu i Beogradu. Bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, direktor Narodnog pozorišta u Novom Sadu, prvi sreski načelnik u Bitolju, organizator pozorišta u Skoplju, posle prvog svetskog rata upravnik pozorišta u Sarajevu, bibliotekar Narodne skupštine itd. Proživeo je strahote srpskog povlačenja preko Albanije, u ratu je izgubio sina jedinca. Najpoznatije komedije su mu "Narodni poslanik" (1883), "Sumnjivo lice" (1888), "Gospođa ministarka" (1929), "Ožalošćena porodica" (1934), a njegova čuvena "Autobiografija" (1924) jedinstven je primer životopisa koji je od početka do kraja pisan u humorističkom ključu.
Godine 1930/31, poverena mi je bila, u Vojnoj Akademiji, katedra Retorike i ja sam je punu godinu držao, sve dok nisam osetio da mi moje zdravstveno stanje ne dozvoljava tako naporan rad. Taj je rad bio u toliko teži, što na našem jeziku nisam imao nikakav izrađen udžbenik, kojim bi se mogao koristiti, a ono što su mi nudile pojedine teorije književnosti, bilo je tako oskudno, da sam se morao obratiti stranim literaturama i spremati sistematski lekcije. U te lekcije uneo sam i vrlo mnogo i svoga iskustva. Ja sam se od uvek rado bavio umetnošću beseđenja a, u bezbroj prilika, i lično besedio, te mogao i na samome sebi zapaziti dobre ili rđave strane izvesnih pojava. Na taj način dakle, iz lekcija spremanih za predavanje i crpenih nešto iz naše, a mnogo više iz stranih literatura i iz svog iskustva, postala je ova knjiga koju predajem javnosti, uveren da se njena potreba ne ograničava samo na školske klupe.
Naš javni život u punom je razvitku, te i javna reč stiče u njemu s dana u dan sve više maha i sve veći značaj. Kod nas, Južnih Slovena, u toliko više, što se govornički dar-jasno i lepo izražavanje-može smatrati čak kao izvesno naše rasno obeležje. Ali, kao što lepoti narodnih umotvorina nedostaju umetnički oblici kroz koje bi iskazale svu vrednost, isto tako i našemu samoniklome besedničkom daru nedostaju ti oblici kroz koje bi tek dao svoj pun izraz. Ova bi knjiga na prvome mestu imala tome da posluži. Ona može biti podjednako korisna kako onima koji se uče besedništvu u školi tako i svima onima koji u životu imaju prilike da kazuju javno reč. Narodni predstavnici, pravozastupnici, sveštenici, oficiri, nastavnici i učitelji, predstavnici raznih pokreta, predstavnici organizacija i profesija (trgovci, zanatlije, radnici) svi dakle koji, bilo po pozivu u životu ili po svojim socijalnim odnosima i akciji , imaju prilike da vode javnu reč, mogu se korisno poslužiti ovom knjigom. I upravo taj široki interes, koji bi ona imala steći, jedan je od presudnih razloga koji me je odlučio da je izdam.
Da završim ovu reč onim čime je možda trebalo da je počnem. Sem prostrane literature kojom sam se služio, ja vrlo mnogo imam da zahvalim i onima, koji su se svakoj mojoj molbi odazvali uslugom. Da nije bilo te lepe predusretljivosti sa svih strana, ja bih teško uspeo da savladam materijal koji sadrži ova knjiga, ili bar ne bih uspeo da ga dam u ovom obliku u kome ga iznosim pred čiaoce. Veliki je broj tih prijatelja-saradnika koji su mi pomogli bilo savetima, bilo podacima, bilo prevodom pojedinih beseda; toliko veliki, da mi je nemoguće da im se svakom pojedinačno javno zahvalim.
1.januar 1933. godine, Beograd
Branislav Nušić
