01.01.00
Politika
02.10.2001.
Knjiga o kojoj se govori
Avangardne književnosti
Od svih izama jedino se od naših pominje zenitizam i Ljubomir Micić. - Gomila nadrealista - ali naših nema, nijednog od trinaestorice javno deklarisanih tridesetih godina prošlog veka
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci - Novi Sad) objavila je kapitalnu knjigu Giljerma de Tore "Istorija avangardnih književnosti" u prevodu sa španskog Nine Marinović. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je krajem 1965. godine, a brzo je rasprodato svih pet hiljada primeraka, i potom je objavljeno drugo izdanje.
Giljermo de Tore (Madrid 1900 - Buenos Ajres 1971) ugledni je španski pisac, ali i likovni esejista koji je pisao o kubizmu i Pikasu, između ostalog. Na pitanje šta je avangarda, autor je davno jednostavno odgovorio:
"Avangarda, onako kako je ja shvatam, u svoj svojoj širini i kvalitetima, nikad nije bila škola, tendencija ili propisan način pisanja. Ali, jeste bila zajednički imenitelj različitih izama koji su imali uzlete tokom poslednjih godina. Kad smo kod toga, nedavno je objavljen spisak naziva tih književnih i umetničkih izama (1929) u kojem ovako stoji: futurizam, ekspresionizam, kubizam, ultraizam, dadaizam, nadrealizam, purizam, konstruktivizam, neoplasticizam, apstraktivizam, babalizam, zenitizam, simultanizam, suprematizam primitivizam i panlirizam".
Micić - jedini od naših
U nas su od tih pokreta u književnosti naročito zapaženi dadaizam, nadrealizam i zenitizam.
Dada - šta znači?
Dada ne znači ništa, pisao je Tristan Cara, jedan od osnivača grupe Tristan Cara u Cirihu u leto 1916. godine. Po njemu "Kru crnci nazivaju "Dadom" rep svete krave", a pokret je stvoren "iz želje za nezavisnošću, iz nepoverenja prema zajednici". Pripadnici ovog pokreta nisu priznavali nikakvu teoriju, odbacili su kubističku i futurističku akademiju... Andre Žid je govorio: "Dada je potop posle koga sve počinje iz početka". Dada kao pokret uhvatio je korena u Nemačkoj, u Švajcarskoj, Francuskoj, a pisac ove studije kaže da je sezona dadaističke groznice trajala od marta do juna 1920. godine.
Tristan Cara je govorio da je naredni pokret - nadrealizam, nastao iz pepela Dade. Andre Breton je tvorac Manifesta nadrealizma (1924), a iz ovog pokreta proizišao je zenitizam - u ovoj istoriji je zapisan "Zenit", publikacija koju je u Zagrebu izdavao naš pisac Ljubomir Micić.
Šta je nadrealizam?
Breton ga je ovako definisao: "Čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, ili na ma koji drugi način, pravo delovanje misli. Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, i lišen estetskih ili moralnih preokupacija..". U svetu književnosti pravi nadrealisti bili su: Aragon, Breton, Krevel, Elijar, Žerar, Navil, Pikon, Supo, Pere... A pristalice nadrealizma bili su Salvador Dali i Luis Bunjuel, a u nas: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milan Dedinac, Oskar Davičo, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Radojica Živanović Noje, Vane Živadinović Bor, Mladen Dimitrijević, Petar Popović i Branko Milovanović. Tačno njih trinaestorica (poslednji je bio univerzitetski profesor - geolog). Kao ekstravagantni stvaraoci skretali su pažnju kulturne javnosti svojim (nadrealističkim) izdanjima, a i časopisima u kojima su svoje priloge štampali i pariski nadrealisti sa kojima se dopisivao naročito Marko Ristić. (Krleža je govorio da je nadrealizam beogradska izmišljotina, jer toga u Zagrebu nije bilo.)
Sanjati i raditi
Autor ove "Istorije" kaže da je Breton prisvojio dve rečenice koje je citirao Romen Rolan - jednu Lenjinovu da "treba sanjati" i jednu Geteovu da "treba raditi". A po Bretonu "nadrealizam je samo pokušao da pronađe dijalektičko rešenje tog antagonizma" između rada i sna.
Šta je ostalo od nadrealista - Giljermo de Tore kaže da su to neke knjige Andre Bretona, Aragona i Elijara, ali i neke od knjiga Tristana Cara, Filipa Supoa, ludog Antonen Artoa, Rene Krevela, Robera Desnosa, Rena Šara i Benžamen Perea.
Na oko 600 strana opisani su svi značajniji avangardni pravci u književnosti, a na kraju svakog poglavlja je bibliografija. Posebno je zanimljivo poglavlje o egzistencijalizmu, kao filozofsko preplitanje sa literaturom, a u tome su vodeću ulogu imali Sartr i Simon de Bovoar (Sartrovo pozorište, njegovi romani i eseji), a njima je bio blizak i Kami...
Dakle, reč je o dragocenoj knjizi bez koje ne bi smela biti nijedna iole ozbiljnija lična biblioteka.
Radovan Popović
Dnevnik
12.06.2002.
KAPITALNA DELA
Slika književnih bura prošlog veka
Giljermo de Tore: ISTORIJA AVANGARDNIH KNJIŽEVNOSTI; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2001, prevod Nine Marinović
Piše: Svetozar Poštić
Kao direktan učesnik avangardnih previranja između dva svetska rata, Giljermo de Tore (1900-1971), španski pesnik, teoretičar i istoričar književnosti, još 1925. objavio je knjigu Evropske avangardne književnosti, koju je pisao punih šest godina. Četrdeset godina kasnije, posle još jednog monstruoznog rata i na desetine novih "izama", on nam nudi, po svojim rečima, jednu mnogo objektivniju, celovitiju knjigu, koja sa odstojanja proteklog vremena gleda na najburniji period u književnosti dvadesetog veka. Opširno, studiozno, polemički, na skoro 600 stranica velikog formata, ova knjiga nam pruža pogled iznutra, pogled jednog "ultraiste" koji je lično poznavao najznačajnije figure koje su obeležile tu epohu, ali i pogled spolja, pogled jednog književnog teoretičara koji je analizama umetničkih fenomena koji su se rodili u drugoj i trećoj deceniji proteklog veka posvetio ceo svoj stvaralački vek.
Pregled avangardnih škola, pokreta, tendencija i struja, koje sve različito definiše, de Tore počinje sa futurizmom čiji je prvi manifest napisan još 1909. Ovaj pokret koji korene vuče u delima Vitmena, Verharena i, što je teško odmah povezati, d"Anuncija i Kiplinga, nudi samo nove teme, ali ne i sadržaj. Futuristički pesnici na stari, ustaljeni način, opevaju obeležja novog, industrijskog doba: mašine, automobile, motore. Pravac oličen u harizmatičnoj ličnosti Filipa Tomaza Marinetija koji se, kao i Majakovski i Jesenjin u Rusiji, kompromitovao brakom sa totalitarnim režimom, zapetljao se u protivrečnosti i kao nasleđe jedino vredno pažnje ostavio svoje brojne manifeste.
Nemački ekspresionizam autor predstavlja kao izrazito germansku pojavu. Kao što u slikarstvu - gde ovaj pravac ima značajnije predstavnike, pre svega umetničke grupe Most i Plavi jahač i slikare Kandinskog, Klea i Kokošku - ekspresionizam odbacuje figurativno i zakoračuje u apstraktno, tako se i u književnosti zamenjuje "hladan posmatrač onim koji se revnosno ispoveda". I sledeći pravac, kubizam, poznat je najviše po svojim predstavnicima iz vizuelnih umetnosti, ali i po umetničkoj atmosferi Monmartra u drugoj deceniji dvadesetog veka u kojoj su zajedno stvarali i jedne druge nadahnjivali slikari i književnici. Iako se prvo javlja u slikarstvu suprotstavljajući deformaciju geometriji impresionizma koji je tada vladao, književnost je, po Toreu, u velikoj meri doprinela stvaranju jedinstva i smisla ovog stila. Pored Pikasa i Braka, iz te boemske epohe rađaju se jedan Apoliner, Maks Žakob, Blez Sandrar, Žan Kokto, Gertruda Stajn.
"Pevati, vajati, pisati, slikati. Ne! Moj jedini cilj je mirniji život i da prestanem da lažem. Da budem gomila koja veruje u svoje postupke, da izazivam zlo, genitalne emocije i katastrofe, filteri i hirurgija, mirisi i ortografija, entuzijazam i milovanja, da trošim nameštaj, dodir sa stvarnošću, prava korist, velika i lepa. Reč za definiciju je apsolutna: Ali-Baba!" Ova rečenica iz "malog manifesta" Fransisa Pikabije, najnotornijeg člana Dade, sa očiglednim nihilističkim prizvukom, podrugljiva, sarkastična i neusklađena, jasno ukazuje na pravo lice ovog pravca. Nastao u "Kabare Volteru" u Cirihu 1916, dadaizam se brzo širio po Evropi, ponekad na najneukusniji mogući način ismevajući poznate književnike i osuđujući postojeće tendencije u umetnosti. Usmerena ka uništavanju svih vrednosti, rušenju a ne izgradnji, Dada se nije mogla dugo održati - posle nekoliko godina u kojima je uzburkala javnost i pogled na umetnost, na kraju je samu sebe pojela.
Pravac koji se održao najduže, koji je sačuvao svoje zagovornike i predstavnike i posle Drugog svetskog rata, je nadrealizam. Potekao iz psihoanalize Sigmunda Frojda i posvećen proučavanju podsvesnog kroz automatsko pisanje, nadrealizam najviše od svih avangardnih književnosti podseća na religiju. Apsurd je jedino u tome što je njegov glavni predstavnik, Andre Breton, koristio drugačiju tehniku pisanja. Kao i Breton, Žan-Pol Sartr se priklonio marksizmu. U poglavlju o egzistencijalizmu, zanimljiv je autorov opis uticaja severnoameričkih pisaca na Sartra, najviše kroz tehniku pisanja, njihovu fragmentarnost i slaganje slika. Autor "Mučnine" i otac pravca koji svoje ideje najviše crpi od Kjerkegora i Hajdegera, otvoreno priznaje svoj dug Fokneru, Hemingveju, Dos Pasosu.
Svakako da je de Tore uveličao značaj jedinog avangardnog pravca poteklog sa Iberijskog poluostrva. Ultraizam, kojem je u svom začetku pripadao i Horhe Luis Borhes, bazira se najviše na uvrnutim i neočekivanim metaforama. Zanimljivo je da se zenitizam LJubomira Micića pominje samo u jednoj rečenici.
Naveo sam samo mali broj pravaca koji se opisuju u ovoj iscrpnoj knjizi. Jedna od njenih najvećih vrednosti je ta što se osim definicija, okolnosti nastanka, istorije, korena i kritike glavnih predstavnika svakog pravca i njegovih najznačajnijih predstavnika, Giljermo de Tore na sveobuhvatan način upušta i u tumačenje svrhe, smisla, lične i istorijsko-sociološke motivacije njihovog nastanka, života i nestanka. Posle tako ozbiljnog pristupa i detaljne analize ove teme iz svih uglova, teško je pristupiti revalorizaciji avangardne književnosti i najstudioznijim i najpronicljivijim umovima.
