Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“
Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Iste godine se na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD distancirao od „opisivačke“ književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).
Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).
Peter Handke je oduvek mnogo vremena provodio izvan Austrije i na putovanjima, a od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.
02.08.20 Dnevnik - Novine i časopisi
Sabrani eseji Petera Handkea o Jugoslaviji i Srbiji prvi put na srpskom jeziku
Kao zajednički izdavački poduhvat novosadskog „Prometeja”, Srpskog narodnog pozorišta, Radio-televizije Srbije i beogradskog „Makarija”, upravo je iz štampe izašla knjiga austrijskog nobelovca Petera Handkea „Istorija iza pripovesti”, u kojoj je hronološki publikovano osam njegovih „eseja o Jugoslaviji”, koji su kao celina do sada objavljeni samo na nemačkom i norveškom jeziku.
Naslov ovom izdanju dao je lično jedan od najuglednijih i naujuticajnijih književnika današnjice, ciljano istoriografiji „protivstavljajući” pripovedanje i umetničko delovanje, jer, kako je sam naveo u jednom eseju: „Zabeležiti ružne činjenice, to je u redu. Ali za mir je, međutim, potrebno još nešto, što nije manje vredno od činjenica“...
– Handke mnogim kritičarima nikad nije bio potaman zbog svojih beskompromisnih stavova, mada je i 1995. bio u najužem izboru za dodelu Nobelove nagrade za književnost – reči su Žarka Radakovića, koji je preveo na srpski jezik većinu eseja objavljenih u „Istoriji iza pripovesti” i autor je kratke Handkeove biografije date u knjizi. – Na kasnije potiskivanje iz konkurencije uticale su upravo njegove oštre kritike medija u vreme ratova na Balkanu, posebno izveštavanja o zbivanjima u procesu raspada Jugoslavije, te njegovo dolaženje na Balkan da medijskim izveštavanjima parira „ličnim doživljajima“ i prepuštanjem „golim čulima“.Ali vreme je očigledno sada drugačije. Menja se opšte mišljenje o svemu, o zbivanjima na Balkanu u vreme raspada Jugoslavije, o izveštavanju o tim zbivanjima, dakle i o medijima, književnosti uopšte, pa i o samom Handkeu.
Upravnik Srpskog narodnog pozorišta dr Zoran Đerić za „Dnevnik” je ekskluzivno najavio da će Drama SNP-a u predstojećoj sezoni na repertoaru imati predstavu po jednom od najpoznatijih Handkeovih dela „Golmanov strah od penala”. Roman je dramatizovala Ana Đorđević, koja će komad i režirati, a probe će početi, ukoliko epidemiološke prilike dozvole, krajem oktobra. U dogovoru sa Fondacijom Novi Sad - Evropska prestonica kulture, plan je da premijerno izvođenje „Golmanovog straha od penala” bude 31. decembra na Trgu slobode, ispred Gradske kuće.
Po rečima Nebojše Grujičića, koji je sa Radakovićem priredio srpsko izdanje Handkeovih eseja, austrijski nobelovac je bio jedan od retkih evropskih intelektualaca koji su krajem osamdesetih godina prošlog veka digli glas protiv razbijanja Jugoslavije, a zatim se upravo tekstovima sabranim u „Istoriji iza pripovesti” suprotstavio zvaničnoj zapadnoj interpretaciji njenog raspada, medijskim manipulacijama i stigmatizaciji Srba i Srbije. Prvi esej na ovu temu, „Oproštaj sanjara od Devete zemlje“, napisao je jula 1991. godine, neposredno nakon otcepljenja Slovenije. U njemu on govori o svom odnosu prema Sloveniji i Jugoslaviji i anticipira ono što će uslediti tokom devedesetih.
Prvi primerci knjige „Istorija iza pripovesti” predati su predsedniku Pokrajinske vlade Igoru Miroviću koji je, kako ističe glavni urednik „Prometeja” Zoran Kolundžija, pokazao izuzetan sluh da podrži ovo kapitalno izdanje, zahvaljujući kojem su se Handkeovi eseji o raspadu SFRJ, kao i zbivanjima na ovim prostorima u potonjim godinama, sada prvi put u integralnom obliku našli pred srpskim čitaocima.
„Peter Handke se borio za istinu o stradanju Jugoslavije i srpskog naroda mnogo pre no što je ta istina postala očigledna svima. Stoga od ovog iskrenog prijateljstva srpski narod može da nauči baš ono što je definisalo i sam lik tog velikog književnika: sposobnost da sačuvamo veru u sebe i kada svi u nas sumnjaju”, kaže Zoran Kolundžija.
– Sledeći tekst „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ objavljen je početkom 1996. godine i izazvao je veliku buru u zapadnim medijima. Ovaj putopisni esej bio je povod za pokretanje medijske hajke na velikog pisca koja neće stati do danas, i koja je jedan od svojih vrhunaca imala prošle jeseni, povodom dodeljivanja Handkeu Nobelove nagrade za književnost – ističe Grujičić. Kao treći esej u „Istoriji iza pripovesti” dat je takođe putopisni „Letnji dodatak zimskom putovanju“, svojevrstan nastavak „Pravdu za Srbiji“. U „Dodatku” Handke, pored ostalog, opisuje svoju posetu Višegradu i Srebrenici leta 1996. godine i tragove netom završenog rata koje je u ovim mestima zatekao. Kasnije, tokom marta i aprila 1999, za vreme bombardovanja, Handke u znak solidarnosti u dva navrata dolazi i obilazi Srbiju, a svoje putopisne beleške sabira u knjizi „Pitajući u suzama“. On je u više navrata posećivao i srpske enklave na Kosovu, a o svom boravku i sudbini kosovskih Srba svedočio je u eseju „Kukavice iz Velike Hoče“.
– Handke je pratio i rad Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i o njemu napisao dva eseja. Prvi od njih, „Oko Velikog tribunala“, nastao je nakon autorovih poseta Tribunalu 2003, dok u drugom, napisanom dve godine kasnije i naslovljenom „Tablasi Dajmijela – Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića“, Handke, pored ostalog, govori o suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom i o svojoj poseti Miloševiću u zatvoru u Ševeningenu. Poslednji tekst u ovoj knjizi jeste „Priča o Dragoljubu Milanoviću“, u kome Handke govori o bivšem direktoru RTS-a kao o jedinoj osobi osuđenoj na zatvorsku kaznu zbog zločina izvršenih tokom agresije NATO-a na SR Jugoslaviju – zaključuje Grujičić, uz napomenu da su Handkeove eseje, pored Radakovića, preveli i Zlatko Krasni, Jan Krasni i Branka-Rista Jovanovića, te da je izdavanje knjige pomogla Pokrajinska vlada.
M. Stajić
