Moravska noć

16.10.13

Peter Handke o ljubavi prema našoj zemlji, politici, kulturi i novom vremenu: Tri dobre rečenice u književnosti - i svet potpuno izgleda drugačije, a na televiziji tri izgovorene rečenice donose rat. „Novosti” do Aljaske

DA li je Novak pobedio - dobacuje neko sa stola za kojim sedi Peter Handke. - Jeste - kažemo - dobio Del Potra 2:1.

Čekamo da pisac prelista sportske strane „Večernjih novosti“, pa da počnemo razgovor za svečani broj. Čita polako ćirilicu:
- Partizan je prvi... Koji je to tim Cedevita? A Radnički?
Odlaže novine, ali sada čeka da mu konobar restorana u banjalučkoj tvrđavi donese čašu belog vina. Jedan nas tiho pita: - Vidim poznat mi je, to je onaj što piše dobro o nama?

Handke pije vino i gleda u Vrbas. Ustaju ljudi sa drugih stolova i prilaze da mu stegnu ruku.
- Prvobitno sam hteo da posetim sajam gljiva u Banjaluci, koji je jedinstven, međutim došao sam suviše kasno, sajam je prošao. Na pijaci sam danas bio, i video samo pet vrganja, ostalo je sve rasprodato - počinje priču ekskluzivno za „Novosti“ jedan od najvažnijih pisaca današnje Evrope.

U Banjaluku je stigao bez medijske galame, da se zahvali Akademiji nauka i umjetnosti Republike Srpske, koja ga je proizvela u svog inostranog člana.
- Ne osećam se kao inostrani član, već kao domaći - kaže gost.

* Poznati ste putnik?
- Sve ređe putujem. Moraš da juriš kartu za avion, da ideš na aerodrom... Najradije bih da krenem od kuće i idem pešice, to mi je omiljeno, ali to je teško i nemoguće je.

* Kažu da vam je najvažnije da se krećete među običnim ljudima?
- Uopšte ne. Zašto ljudi? Ići u prirodu, na svež vazduh - to je prava stvar. Mogu i ljudi, ali na distanci.

* Hoćete li od Vrbasa nastaviti do Morave, do Kosova i Metohije?
- Šteta, hteo sam iz Banjaluke da produžim do Velike Hoče, ali je dugačak put... Hteo sam preko Srebrenice do Studenice, pa do Velike Hoče, to sam planirao, ali to sve toliko dugo traje, nemam sada vremena. Nekom drugom prilikom ću to obaviti. Želim već dugo da odem u Veliku Hoču i da ostanem mesec dana, potpuno sam.

* Šta da radite?
- Da jednostavno hodam, sedim u tišini, sam da kuvam, tražim gljive, kradem krompir... Možda i da odem u albanska sela sam, bez ikakve zle namere, samo da budem tamo. Bez politike.

* Da li vas na Zapadu još optužuju za naklonost prema Srbima?
- Ne. Sve više se tamo pokazuje da su moje namere bile potpuno ispravne. Sve češće osećam da su ljudi otvoreniji prema meni. Bura se stišava. Ljudi uviđaju da sam u mnogo čemu bio u pravu. U početku su se plašili da se uopšte izraze o tim pitanjima, a sada taj strah nestaje. Svi kažu da je to bilo pravo rešenje, da je bilo dobro sve što sam uradio. Očekujem samo da se još Joška Fišer izvini za sve, ali do toga još nije došlo, možda oko Nove godine.

* Zašto Srbija trpi više od ostalih?
- Srbi su bili jugoslovenski narod, veliki državni narod. Slovenci to nisu bili, ili jesu u daleko u manjoj meri. Srbi su imali više tradicije u toj priči, Srbi su u početku imali i mnogo veću vojnu moć od ostalih. Posle samo pet nedelja muslimani su postali muslimani, isto su radili i ostali, a taj prvi utisak da su Srbi imali najveću moć ostao je zabetoniran zauvek. Ali ta moć je vrlo brzo izgubljena, i u tome je, u stvari, tragedija: da taj prvi utisak ostaje.

* A Srbi su postali dežurni krivci?
- Neko kao Milošević za mene je daleko manje kriv za sve od jednog Izetbegovića i Tuđmana, pa čak i od Kučana. Milošević je tragična figura. Izetbegović je bio fundamentalista. Zapad je učinio sve najgore, i u suštini, on je najveći krivac za sve što se desilo. Danas imamo sedam malih država koje niko u suštini ne želi. Mir je, a u suštini, kakav je to mir, šta je to? Mir mora da bude ispravan, ali ovo nije ispravan mir. To je u stvari „hladni mir“ i jugoslovenska mladost nije to uopšte zaslužila. Sve je to kao neki revanšizam, od Nemačke, nacista... Nažalost, tako je, zaista je užasno. A Srbi ništa nisu bili gori od ostalih, oni su bili najmanje nacionalistički orijentisan narod. Ali kada si u nevolji, onda mogu i da shvatim da postaješ nacionalista, upravo iz te nevolje i tragedije.

""NOVOSTI"" DO ALJASKE

* „VEČERNJE novosti“ slave 60 godina postojanja. Imate li rođendansku čestitku?
- Želim vam da kad donosite informaciju o vremenskoj prognozi uvedete i izveštaj za Enkoridž na Aljasci, i za moj rodni Grifen u Austriji. To je moja želja.

* Na snazi je i pokušaj revizije istorije, optuživanje Srbije za početak Prvog svetskog rata?

- Čin Gavrila Principa bio je revolt, to može da se razume.
* U Sarajevu čak hoće da podignu spomenik Francu Ferdinandu?
- Možda je Franc Ferdinand bio musliman? Za to sam da se sledeće Letnje olimpijske igre održe u Sarajevu, ali da se uvede nova disciplina - gađanje iz indijanskog luka i strele.

* Kažete da religija, nažalost, ima svoju ulogu u politici?
- Muslimanska religija je, takođe, dubokoumna, ali se ona ne sme koristiti kao oružje. Pravoslavlje u Srbiji nikada nije bilo oružje. Ne može se religija koristiti kao oružje. U Francuskoj to dobro funkcioniše, tamo je religija potpuno izvan republike. Ali crkva uvek hoće da ima moć, katoličanstvo je to odavno pokazalo, vrlo loše stvari je činilo u istoriji, ali to je vreme prošlo, prevazišli su te stvari. Islam je još uvek na nivou da se poistovećuje sa državom. Samo sufisti, mistici to nisu negovali, ali zato su njih muslimani ubijali.

PIŠEM O NEVINOSTI

PIŠEM pozorišni komad o nevinosti, ali o tome da su nevini ljudi u stanju da počinje najveće zlo, upravo zato što su nevini i ne znaju šta rade. Kod Šekspira su postojali zli - Magbet, Ričard Treći...
Danas su svi nevini, ali kad oni nešto urade, zaista uništavaju svet. Komad se zove „Nevini, ja i neznanka pored magistrale“. Ovo je svetska vest, ovo prvi put javno pominjem za „Novosti“ - kaže Handke.

* Svet je krenuo kolosekom koji niste očekivali?
- Sedamdesetih i osamdesetih godina postojala je nada da će svet izgledati drugačije, ili da će se razvoj odvijati drugačije. Ali sa razaranjem Jugoslavije sve je postalo gore. Time što je više nema, u svetu se stvari ne odvijaju na dobro, sve ide nagore. Onda je došao rat u Iraku, pa u Libiji, Siriji... Jugoslavija je bila neka vrsta prekretnice nagore, ne znam zašto je to tako.

* Ima li književnost danas veliki javni značaj, ili je to film?
- Nije ni film, televizija je sve. Televizija je postala neka vrsta sekte, deluje kao sekta, kao i dalaj-lama. Književnost je uvek centar sveta, ali centar je izgubljen ili zaboravljen. Deca uopšte ne znaju šta je to pesma. Tri dobre rečenice - i svet potpuno izgleda drugačije, a na televiziji tri izgovorene rečenice donose rat. U svetu vlada rat, ali u književnosti ne. Rečenice književnosti su mir. Ne znam kako će to dalje da ide, ali i dalje radim na svome.

* Kakvo je ovo naše vreme?
- Mi jednostavno moramo da živimo kao da mnoge stvari ne postoje. Vezan sam za neko drugo vreme, a da tako ne osećam, morao bih da se ubijem. Kao pesnik i pisac za sebe stvaram vreme, ja sam to vreme. A ovo ostalo, realno vreme? To nije suština, istorija je u stvari pakao. Kada pišemo, čitamo, krećemo se pešice, brinemo se o deci, slušamo decu - to je vrednost, a ne ovo ostalo... Čim se baviš politikom, postaješ ubica. Svaki političar je ubica, čak i u malom selu, ne može drugačije. To nisu za mene ljudi.

* Kultura može da bude tiho i moćno oružje velikih?
- Svaki jezik ima svoj sopstveni ritam i svoje slike. Veoma je dobro da se male kulture otvaraju prema velikim, ali je ravnoteža vrlo teško ostvarljiva. Svaki narod ima svoju književnost i mora da bude otvoren prema svetu. Potrebno je biti otvoren, a u isto vreme odbraniti sopstvene vrednosti. U međuvremenu čak i ruski pisci pišu kao Amerikanci. Ne postoji više ono što je Gete nazivao svetska književnost. Danas smo ugroženi takozvanom međunarodnom literaturom. Svuda je sve isto: Eskimi pišu kao i oni u Maleziji. U suštini, svetska književnost postoji i dalje, ali nema tržište, za razliku od međunarodne. Tržište u principu nije loše, ali mora da postoji ravnoteža. Sada je nema, ali moramo dalje da se borimo.

* Kako se danas snalaze mali jezici?
- Isto kao i hrišćani u katakombama.
* Primili ste nedavno u Beogradu državna, književna i priznanja akademija nauka Srbije i Republike Srpske.

- Veoma sam zahvalan, ali mi to u suštini nije potrebno. Najlepše mi je kad mi obični ljudi priđu i kažu nešto, a ne zvaničnici. Ipak, oficijelne stvari nekad doprinose da i obični ljudi nešto nauče. Ne sme se zaboravljati, a zaboravljanje u svetu je vrlo loša stvar. U svetu danas postoji izdaja u tom smislu i moramo se boriti protiv te izdaje. Vidim to i kod sebe. Nekada osećam nešto veliko, sutradan već to zaboravljam. Ali ne smem da izdam, moram da ostanem veran, i ja sam veran. U međuvremenu sam čak i svojoj ženi veran. Veran sam svojim osećanjima i uvek ću ostati veran Srbiji, tu nema nikakvih problema, to je normalno i prirodno. Spreman sam i da se svađam... Vidim da mnogi Srbi hoće da idu u Evropu, ne mogu to dobro da razumem, ali to ne znači da su oni sada protiv mene i ja protiv njih. Mogu sve da razumem, ali mora se ostati veran.

Bane Đorđević

07.10.12

Ekskluzivno - Peter Handke: Za moju epopeju o ljudskosti nema verodostojnijih tragičara od Srba. Svako će pre ili kasnije sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta

Nadomak svodova manastira Rača kod Bajine Bašte, sa mesta odakle je prva generacija srpskih građanskih pisaca za patrijarhom Čarnojevićem krenula put fruškogorskih skitova, da budućim pokolenjima pored narodne i crkvene stvara pisanu književnost, srećemo najznačajnijeg savremenog pisca nemačkog govornog područja. Neposredno pre nego što će primiti "Račansku povelju", sa Peterom Handkeom razgovaramo o svetu i Srbiji, još živoj, pomalo buntovnoj, nepomirenoj i nepokorenoj Srbiji iz koje se, po njegovom uverenju, najbolje vide opasne kontroverze savremene Evrope. Zato ne čudi što u razgovor "uskaču" Orić, Bler i Ahtisari, pa čak ni to što dok govorimo o Moravi i Kosovu, gledamo preko Drine u Republiku Srpsku...

- U Bajinoj Bašti sam bio 1995. godine, to je prvi grad u Srbiji koji sam zaista razumeo i proživeo. Ovde sam se osetio kao kod kuće i to usred opšteg razornog jednoglasja mržnje prema Srbima. Meni je bilo samo do pravde, ili makar do otvaranja vrata za mogućnosti dodatnog promišljanja. Isti osećaj gajim prema Studenici, gde sam iste godine bio sa Miloradom Pavićem... Volim ja i Beograd, ali nisam čovek metropola.

HEROJ EVROPE

* DA li vam je dosadilo da bavljenje Srbijom i Srbima plaćate gubitkom nagrada i da kao najcenjeniji savremeni pisac nemačkog jezika postanete meta "novoevropljana"?

- Bavim se ja raznim stvarima. Bio sam u Srebrenici, o tom užasnom zločinu napisao sam sve što sam želeo, kao i mnogi drugi. Ali pisao sam i o srpskim selima u Podrinju. Neki drugi to nisu želeli, ne žele ni danas. Zbog toga je Naser Orić sada slobodan čovek. "Zapad" se i dalje pretvara da ne zna ko su ovde dobri, a ko "loši momci". Ti na zapadu Evrope su najveći krivci, najveći grešnici balkanskih ratova! Grešnici! Pitam ih, gde je Orić sada, da li je u Tuzli? Da li se krije? Da li ga neki čuvaju? Da li se oženio sa princezom iz Saudijske Arabije? Možda je u Kataru?

Ili je predsednik fudbalskog kluba u Kuvajtu?

Verovatno je na nekom lepom mestu, obezbeđen u svakom smislu, a šta Evropa poručuje svom vrlom heroju koji joj je srce iščupao?

Možda: "Srećan Božić!"

* Vašu knjigu "Moravska noć" uskoro će predstaviti izdavač SKZ. Kako su selo Porodin, Velika Plana i jedan splav na reci Moravi postali pozornica ovog romana?

- Obilazio sam ova mesta uzduž i popreko, pamtio pejzaže, sedeo u zadimljenim kafanama, upoznavao ljude, osetio sam puno toga, to je oživelo moju maštu, stvorio se raspon između stvari koje poznajem i onih o kojima je tek trebalo nešto da naučim. Knjiga se na kraju pojavila kao srednjovekovna epopeja - smeštena u sadašnje vreme. Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava...

* Junaci "Moravske noći" su oni koji su preživeli ubistvo "bivše države"?

- To je priča o izgubljenim ljudima Balkana, ali i o piscu koji se pita kako da bude pravedan prema njima. Jednostavna priča o izbeglicama, o njihovim putovanjima autobusom na porušena groblja njihovih najmilijih, dok ih čak i deca zadojena mržnjom zasipaju kamenjem... Za pisca je moguće da Kosovo i Metohiju preseli u to selo Porodin, jer je knjiga daleko stvarnija od realnosti koja nam je servirana.

* Pišete i o mržnji koja se brižljivo gaji "na ovim prostorima". Da li je normalan život ovde moguć?

- Šta je uopšte normalan život? Verovatno, putovanje istim tim autobusom a da vas pri tome niko ne zasipa kamenicama zato što je na njemu ćirilični natpis. Bilo bi normalno ići na groblje koje nije porušeno već je održavano i sačuvano... Istina je, nažalost, da ovi ljudi ne nalaze grobove, već ruševine i zmijska legla u njima... Ali oni u toj tragediji i dalje nose svoju "normalnost" koju im drugi uskraćuju, nose u sebi sva ljudska osećanja, poneko još ima želju da se ponekad nasmeje... Njihov život jeste pretvoren u beskrajnu noć, ali oni u njoj i dalje postoje bez obzira na to što zora možda neće svanuti. To je moja epopeja našeg vremena, slika i prilika sveta u kome živimo, a ovi ljudi su najveći tragičari i junaci današnjice.

* Srbi su se najviše kleli u ubijenu državu, kažnjavani su, prognani su iz Hrvatske, svet nam otima Kosovo i Metohiju... Ovim pritiscima odoleva Republika Srpska, ima li ona budućnost?

- Ne mogu da odgovorim da li Republika Srpska ima budućnost, jer nisam političar. Ali kao pisac i običan čovek, jedno znam: Republika Srpska već jeste budućnost. Bio sam tamo nekoliko puta, najčešće u Višegradu, poslednji put pre tri godine i ne mogu deliti vaša svakodnevna iskustva. Ono što sada vidim i čujem o Republici Srpskoj uliva nadu, ali ni u šta više ne mogu da se zakunem: pokušao sam punih pet minuta da budem ekspert za Balkan, a sada mrzim svakoga ko se kao takav predstavlja, a na televiziji ih je hrpa. Pravi eksperti za Balkan su obični ljudi, njihov glas treba slušati, oni znaju šta je realnost. Ako budemo igrali kako "eksperti" diriguju, "usrećiće" nas baš kao i narod u Libiji kome su presudili...

* Srbija je uvek malo drugačija, malo buntovnija od ostatka Evrope, šta nas to čini posebnima: pravoslavlje, zakasneli prekid sa jugoslovenstvom, slabašni otpor globalizaciji, prkos i inat?

- Ja, Austrijanac nisam tu da vama govorim kako Srbi sebe vide u ogledalu, naročito ne "Večernjim novostima", jer vi jeste to ogledalo. Sve to znate bolje od mene. Ono što ja znam, to je da ste i posebni i drugačiji, zbog svih razloga koje ste nabrojali. To je dobro. Ne želite valjda da se utopite u ovom mračnom, globalnom političkom podzemlju. Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje...

* Tokom poslednje dve decenije ohrabrili ste veliki broj mladih pisaca, naročito u Srbiji, da se literaturom bave bez straha da će biti prokazani i nepoželjni ako vole sopstveni narod, da se odupru "derealizaciji" sveta...

- San mladog pisca da bude internacionalni je - budalaština. Svako ima svoje okruženje, svoje snove, svoje okolnosti u kojima živi. Danas pisac sa Aljaske piše istu stvar kao onaj sa Fidžija. Srpski pisac mora biti srpski pisac. Mora da veruje u svoja saznanja i osećanja, da koristi sopstvene oči i uši, mozak i dušu. To je jedino ispravno literarno putovanje. Takozvana internacionalna literatura je poput visoke mode: svi nose isto odelo. Kada listam te knjige, vidim da ne postoji jedan Mario Vargas Ljosa, ima ih na stotine na različitim krajevima sveta. Ljosa Prvi, Ljosa Drugi... Ovaj paradoks je važan i ovako glasi: samo sopstveni san može istinski probuditi čoveka iz sna!

LITERARNI TESTAMENT

* VAŠ pripovedač u "Moravskoj noći" opaža jednog dečaka, u autobusu koji se kreće ka okupiranom groblju. Da li u njemu vidi svog naslednika u pisanju, da li je to neka vrsta vašeg literarnog testamenta?

- Moj naslednik, nastavljač? Možda... Moje iskustvo balkanskih ratova, pomešalo se sa mojim ranijim, prvim jugoslovenskim iskustvom kada sam na ostrvu Krk upoznao svoju prvu devojku. Ceo život sam transformisao u ovu knjigu, u nju sam uključio i jedan svoj sasvim konkretan san, imao sam želju da sve to pretvorim u neku novu realnost.

* Kako gledate na ekipu političara koja dugo vedri i oblači Evropom. Može li se ta politička slika nekim čudesnim obrtom preokrenuti?

- Da se neko od njih nekada zaljubio u Srpkinju, bilo bi neke nade... Ali Toni Bler je bio hendikepiran jer nikada nije upoznao neku lepoticu iz Užica... Danas, posle svega, teško da bi imao čak i najmanju šansu "da prođe". Šalu na stranu, nove generacije u Srbiji, mladi ljudi, najbolje bi trebalo da znaju ima li šansi za čovečniju i bolju Evropu.

* Trudite se da promovišete srpsku književnost na nemačkom govornom području. Koji pisci su vam najdraži?

- Potrudio sam se da prevedem jednu divnu knjigu Milovana Danojlića, "Dragi moj Petroviću", delo je doživelo veliki uspeh u Nemačkoj. Trudim se da nastavim tako sa najboljom srpskom literaturom, kroz moju izdavačku kuću u Nemačkoj. Za jednu od knjiga Miodraga Pavlovića sam napisao pogovor, ali ne znam koliko je delo zaista prodrlo među ljude, ako izuzmemo pasionirane čitaoce. To je vrhunska literatura, kao takva, ona je danas na periferiji društvenih zbivanja.

* Svojevremeno ste ostali bez Nobelove nagrade, pripala je vašoj sunarodnici Elfridi Jelinek. Da li vaše "srbovanje" može imati veze sa tim?

- Zar je nisam ja dobio? Šteta! Predviđam da će sledeću Nobelovu nagradu za književnost dobiti Leo Mesi! Zar nije onaj Ahtisari, taj divni anđeo, dobio nagradu za mir! Ako mene pitate, takvom čoveku bi bilo šteta dati flašu najjeftinije finske votke, a kamoli nagradu za bilo šta.

* Da li ćete i lično prisustvovati promociju knjige u Beogradu, 11. oktobra?

Nažalost ne, zbog obaveza vraćam se ranije u Francusku, ali "Moravska noć" vam ostaje. SKZ je to lepo uradila, u lepoj opremi, zadovoljan sam...

JEDINI STRANAC

PETER Handke je "Račansku povelju" dobio 2010. godine, ali mu priznanje tada nije moglo biti uručeno. To je učinjeno juče, u manastiru Rača. Među velikanima, čuvar univerzalne istine, Austrijanac je jedini stranac u čijim se rukama našla povelja. Ovim povodom "Fondacija račanska baština" objavila je "Račanski zbornik" u celosti posvećen Handkeu i laureatu iz 2011. godine, Emiru Kusturici.

Nikola JANKOVIĆ

27.12.12 Vreme

Povodom 70. rođendana Petera Handkea i njegovog romana Moravska noć

Muharem Bazdulj

Nedavno objavljena Moravska noć najbolja je Handkeova knjiga objavljena u dvadeset prvom veku. Otvara je nezaboravna rečenica: "Svaka zemlja ima svoj Samarkand i svoju Numansiju." Ako svugde, u svakoj zemlji, postoje i Samarkand i Numansija, i bajkovito mesto izvan istorije i stvarno istorijsko mesto što je poslednje pribežište pred Carstvom, pred Supersilom ili Molohom, onda nije sve izgubljeno
Bio sam nekoliko kilometara iznad tla, negdje između neba i zemlje, kad sam pročitao da Peter Handke šestog decembra 2012. navršava sedamdeset godina. U utorak, četvrtog decembra, na letu Sarajevo–Ljubljana, čitao sam kulturni dodatak ljubljanskog dnevnika "Delo" i u njemu esej o Handkeovom (predstojećem) sedamdesetom rođendanu. Nemoguće, to sam prvo pomislio, on mora da je mlađi. Nije mi nemoguće izgledalo da je on 1942. godište, nemoguće mi je, u jednom trenu, izgledalo da to znači da mu je sedamdeset godina. Prošlo je, međutim, više od dvadeset otkad je povodom otcjepljenja Slovenije od Jugoslavije napisao Oproštaj sanjara od Devete zemlje. Ako se silnim Jugoslovenima čini da je vrijeme tada, početkom devedesetih, ako ne stalo, a ono silno usporilo, nije posve nelogično da se ta impresionistička (psiho)hibernacija odražava upravo na Handkeu, najjugoslovenskim nejugoslovenskom piscu.
GIMNAZIJSKA USPOMENA: Bio sam premlad da aktivno svjedočim svejugoslovenskom kultu Petera Handkea. Naknadno sam, međutim, nailazio na pjesme koje su mu posvećivali oni što su se poslije s njim burno obračunavali, i politički i estetski, kao i na silne prozne imitacije, književnu bižuteriju što se trudila da liči na Handkeove dragulje, dosegnuvši, međutim, tek površnu sličnost dovoljnu da eventualno na prvi pogled prevari nevješto oko. Većina takvih handkeovaca zapadno od Drine svog se nekadašnjeg poetičkog uzora demonstrativno odrekla. (Nemam ovdje prostora za širu digresiju, ali vrijedilo bi napisati paralelu Peter Handke – Tomas Bernhard, a iz književnosociološkog ugla.) Počelo je to, naročito u Sloveniji, već sa Oproštajem sanjara od Devete zemlje, no eskaliralo je s Pravdom za Srbiju. U nepunih pet godina koliko je prošlo između objavljivanja ova dva djela, (službeni) književni Zagreb, a naročito Sarajevo, nisu još bili otpisali Handkea. Pamtim to dobro, i to zbog pomalo lične sitnice. U mojim gimnazijskim godinama – između 1992. i 1996. godine – srednjoškolski programi su isprva bili potpuno anarhični. Učilo se uglavnom iz prijeratnih jugoslovenskih učenika koje smo kupovali ili dobivali od starijih kolega. Tamo negdje krajem 1994. ili početkom 1995, makar je rat trajao, vlast nezavisne Bosne i Hercegovine se na dijelu teritorije konsolidovala, a to je značilo da je i ministarstvo obrazovanja po prvi put objavilo nove udžbenike. S jeseni 1995. godine, moja je generacija u četvrti gimnazije krenula, između ostalog, i sa novim čitankama, kao prva generacija, dakle, koja o savremenoj književnosti, književnosti XX vijeka, i domaćoj i stranoj, uči iz čitanke objavljene u nezavisnoj Bosni i Hercegovini. Sastavljač čitanke bio je pjesnik blizak (u to doba) radikalnijoj bosanskomuslimanskoj nacionalnoj struji unutar bosanskohercegovačke javnosti. Kao paradigma moderne svjetske poezije, kao pjesma pjesnika koji tako ispada ključna figura svjetskog pjesništva u dvadesetom vijeku, u jesen te 1995. godine bosanskohercegovačkim gimnazijalcima nudila se jedna pjesma – Petera Handkea. Te iste jeseni, međutim, Peter Handke je (ot)putovao do rijeka Dunava, Save, Morave i Drine, a esej koji je po povratku s tog putovanja objavio u dobroj je mjeri promijenio masovnu globalnu percepciju njegovog djela.
VIŠEGRADE, GRADE: Sjećam se, Pravdu za Srbiju sam prvi put čitao u hrvatskom prevodu (Ratomira Škunce), u sklopu temata koji je objavio zagrebački časopis "Europski glasnik" 1997. godine. I otad je, eto, prošlo petnaestak godina. Preispitujem se i shvatam kako gotovo da se i ne sjećam izvornog teksta, osim dvije-tri nepovezane slike. Još manje, međutim, pamtim sadržaj one silesije pamfleta, invektiva i paskvila što se sručila na Handkea. Pamtim imena njihovih autora te intenzitet mržnje, nekakav višak afekta koji je iz njih izbijao. Pomislim, uzeću ovog decembra taj tekst, šesnaest godina od kad ga je Handke napisao, da ga opet pročitam. Pravda za Srbiju originalno je objavljena u "Zidojče cajtungu", a redakcija u propratnoj bilješci navodi kako se Handkeovo putovanje zbilo u novembru 1995. godine, baš u mjesecu kad je Dejtonskim mirom zaključen rat u Bosni, tako da ispada je putovanje kalendarski bilo – jesenje, koliko god u naslovu bilo zimsko. I da, tekst otvara moto iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog. Čitam tekst polako, trudim se zapravo da ga čitam polako, jer me radnja vuče. Iako prvobitno objavljen u novinama, tekst je književni; vidi se i po tome što je dobro (da ne kažem – vinski) ostario. Na samom početku Handke potencira ono što čitaoci njegovih dotadašnjih knjiga i sami znaju: od svih jugoslovenskih krajeva on, u tom trenutku, najslabije poznaje Beograd i Srbiju. Prisjeća se i svog jedinog prethodnog dolaska u Beograd i susreta sa Miodragom Bulatovićem, koji je, u tom trenutku, u svjetskoj i evropskoj književnosti, kako i Handke priznaje, veća faca od njega samog. Zna Handke da je Bulatović umro početkom devedesetih i pita se jesu li izvan Srbije o njemu objavljeni nekrolozi (a ja se prisjećam apologije Bulatovića koju je na skupu o Danilu Kišu u Beogradu 2005. godine izgovorio veliki poljski pisac Andžej Stasjuk). Prisjeća se i gledanja Kusturičinog "Podzemlja" u jednom pariškom bioskopu, prisjeća se kako se i ranije divio "Domu za vešanje" i "Arizona Dreamu", no kako u "Podzemlju" nalazi duboku dirnutost koja je za njega važnija od divljenja, koja na njega ostavlja najjači utisak i najduže u njemu traje. Već i u partituri o Kusturici, Handke naznačuje da njega ne zanimaju samo ratovi koji su pratili raspad Jugoslavije, da ga zanimaju i globalne promjene koje s njima koincidiraju, promjene primjetne, između ostalog, na medijskom polju. Ne samo da primjećuje atake na Kusturicu u "Mondu" od ljudi poput Finkelkrota, nego to kontekstualizira s indiskretnim i senzacionalističkim pisanjem istih novina o bolesti Fransoa Miterana. Iz te perspektive zapravo treba posmatrati i Handkeovu kritiku jednostranog izvještavanja zapadnjačkih medija kad je riječ o ratnom raspadu Jugoslavije, a naročito (kontra)kritike Handkeovih stavova koje su potpisivali prominentni zapadni žurnalisti. Tendencije koje je Handke uočio u prvoj polovini devedesetih u ratnom izvještavanju globalno su procvjetale tek krajem te decenije, a zatim dodatno metastazirale u dvadeset i prvom stoljeću. Kako vrijeme prolazi, očitije je: nije srž Handkeove inokosnosti u disonantnom tonu na našu konkretnu lokalnu temu, ona je mnogo šira. Mada ovdje skoncentrisan na malu tačku na Zemljinom šaru, njegov je pogled više teleskopski nego mikroskopski. Taj esejistički (da ne kažem – analitički) dio Handkeu je donio najviše odijuma pravovjernih i uvijek politički korektnih čuvara pečata "novog svjetskog poretka". I džaba mu je bilo da u putopisnoj partituri ispiše, recimo, i ovakav fragment, sliku rata i zločina s bosanske strane Drine, viđenu iz perspektive konkretne žene s druge strane rijeke, ni po čemu problematičnu iz ugla bilo koje istorijske istine: "A Olga, koja je ovde domaća, žena iz Bajine Bašte, i koja istovremeno zna skoro sve filmove na ovom svetu, priča da stanovništvo nije osećalo gotovo ništa od rata, koji je udaljen samo kilometar. Pričalo se da leševi iz Višegrada u gomilama pristižu nizvodno Drinom, ali ona ne poznaje nikog ko je to video vlastitim očima. U svakom slučaju, u reci koja je pre rata bila prepuna kupača, sa srpske i sa bosanske strane, koji su je i preplivavali sada se više ne kupa, a obustavljeni su, sasvim normalno, i izleti brodom. Njoj i ćerki naročito nedostaju zajednička putovanja kroz Bosnu, do Splita ili Dubrovnika na Jadranskom moru, a njoj samoj druženje sa muslimanskim prijateljima iz Višegrada, njoj najdražeg mesta u Bosni (tu se odigrava radnja Andrićeve Na Drini ćuprije), ili pak iz Srebrenice, koja je čak i nešto bliža, uzvodno uz Drinu. Ubeđena je da je istina da su tamo, u Srebrenici, u leto ove 1995. godine pobijene hiljade ljudi."
Iako je riječ o nefikcijskim tekstu, iako je Handke karakterizira kroz vrlo direktne porodične veze sa stvarnim ljudima, Olga iz ovog fragmenta djeluje gotovo kao književni lik, onaj koji u nekoliko rečenica sumira srž tragedije. Desilo se da sam malo nakon ponovnog čitanja Pravde za Srbiju sreo Jasnu N. koja je iz Bajine Bašte pa je pitam za Olgu, ne kao književni lik, nego kao stvarnu osobu, a uz pomoć Handkeovih tekstualnih indikacija. Znam je, kako ne znam, osmjehuje se Jasna, a kroz nekoliko njenih rečenica kao da opet vidim ženu s kojom je Handke pričao.
ISTORIJSKO PAMĆENJE: A pred kraj Pravde za Srbiju je i ona scena iz supermarketa u nezavisnoj Sloveniji gdje je njemački "Bild" – taj prototip najgoreg mogućeg tabloida – istaknut ispred "Dela" (upravo "Dela" koje je esejom u svom kulturnom dodatku obilježilo Handkeov sedamdeseti rođendan), i scena s državne slovenačke televizije gdje predsjednik s lakejskom i kelnerskom snishodljivošću dočekuje strance, kao u potvrdi pokroviteljske (i ponešto tautološke) maksime nekog njemačkog privrednika o Slovencima kao "marljivom alpskom narodu voljnom da radi". Na samom kraju, Handke nagovještava vlastitu svijest o značaju istorijskog pamćenja u Njemačkoj i Austriji u ulozi ovih zemalja u raspadu Jugoslavije. Posljednje rečenice pak uopšte nisu Handkeove nego su citat iz oproštajnog pisma Slobodana Nikolića iz sela Perućac kod Bajine Bašte, bivšeg Titovog partizana, koji se ubio 8. oktobra 1992. godine zbog "izdaje, raspada i haosa naše zemlje". Vraćam se onda Oproštaju sanjara od Devete zemlje i onom pasusu zbog kojeg je, između ostalog, Handke najjugoslovenskiji nejugoslovenski pisac: "Slovenija je za mene uvek bila deo velike Jugoslavije koja je počinjala južno od Karavanki i završavala se daleko dole, na primer na Ohridskom jezeru kod vizantijskih crkava i islamskih džamija pred Albanijom, ili u makedonskoj ravnici pred Grčkom. I upravo ta očita slovenačka samostalnost, kao i ona drugih južnoslovenskih zemalja – samostalnost kojoj, činilo se, nikada nije bila potrebna posebna državnost – doprinosila je, u mojim očima, tom razumljivom-po-sebi, velikom Jedinstvu. Ovo nije postojalo samo geografski, na primer u kraškom krečnjaku koji se protezao od planine Trstelj, severno od Trsta, nadole preko celokupnog dinarskog masiva, nego i, posebice, i upravo istorijski, Dva datuma behu u ovom veku, verovao sam, ono što je te tako različite južnoslovenske narode ujedinilo i što ih je moralo Trajno održati ujedinjene: njihovo neprinudno, za mnoge čak entuzijastičko ujedinjenje, 1918, posle kraja Habsburške monarhije, u sopstveno carstvo u kome pojedinačne zemlje prvi put nisu više morale da budu kolonije u senci a njihovi pojedinačni jezici robovska domunđavanja; i onda, u Drugom svetskom ratu, zajednička borba naroda Jugoslavije, pa i različitih strana i oprečnih poimanja sveta – izuzimajući gotovo jedino hrvatske fašiste, ustaše – protiv Velike Nemačke." Dalje, u tom istom Oproštaju, Handke savršeno fiksira politički sadržaj navodno kulturološke priče o Srednjoj Evropi. (Danas je to mnogima očito, ali početkom devedesetih nije bilo skoro nikom.) Da i ne govorim kako Handke (slobodno se može reći proročki) najavljuje probleme tzv. Izbrisanih zbog narastajućeg slovenačkog nacionalizma koji je još onomad prema južnjacima namjerio podići zid – viši i od berlinskog – na dva sprata.
PRIBEŽIŠTE: Otkad je nestalo Jugoslavije – kako bi rekao Handke najstvarnije zemlje u Evropi – otkad je Handke rekao šta o njenom nestanku, o njenom uništenju, misli, udarilo se i na njegovu (književnu) stvarnost. Tragikomične su sve one priče o oduzimanju već dodijeljenih nagrada i druge propratne svinjarije. Mnogo je toga u Handkeovom pisanju u posljednjih petnaest godina reaktivno, mnogo je toga tek inat zbog bezočnih lažnih interpretacija onog što je ranije napisao. Čitam, međutim, ovih dana Moravsku noć (Srpska književna zadruga, Beograd, 2012; prevod sa nemačkog Žarko Radaković) i čini mi se da je posrijedi najbolja Handkeova knjiga objavljena u dvadeset prvom vijeku. Otvara je nezaboravna rečenica: "Svaka zemlja ima svoj Samarkand i svoju Numansiju." Odmah slijedi i pojašnjenje: "Numansija, na iberijskoj visiji, beše nekada poslednje pribežište i uporište pred Rimskim carstvom; Samarkand, ma šta to mesto predstavljalo u istoriji, bilo je i ostalo kao iz bajke; i biće ono, mimo povesti, kao iz bajke." Zavređuje ta knjiga zaseban tekst, jer potvrđuje da tu, između svog i našeg Samarkanda, svoje i naše Numansije, Peter Handke ostaje da bude ono što jest (kako otprilike završava njegova pjesma s podnaslovom Biografija u rečenici). Ako svugdje, u svakoj zemlji, postoje i Samarkand i Numansija, i bajkovito mjesto izvan istorije i stvarno istorijsko mjesto što je posljednje pribježište pred Carstvom, pred Supersilom ili Molohom, onda nije sve izgubljeno. Lijepa je ta riječ – pribježište; Kiš je za literaturu govorio da je poslednje pribežište zdravog razuma. Riječ pribježište je i među ključnim riječima Handkeove literature. Njegovi tekstovi fiksiraju jedan nestali svijet, njegovi putopisi jedno nestalo vrijeme, da sve nestalo ne bi nužno bilo i izgubljeno.