Izabrao sam mesec

12.12.04

Ovog leta, desetu po redu, nagradu «Vasko Popa» dobio je Duško Novaković (Podgorica, 1948) za zbirku odabranih pesama «Izabrao sam mesec» koja je objavljena u izdanju Gradske biblioteke «Vladislav Petković Dis» u Čačku, kao poklon za jednu drugu nagradu – Disovu, priznanje za ukupno pesničko delo. Tako se niska nagrada od one Mlade Struge, Rakićeve, Miljkovićeve, Zmajeve, uvećala za još dve karike.

Visoko uvažavan kao jedan od najboljih savremenih srpskih pesnika, za skoro tri decenije pevanja Novaković je objavio sledeće knjige: Znalac ogledala, 1976; Poderotine na vreći, 1979; Sati i životinje, 1980; Nadzornik kvarta, 1982; Dijalog o nemiru, 1986; Hodnikom, 1991; Znalac ogledala i pridružene pesme, 1995; Stacionarije – pesme rata i mesečarenja, 1998; Smetenjakov crtež, 2002. Živi u Beogradu i član je srpskog PEN-a.

Vaš izbor pesama Izabrao sam Mesec predstavlja svojevrsnu rekapitulaciju pesničkog puta. Kakav je vaš doživljaj dosadašnjeg opusa?

- Iskreno govoreći, nemam osećaj rekapitulacije već savladanosti jedne, za mene, primarne etape u poeziji koju bih mogao nazvati dospećem do tehnike lirike, u smislu grčkog pojma tehnikos koji se odnosi na neku veštinu u umetnosti, na vičnost da se prisvoji zanatski inicijal koji poeziju, moju ili bilo čiju, određuje kao strategiju pevanja, njen odnos prema predmetu pevanja i način kako to izvodi. To je shvatanje o gotovosti pesme, o njenoj preegzistovanosti, kad ona nas izabira da je imenujemo. Sve što se zbiva dalje je čin preimenovanja, pa tako i pravljenje izbora. Izbori su vrsta zamke, a lični često znaju da budu zabluda. Zato je najbolje da ih prave drugi, da drugi preuzimaju na sebe profanu ili sakralnu krivicu nečije poezije. Pesnik nema potrebe za dodatnim «pokazivanjem mogućih strasti»; ako je to već jednom učinio, to je valjda učinio za svagda.

Izvestan lunarni motiv i princip, prisutan još od vaše prve knjige „Znalac ogledala” do Meseca u naslovu poslednje zbirke, karakterističan je i za vaše druge stihove. Nisu li to vaši opsesivni toposi i o čemu nam oni danas govore?

- I ja sam, u jednom trenutku, bio iznenađen tom vrstom toposa u mojoj poeziji, Mesecom. Potom, još više njegovom disperzijom kao nadzorništvom koje obuhvata ceo jedan svet ideja i emocija koji u nama, samo u datom trenutku, postaju elementarni fakcititet za stvaralački ritam. Skoro da se može egzaktno dokazati uticaj Meseca na pesnički krvotok, na njegovo uzburkavanje, nešto slično kao sa plimom. Ali toliko je to sve tajnovito, taj neumrli Odisej koji plovi nebeskim morem, bez obzira što su ljudi ostavili otisak svojih stopala na njegovoj obrazini. On nas i dalje ovlašćuje da govorimo o njemu u starom maniru orfejstva ili novoj igri sa planetarnim telima koja podrazumeva valjana pravila smisla. I u jednom i u drugom slučaju opsesija je, za pesnika, jedno od dubljih pravila smisla.

Negde ste u stihovima svoj pesnički posao označili kao pisanje štapom po vodi. Kako i zašto pevati na početku milenijuma?

- Sintagma pisanje štapom po vodi, za mene je adoptirano mišljenje o jadikovanju, o nemoći i prolaznosti. I pesnik stremi željenim formama življenja, željenim formama okruženja, prodor u znatiželju, šta više, kao u mom slučaju, željenu formu države. Dakle, adekvatan odgovor na uvek suštinska pitanja koja se postavljaju kad je stanje zajednice ogledalo anomije, izričito prepušteno neobuzdanom bezakonju. Iako presamićena do tragičnosti, poezija i tada nastoji da, mada krvavog čela, pronađe vrata i prestane da udara u zidove. A još je srećnija ako onaj ko proizvodi cipele ima novca i da ih kupi.

Mogući odgovor na vašu drugu rečenicu iz pitanja može da bude i ovakav: dobro bi bilo da se iz prethodna dva milenijuma, u treći prenese deo Velike moralnosti poezije, ne samo kao sačuvana matrica osećajnosti već i kao ontološki princip za odupiranje ništavilu.

Okrutna mitologija

Kritika je bogato istražila i naglasila vaš hirurški rez, ali i melanholičnu skepsu koja provejava iz vaših stihova i knjiga. Duboka egzistencijalna kriza, promišljanje haosa i drama postmodernog čoveka leži u osnovi vašeg pevanja i mišljenja. Uistinu, kako se osloboditi okrutne mitologije, gde pronaći sklad?

- Biti pesnik a ne hvatati se u koštac i sa «nepesničkim» situacijama, odnosno temama, može biti kukavno, ukoliko nemate valjan alibi za oproštaj.Uvek se tvrdilo i tvrdi i danas, da jedna obična, kratka, ali senzibilna informacija, urađena na način pesničke beleške, može da parira tomovima i tomovima knjiga na istu temu. Zar nije svojevremeno jedan naš, tada, mladi pesnik uzviknuo, da je otrovniji po moralne nakaze i profitere jedan pesnički zub nego cela farma poskoka...

Modela za oslobađanje od «okrutne mitologije» nema, barem ne kolektivnih i brzih. Dva ključna perioda, Humanizam i Renesansa, svedena su na područje umetnosti kao pogleda na svet, a velike ideje postindustrijske revolucije i naučna otkrića, usmerena da oslobode čoveka od njegove sopstvene razornosti, kapitalizovale su se kao nova okrutnost na čijem je vrhu Bog novca. Rafiniran u svemu, moderan čovek je postao rafiniran i u opremanju svoje kasapske kuhinje i, da budem dalje ironičan, nestalo je lepote ratovanja, smrt je vrlo trivijalno pobedila samu sebe tako što je postala dominantno neprirodna, Apsolut je morao da umre, ne samo za Hegela, a oni koji ga i dalje traže, a tu pribrajam i pesnike, ne mogu to raditi a da nemaju u sebi onu njegovu vrhunsku meru – ljubav. Možemo li misliti o njoj okruženi zlom...?

Udeo svakodnevice, pa i autobiografskog, dosta je prisutan u vašim stihovima. Pa ipak, vi ste svakako pesnik kulture, a ne verizma... Kako nastaju ti vaši prepoznatljivi jezički/pesnički amalgami?

- Ponekad kažem sebi da je moj odnos prema svakodnevici/stvarnosti nastojanje da se ona uredi na pesnički način, u neku ruku disciplinuje njen haotični opseg, putem jezika koji je estetizuje i diže na viši nivo relacije biće-stvarnost. Moja višenacionalnost i ahaverstvo u porodičnoj biografiji učinili su mi se primerenim za literarnu obradu, iako su takva «izlivanja nutrine» veoma često i bolna, ali to je poriv koji za posledice ne pita. Teško je govoriti o nastajanju pesme i kako se ti misaoni sklopovi, asocijacije i duže ili kraće logičke celine, emotivni dasi kako kažu neki pesnici, sklapaju u tekst «s vrednošću i zanimljivošću nezavisno od svog izvora» kako je jednom rekao američki pesnik Luis Zukovski. U svakom slučaju postoji neko posredništvo i pretpostavljam da se razlikuje od pesnika do pesnika.

Popina misija

Jedna od nagrada koju ste dobili ove godine nosi ime velikog Vaska Pope. Šta biva odlaskom pesnika?

- Odlazak je izmena materije. Tu se ništa ne može izmeniti. Poznavao sam Popu lično, fasciniran njegovim podočnjacima, a potom, kasnije, i njegovim darodavstvom srpskoj modernoj poeziji. Celoživotnu pesničku misiju posvetio je stvaranju celog sistema kulture simbola, nešto nalik Mendeljejevom sistemu elemenata, pesničku ornamentiku dostojnu svetske slave.

U kojoj meri pratite ono što se danas piše i kao poezija objavljuje. Šta je sa našim književnim/umetničkim životom?

- Objektivno rečeno, a to znam po iskazima sagovornika, uvid u današnju poeziju podrazumevao bi neki duhovski marifetluk prolaženja kroz ključaonice i nagnuće nad stolom gde više nego ikad ranije, i duže, leže pesnički rukopisi. Poeziji je uskraćen prostor disanja. Kao da je na delu njeno kažnjavanje i skrajnjivanje u kome učestvuje naša opšta društvena saglasnost da nam u periodu tranzicije i reformi poezija nije potrebna. A ni pranje od mimikrije.

Milan Živanović