01.01.00
Politika
04.10.2002.
NOVO IZ "OTKROVENJA"
O kugi i ljubavi
Pesme Duška Novakovića, roman Zlatka Pakovića, drugi o Pekiću, o Ženidbi kralja Petra II
Izdavačka kuća "Otkrovenje" iz Beograda predstavila je juče u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda svoja najnovija izdanja, i najavila nova za Sajam knjiga u Beogradu. U ime izdavača, Sava Dautović je naglasio da je "Otkrovenje" malo, skromno preduzeće, osnovano pre dve godine; prvu knjigu predstavilo je u septembru 2000. Od tada, "Otkrovenje" objavljuje najmanje jednu knjigu mesečno, što znači da do sada ima bar dvadeset pet štampanih dela. Uz to, ovaj izdavač istrajava u objavljivanju i časopisa "Književni glasnik", čiji će najnoviji broj biti objavljen za Sajam knjiga u Beogradu.
Od dela koja su sada pred čitaocima, izdvaja se najnovija knjiga poezije Duška Novakovića "Smetenjakov crtež". Prema rečima Mihajla Pantića, urednika biblioteke "Pan", stihovi Duška Novakovića još jednom pokazuju da je ovaj pesnik jedan od najznačajnijih na našoj savremenoj poetskoj sceni. Nijedna antologija ne može bez Novakovićeve poezije, a u ovoj zbirci nalaze se stihovi koji se, kaže Pantić, ne mogu čitati "sa pola koncentracije". Njima se čitalac mora sasvim posvetiti, i tek će tada ta poezija početi da mu uzvraća svojim darovima.
Roman Zlatka Pakovića "Soba za jedan krevet" je, takođe ukazuje Pantić, roman kompleksne narativne strukture. Njegovi efekti, mišljenja je poznati književni kritičar, osetiće se kasnije i oblikovaće srpsku književnost za dve do tri decenije. Pakovićeva proza puna je filozofskih reminiscencija, a u okviru složene egzistencijalističke storije. "Drugi o Pekiću" priređivača Ljiljane Pekić i Mihajla Pantića je knjiga objavljena zajedno sa Fondom Borislava Pekića, i u njoj su sakupljeni najznačajniji tekstovi eminentnih intelektualaca o ovom velikom piscu, čiji ćemo uticaj na našu kulturu tek osetiti. "Ženidba kralja Petra II" Koste St. Pavlovića je, kako je kazao Dautović, zbir dokumenata iz britanskih arhiva o ovom "slučaju" u kraljevskoj porodici Karađorđevića. Sa pogovorom Desimira Tošića, ona daje sliku o jednom vremenu iz koje Tošić izvodi zaključak da je monarhizam kod nas doživeo kraj. Knjiga je intrigantna, i veoma informativna.
Dragi Bugarčić je napisao "Roman o Milu Doru", satkan od priča Dorovih prijatelja i iskaza samog pisca. Gvozden Eror je autor knjige "Genetički vidovi (inter)literarnosti", objavljene zajedno sa "Narodnom knjigom", u kojoj je dao pregled nekoliko književnih termina ? od uzora, uticaja i plagijata do izvora, posrednika i interteksta. Vrlo važna knjiga iz oblasti istorije književnih pojmova, nema sumnje. I najzad, novina koja će zainteresovati naše čitaoce: roman "Gvožđe i med" italijanskog pisca Etora Mazine u prevodu Nikole Popovića. Roman u kojem se, kako je kazao Jovica Aćin, urednik, govori o kugi i ljubavi u Veneciji. O svemu, dakle, čega se plašimo, i za čim žudimo.
A. C.
01.01.00
Politika
14.12.2002.
Savremena poezija
Promišljanje haosa
Duško Novaković: "Smetenjakov crtež"; izdavač: "Otkrovenje", Beograd, 2002.
Svaka, pa i ova, deveta pesnička zbirka Duška Novakovića (1948) nesumnjivo potvrđuje da autor pripada onoj elitnoj skupini savremenih srpskih pesnika koji svojim pisanjem nastoje da racionalizuju i preispitaju besmisao uhodanih, izraubovanih poetskih postupaka, te da čitaoca nedvosmisleno probude iz udobne, komformističke postelje.
Poetika Duška Novakovića, sa svim razlikama i specifičnostima koje odlikuju njegove knjige počev od "Znalca ogledala" (1976), upućuje neposredno (aplativno) i posredno (hermetički-aluzivno) na raspad spoznajnih ljudskih moći i potrebu za njihovim izoštravanjem i "hirurškim rezom", kao i na duboku egzistencijalnu i ontološku krizu (post)modernog sveta u čijem temelju se nalaze, kako je to sam pesnik jednom prilikom rekao, "okrutne mitologije". Iz njih uvek zrače i preživljavaju supstancijalno zlo i poriv za destrukcijom koji danas, na početku trećega milenijuma, isto kao i u prastaro doba, svojom bezobzirnom ravnodušnošću izazivaju pesnika na neku vrstu sučeljavanja i odmeravanja snaga, kao i na novo artikulisanje odnosa prema svetu.
Etička dimenzija
Novaković je u čitavom svom pesničkom opusu razvijao i modifikovao neke obrasce tzv. verističkog pevanja kroz slojeve svakodnevne mitologije, proširujući taj fokus u pravcu kritičkog, grotesknog, ali i elegično-tragičnog promišljanja položaja individue u brojnim štamparijama civilizacijskih i istorijskih reciklaža. "Smetenjakov crtež" produžava liniju koju je pesnik naznačio u svojoj prethodnoj, izvrsnoj zbirci "Stacionarije, pesme rata i mesečarenja" (1998) obznanjujući svojim autorskim glasom apokalipsu lične i kolektivne su-vremenosti. On u tom smislu verističku stilizaciju pisma podređuje etičkoj dimenziji komunikacije sa čitaocem. To znači da pretežno duge pesme iz poslednje zbirke nekom vrstom oneobičavanja klasičnog pevanja (imamo tu na umu poseban, gotovo homerski ritam Novakovićevih stihova), ne svedoče samo o potrebi za složenim mogućnostima tumačenja tekstualne polisemije i raspona između empirijskog i metafizičkog, već i o njihovoj osobenoj semantičkoj prokrvljenosti.
Četiri ciklusa poslednje Novakovićeve zbirke ("Dronjavci, lim, blato, psihopate i evakuacija", "Liga pincgauera", "Umesto A. Remboa" i "Iz vežbanke za poznavanje prirode") primer su pevanja pesničkog prisustva, čak i tamo gde je pesnički glas skriven, prerušen, gde funkcioniše kao posrednik pojedinih komentara, sentencija, kolokvijalnih obrta i bogatih referentnih citata iz kulturne istorije i književnosti.
Promišljanje bitnih sekvenci haosa odvija se kroz linearni, površinski doživljaj istorije i rata u kojima pojedinci samo prisustvuju i opserviraju ih. Takve pesme mogu dati potresne portrete žrtava ideologija novih-starih vremena: "Od fetusa da se počne, tek malčice očovečenog.../ Da ne bude jedan u nizu nerazjašnjenih slučajeva/ Uz to i njegova majka koju nikada videti neće/ Nikad joj razmazati karmin, tegliti je za suknju, sisati/ A biće mu grob u grobu koji vapi za istinom" ("Kao uslov pitanja").
Lirsko i ispovedno
S druge strane, postoje pesme koje, poput onih iz "Stacionarija", posreduju jedan nepatvoreni, lični doživljaj vlastite sudbine i relacija prema porodici: ocu, majci, rođacima, deci, ženi, konačno i prema samom sebi. Tu se najčešće empirijska motivska ravan prevodi u simbolički, lirski izričaj, prvenstveno zbog ubedljivog kontrastiranja, ali i sažimanja vremenskih perspektiva u odnosu na psihološki dis-kontinuitet lirskog junaka.
Jedna od takvih ključnih pesama je svakako ona po kojoj je čitava zbirka dobila ime, "Smetenjakov crtež". Ona je sjajan primer ukrštanja različitih Novakovićevih postupaka oblikovanja poetskog značenja: s jedne strane verističkog opisivanja i pripovedanja, a s druge lirskog i ispovednog govora koji svoje izvorište ima u evokativnoj snazi prošlosti (detinjstva i mladosti) i "razjašnjavanja sebe" u sadašnjim okolnostima života, posle pređenog puta u kojem je bilo i "napuštanja i neverstava".
Slika dečaka koji pokušava da skicira svet kojim postepeno ovladava, priziva nešto od one spontane, arhetipske radosti življenja i docnije potrebe da se pesnik zauvek skrije u "anonimnom autorstvu malih crtača koji zbog nečega/ Kao i ovaj koga poznajem stalno od svog imena beže". Poput Ofelije iz pesme "Čudovište" do čijeg usamljenog ostrva jedino pesnik želi da dopliva.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
01.01.00
Nin
13.02.2003.
Da je drugačije bilo bi rizično
NAZIV: Smetenjakov crtež
AUTOR: Duško Novaković
IZDAVAČ: Otkrovenje, Beograd 2002.
Da čovek, naročito mlađi, ne poveruje: još nedavno (po književnoistorijskim merilima), domaća kritika je lamentirala nad prozom nespremnom da se uhvati u koštac sa tzv. savremenim temama. U ovom času, takav prigovor ne bi bio opravdan ni kad je o poeziji reč! Smislen razgovor može da se vodi samo o prirodi odnosa spram savremenosti - čak je i termin angažovani pesnik ponovo u upotrebi - o načinima posredovanja rečenih tema. Smetenjakov crtež, deseta pesnička knjiga Duška Novakovića, može u tom smislu da posluži kao podsticajan povod. A i kao uzorit primer.
Sklopljena iz četiri ciklusa pesama, Novakovićeva zbirka fokusira vreme ovdašnjih društvenih i političkih promena. ?Otvara? se demonstracijama, da kažemo prvom etapom tranzicije, pojave za nju vezane će je premrežavati. Biće čitalac uveden u razrešavanje moralne dileme: govorni subjekt, naime, drži da je od ?sobnog blejanja na papiru? hrabrije ?u pištaljku kad dunem, štektalo kad zavrtim i vilicama/Klapčući razmahnem zrakom?. U stihovima će se susresti sa ?odnegovanom lopovskom klasom tranzicije? i sa pokojim mafijaškim tipom. Ni pesnikove strepnje, da li su promene suštinske, neće biti lišen. Isto tako, gotovo do opipljivosti čitalac će osetiti dejstvo NATO bombardovanja. I, s njim u vezi, razloge za osudu ?licemernih targetaša?, kao i televizije koja je imenovana kao ?krematorijum za sagorevanje stvarnosti?. Završnica zbirke poentira jedno od ključnih pitanja: da li će nam pomagači sa raznih strana, ako ništa drugo, doneti bar ?makaze za kidanje tiranije??
Novakovićeva nova zbirka je odista sjajno izveden i sugestivan, kritički angažovan dijalog sa savremenošću. Ali, svakako, ne samo sa njenim političkim aspektima. Zahtevi autentičnosti pesničkog doživljaja u nešto bukvalnijem značenju (ne treba zaboraviti, autor je svrstavan među veriste i postveriste) nalagali su koliko-toliko vernu sliku vremena. Novakovićeve pesme, tako, posreduju opštu moralnu, socijalnu i duhovnu klimu, bave se mentalnim sklopom markantnih aktera epohe, govore o tipovima koji je reprezentuju, ili su njene žrtve. Ali, koliko god složen i obuhvatan bio njegov govor o aktuelnom vremenu, Novaković je i ?korisnik? jednog u trajanju učvršćenog iskustva istorije i kulture. (To, dabome, nije prvi put ovim povodom uočeno.) On ga u tekstu neprestano konsultuje, ili preispituje. To će reći da su pojave o kojima ide govor egzemplarno ovovremene, ali priključene pojavama već potvrđenog trajanja. Na delu je ?priča? o čoveku tranzicije, koliko i o antropološki proniknutom ljudskom biću. Problemi pevanja su od nje nedeljivi.
Pesma po kojoj je zbirka naslovljena - uzmimo samo jedan, ali ilustrativan primer - lako može da se ubroji u poetičke, mada je o likovnom stvaranju reč. Govorni subjekt, naime, sledi poteze olovke, s početka jednostavne, a onda (usled autorovog kolebanja, koncepcijskih mena i usložavanja) sve komplikovanije. Podjednako, transponovanje različitih motiva, likova i prizora rezultuje grananjem iskaza na psihološkom, socijalnom, umetničkom i kakvom sve ne smeru. Čini se da pojave koje ulaze u njegovo vidno polje pesnik raščlanjava, prepušta se asociranju i digresijama, istovremeno vodi i upliće nekoliko misaonih tokova. Novakovićevi stihovi su, dakako, najvećma razuđeni i uvek slojeviti, ugrađuju se u mozaičke predstave. Ali, prividnoj amorfnosti uprkos, njegov se iskaz sliva u jedinstvenu celinu.
Pesnička zbirka Smetenjakov crtež svedoči da je put na kome je mogućno prevladati omeđenosti isečka vremena i lokalnog događanja i te kako dobro nađen. Hrabrost da, ne vodeći računa o vremenskoj distanci navodno neophodnoj za poetsku sublimaciju, kroči u sam epicentar razdešenog života, ispoljio je jedan intelektualno sve samosvesniji pesnik. Autor koji se sa stvaralačkim pokrićem oslanja na erudiciju... Da je drugačije, bilo bi isuviše rizično.
BOGDAN A. POPOVIĆ
