Kad su cvetale tikve

Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima ćerčicu i sinčića - slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: "On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre četiri godine žena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, već počinje da se sprema drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojinm drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio šampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: "Kad smo ono letos bili u našoj Jugoslaviji ..."
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te." Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?" Ona kaže: "Ne znam čega se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Možda nam više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš." A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Šampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopšte. Po tome su nam, kao što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako sam otišao, međutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam ćutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko činim - obično gledam da im pomognem na neki drugi način - kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: "Mi volimo naša Jugoslavija." I pere mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan takav bio pokrao - ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaže: "Nemoj da se sekiraš. Sav je bio propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - dešava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kažu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kažem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao baš nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: "Šta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kažu oni. "Svoje doušnike zato ne otpušaju. Otpustili su te zato što si sindikalista. A uz to ti si još bio i bolestan! Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."

17.10.13

Akademik i pisac Dragoslav Mihailović o premijeri novih „Tikava“ i stanju u srpskoj kulturi i politici: Konačno Srbijom vladaju Srbi iz Srbije

JEDAN pozorišni komad doživeo je ono što je morao da doživi, kad je već počeo da živi - prva je rečenica teksta u beogradskoj „Politici ekspres“ iz 1969. godine, a povodom skidanja s repertoara predstave Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“, u režiji Bore Draškovića, na sceni Jugoslovenskog dramskog. Premijera je bila 6. oktobra i trebalo je samo dvadeset dana da se baci anatema na pisca, pa i ceo glumački ansambl zbog „literarno-istorijskog izvitoperivanja činjenica, smisla i zbivanja odsudnog trenutka naše najbliže prošlosti, suprotstavljanja staljinizmu i Kominformu“, kako je naveo autor pomenutog teksta.
U međuvremenu, oglasio se predsednik Tito na skupu u Zrenjaninu, ocenjujući da je reč o kleveti jugoslovenskog društvenog sistema, ekspresno je održan i otvoreni sastanak SK, a ubrzo je usledila i odluka Umetničkog saveta JDP da predstavu skine sa repertoara. O ovom događaju izvestili su svi domaći mediji, ali i „Tajms“, „Dejli telegraf“, Rojters, AFP. Strani izveštači isticali su da autor „oštro kritikuje jugoslovensku tajnu policiju zbog hapšenja pripadnika Kominforma, a policijski funkcioneri se prikazuju gorim od Nemaca“... Za to kratko vreme bilo je pokušaja da se predstava „koriguje“ i tako „spase“. Retki su bili primeri političke i umetničke odvažnosti da se nedvosmisleno stane u odbranu „Tikava“, pa je 25. oktobra ugašen njen pozorišni život a da, zapravo, nije ni zaživela.

Ipak, ovaj komad je doživeo ono što je morao da doživi, kad je već počeo da živi - na proleće će biti postavljen na scenu Beogradskog dramskog pozorišta. S kakvim osećanjem, posle svih ovih godina naš pisac i akademik Dragoslav Mihailović iščekuje premijeru?
- S radošću. Obradovan sam što hoće da je postave na scenu. Velika je predstava, 35 uloga, pa sam ih pitao imaju li dovoljno glumaca za nju. Koliko vidim, raduju joj se i oni u pozorištu. Život u književnosti dosta je klizav, može se desiti da jedan interesantan tekst izgubi svežinu i čovek se nađe na ledini. Ovo nije tekst samo s političkim značenjem: govori o ljudima i ljudskim sudbinama. Uostalom, kad se desio Titov govor nisam strahovao za sebe, rekao je da me neće uhapsiti, nego sam mislio o tekstu. Još je bio vruć, komad sam završio u martu 1969. godine, a ansambl je odmah počeo da ga radi i priprema premijeru za oktobar. Tekst se Bojanu Stupici izuzetno dopao. Odmah mi je udvostručio honorar ne pitajući nikoga. Posle skidanja predstave izvesno vreme sam mogao od toga da živim, pošto su mi svi drugi otkazali ljubav.A tek sam se oženio drugi put, sin je imao deset godina...

SRPSKA KNJIŽEVNOST

* DA li su neke važne savremene teme našle pravi odraz u stvaralaštvu?
- Čini mi se da imamo slabiju dramsku literaturu u odnosu na romansijerska i pripovedna dela. S raspadom Jugoslavije vidi se da je srpska književnost vrlo impozantna, čak i pošto su neki pisci iz nje istupili. S druge strane, bivši sunarodnici nisu mnogo prosperirali u književnosti. Uglavnom se bave propagandom protiv Srba i Srbije. Pa neka im bude. Posebno u Hrvatskoj.

* Komad je nastao na istoimenom romanu koji ste napisali godinu dana ranije?
- Roman nije bio zgodan za dramsko prikazivanje, pa sam polovinu teksta napisao nanovo. Nije reč o dramatizaciji već o drami, i ja sam strahovao da možda nije dobro ispalo. Kada se 1984. godine ponovo radio u Narodnom pozorištu, video sam da ima sopstvenu svrhu. Jer, mislio sam o sličnom primeru sa Kube. Autor je uradio dramu koja je bila pod uticajem francuskih pisaca, napao ga je Kastro i drugi neprijatelji u stilu „može da ide s Kube“, pa se on uplašio, posipao pepelom i kajao. Ja sam, pak, mislio samo neka drama valja, pa će se sve srediti. Koliko se sećam, upravo tu kubansku dramu kasnije je JDP stavio na svoj repertoar i, nažalost, nije bila dobra.

* Ima više interpretacija kako je došlo do zabrane vašeg komada, koja je prava?
- Postoji jedna verzija da je Tito putovao u Zrenjanin s Dražom Markovićem, tadašnjim visokim partijskim funkcionerom Srbije, koji ga je ubeđivao da to ne pominje u govoru. Tito je čak klimao glavom, ali je ipak uradio. Bio je hrvatski nacionalista i iskoristio je to kao napad na srpski CK. To mi je, ako se ne varam, ispričao Muharem Pervić, jer su on i Draža bili prijatelji.

* Iz novinske dokumentacije zaključuje se da vas niko nije zvao posle premijere i skidanja predstave u JDP, čak ni za izjavu?
- Novinari su mi drali kožu svugde. Niko me nije zvao ni na sednicu Umetničkog saveta JDP. Bojan me je obožavao, a posle toga je zaćutao. Skinuo je predstavu pre Titove zabrane, rekao je da se igra te večeri 25. oktobra i još dva-tri puta, pa da se predstava tiho udavi. To je zahtevao od njega Edvard Kardelj, njegov ratni drug. Bojan se borio, a onda slomio. Mislim da je i najviše otpatio zbog te zabrane. Osam meseci kasnije umro je od raka. Takva stradanja dešavaju se u pozorištu. Posle zabrane „Golubnjače“ Jove Radulovića u Novom Sadu, preminuo je jedan dramaturg čiji sin danas igra u Ateljeu 212. Umro je dve godine kasnije, verujem zbog toga. To su dramatični, strašni trenuci, zbog kojih ljudima prepukne srce.

GLIGOROV JE JAVIO BROZU

* TITU je o nepodobnosti „Tikava“ javio Kiro Gligorov u pauzi predstave?
- Prvi susret s njim sam imao tek 1984. godine. Rada Đuričin je pred premijeru njene predstave „Strah od letenja“ pozvala u kuću prijatelje. Boro Drašković i ja došli smo sa suprugama u posetu, s malim zakašnjenjem. Već s vrata, u trećoj sobi Radinog stana videli smo Kiru. Kažem ženi: „Sad ćemo samo malo da posedimo pa da idemo kući“. Otišao sam u susednu sobu, nije bilo zgodno da se odmah okrenem i odem. Radin sin je doneo posluženje i dok sam sedeo punih usta, ulazi Rada s Kirom i kaže kako želi da ga upozna sa prijateljem Dragoslavom Mihailovićem. Sedim nisko na nekom divanu, on hoće da se rukuje, a ja mu kažem: „Neću da vam pružim ruku“. Rada pita zašto, Kiro se zacrveneo, a ja odgovaram: „On zna...“ Bili su tu još Sveta Lukić, Dragan Klajn i Boro Drašković s ženama, puna soba. Svi su bili užasnuti, ali Boro i ja smo znali da je Gligorov u pauzi obavestio Tita.
Miši Janketiću su prikačili da je on rekao novinarima posle Umetničkog saveta: „Valjda smo imali razlog...“. Gurnut je u sukob s mnogim ljudima. Ljuba Tadić i ja nismo mesecima govorili jer je on predlagao da se u komadu dopiše nekoliko rečenica. Grdio sam ga i psovao. Pozorište je i donelo odluku da se predstava ublaži. Boro Drašković je to uradio, ali nisu bili zadovoljni. Tadašnji direktor „Borbe“ napisao je tri opasna teksta, protiv mene, pre svega. Jedan je imao naslov „Trulež u dubini“. Stalno se kukalo zbog jedne rečenice „ovi su gori nego Nemci“. Ljubiša Jovanović, koji je igrao u predstavi, a nije je ni izgovorio na sceni, imao je kasnije osećanje krivice. Godinama smo se susretali i nismo se rukovali. On bi zastao, napravio poluokret, naklonio se i produžio dalje. Podržao je odluku o zabrani, jer je bio plašljiv čovek. Takvi ljudi često su na udaru i prosto izazivaju napadače.

* Kako se desilo da vaš roman „Kad su cvetale tikve“ dobije pohvale, a istoimena drama bude dočekana na nož?
- Pohvale romanu su rasle, a i drama je hvaljena kasnije. Bila je i jedna anketa o najboljem dramskom tekstu posle rata, moj je ušao u prvih deset. Ne znam zašto roman nije kritikovan, valjda zato što ti ne čitaju... Doduše, čak mi je i roman „Frede, laku noć“ bio zabranjen. To su prva dva moja dela s kojima nikad nisam mogao da uđem ni u jedan Dom armije. Sve do propasti Jugoslavije. Ipak, odbranila me je književna kritika.

* Imali ste neprilike i s „Petrijinim vencem“?
- Osam godina kasnije izašao je „Petrijin venac“, a onda je Udba inscenirala jedan proces u kom me je tužila neka žena iz Ravne Reke da sam joj pokrao život. Proces je trajao 13 godina, a sve s namerom da se predstavim kao lopov, đubre, potencijalni špijun i tako mi se uruši ugled. Pre izvesnog vremena slučajno sam sreo tu sudinicu i ona mi je rekla da je Udba jako insistirala da izgubim taj proces. Ali su me sudije, začudo, odbranile.

* Kao čovek koji je i sam prošao golgotu Golog otoka, ne prestajete da se bavite ovom temom. Vaši sapatnici o tome često i danas ćute?
- Mislio sam kako ćemo svi poumirati, a da se o Golom otoku ništa neće saznati. Prvo ni sam nisam hteo da se bavim time, a onda sam sedamdesetih skinuo sa sebe komunistički plašt s leđa da bih bio otvoren prema istini. Potom sam još za Titovog života, 1979. počeo da pišem. Uzor mi je bio Solženjicin i „Arhipelag Gulag“. Ali, on se svojom temom bavio dve godine, a onda okrenuo drugim knjigama. Ja sam, pak, ostao na istoj temi više od trideset godina, iako sam u pauzama radio i neke druge stvari. Mada sam dosta bolovao, tri puta od tuberkuloze, imam već 83 godine. Onima koji kraće žive, to im nažalost, „skrati“ i dela... Evo, sada će se u zaječarskom pozorištu, 17. novembra na moj 83. rođendan, izvesti moja drama „Skupljač“. Nastala je po pripoveci „Mrzim golootočane“ iz zbirke „Lov na stenice“.

* Puno je kolektivnih i ličnih drama i u ovom vremenu.
- Za ovo danas i za san o Jugoslaviji, naročito su krivi kralj Aleksandar i Slobodan Milošević. Samo četiri meseca posle proglašenja države SHS, vojvoda Putnik obišao je veće hrvatske gradove i vratio se užasnut. Tražio je audijenciju kod regenta Aleksandra i rekao mu da je to narod koji će nam doneti samo zlo i da treba da bežimo što dalje od njih. Nije vredelo. Milošević je imao mogućnost da se dogovori šta će sa Srbima u novim državama. Nije hteo da popusti i uveliko je krivac za ono što se dogodilo.

* A, kako ocenjujete današnji politički trenutak?
- Verujem da je u Srbiji prvi put od 1944. godine došla jedna srbijanska garnitura, koja i ako ne bude najbolja, uvešće običaj da Srbijom vladaju Srbi iz Srbije. Svi drugi, i kad su bili bolji - bili su gori.

Vukica Strugar

31.01.09

POZORIŠNU scenu 2009. obeležiće i jedan važan datum - četrdeset godina od premijere predstave „Kad su cvetale tikve“, po romanu Dragoslava Mihailovića, u režiji Bore Draškovića, produkcije Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Priča o beogradskom bokseru Ljubi Sretenoviću (zvanom Ljuba Vrapče i Šampion), koja je otvorila temu nasilja i prvi put javno progovorila o logoru na Golom otoku, političkoj i policijskoj torturi nad „malim“ ljudima, oživela je na sceni 6. oktobra 1969, i posle šest izvođenja, direktnom „akcijom“ Josipa Broza zabranjena je i skinuta s repertoara. Tako je predstava koja je isprovocirala i uplašila tadašnju vlast dobila oreol „državnog neprijatelja“, ali je, s druge strane, postala i mit srpskog teatra - izazvala je jednu od najvećih političkih panika u kulturi i iznova pokrenula pitanje slobode stvaralaštva ne samo u pozorištu nego i u čitavoj umetnosti.
„Tikve“, međutim, nisu imale samo dimenziju političkog angažmana, bila je to predstava visoke estetike, sa glumačkim bravurama Ljube Tadića, Ljiljane Krstić, Ljubiše Jovanovića, Vlaste Velisavljevića, Kapitaline Erić, Miodraga Radovanovića, Mihajla Pljake Kostića, Slobodana Đurića, Milana Ajvaza, Marijana Lovrića, Duška Bogdanovića, Rade Đuričin, Ivana Bekjareva, Mila Miranovića, Vlade Jevtovića... Ona je najavila i novu generaciju glumaca, „Bojanovih beba“, u kojoj su bili Mihailo Janketić, koji je igrao Ljubu Sretenovića, Vojislav Brajović, Svetlana Bojković, Branko Cvejić, Josif Tatić, Milan Gutović. Scenografiju i kostime radili su Vladislav i Slavica Lalicki, songove za pesme napisao je Matija Bećković, a muziku je komponovao Žarko Petrović.
Svim akterima i učesnicima predstave, „cvetanje“ Mihailovićevih „Tikvi“ značajno je obojilo karijere, ali i privatan život.
Sa ove vremenske distance, sve mi izgleda dosta dobro, iako je tada delovalo drugačije, i vrlo opasno - kaže za „Novosti“ autor romana, akademik Dragoslav Mihailović, koji je radio i dramatizaciju teksta. - Ipak je bilo strašno da Tito lično nešto ukine i označi kao „neprijatelja države“, pogotovu što sam bio u logoru na Golom otoku, o čemu se tada nije javno govorilo. Upotrebljavao se izraz „Havaji“, a mi Golootočani bili smo „Havajci“ - seća se Mihailović.
I sam put ove priče, od romana do scene JDP, po njegovim rečima, bio je neobičan - za „Tikve“ je najpre bio zainteresovan Velimir Lukić, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, a dramatizaciju romana trebalo je da radi Borislav Mihajlović Mihiz, koji je zbog svađe sa nacionalnim teatrom to odbio. Onda je „uskočila“ Mira Trailović, želela je da se „Tikve“ igraju u Ateljeu 212, u režiji i dramatizaciji Bore Draškovića. Mihailović, međutim, nije prihvatio Draškovićevo čitanje romana, pa je dramatizaciju sam uradio, a na molbu Bojana Stupice, upravnika JDP, Mira Trailović ustupila je „Tikve“ toj kući. Pripreme su tako trajale skoro devet meseci, predstava je postigla ogromni uspeh, a publika je u redovima čekala od parka do zgrade pozorišta.
Onda je Tito, u čuvenom govoru o poljoprivredi u Zrenjaninu krajem oktobra 1969, pored kukuruza, prinosa, klipova... pomenuo da se „tamo u Beogradu prave neke stvari, nekakve „Tikve“, koje su klip u točkovima revolucije“.
- Tog 25. oktobra, išao sam sa suprugom da gledam predstavu. Zaprepastilo me je što je zgrada pozorišta u mraku, iako
je ispred bila ogromna gužva. Krenuli smo na glumački ulaz, tu sam sreo scenografa Vladislava Lalickog, koji mi je rekao šta se dogodilo, i da je Bojan Stupica morao da otkaže predstavu - kaže Mihailović.
Sa skidanjem predstave, krenuli su i sinhronizovani napadi diktirani iz Udbe i političkog vrha. Bojan Stupica umro je osam meseci nakon „gašenja“ predstave. Mihailović se, kako objašnjava, povukao iz javnosti - nije dao nijednu izjavu o tome. Jer, zbog svoje „biografije“, inače nije mogao lako da se zaposli - do četrdesete je radio kao prodavac jaja, merač kože, impresario u cirkusu, urednik u časopisu „Hrana i ishrana“, često je dobijao otkaze, ili je pod prisilom sam odlazio. Posle ekscesa sa „Tikvama“, čekao je više od šest godina da bi se pojavio sa novim delom. Bio je to roman „Petrijin venac“.
Reditelj Boro Drašković reagovao je dramatično - njegov gest protesta protiv zabrane „Tikava“ koje su cvetale u „nevreme“, bio je odustajanje od režije. Prvi angažman prihvatio je posle tri decenije („Antigona u Njujorku“ Januša Glovackog, koju je režirao na festivalu u Budvi). O najintimnijim emocijama vezanim za predstavu koja mu je „izmenila i radnu biografiju i lični život“, progovorio je u knjizi „Ravnoteža“.
Nisam očekivao izvinjenje za ono što se dogodilo, mada se vrlo brzo pokazalo da je predstava ispravna, da je politika i u ovom slučaju bila u krivu, a da je pozorište bilo u pravu. Očekivao sam, možda, da moj odlazak iz pozorišta, moja pobuna, na neki način doprinesu da se smanji broj zabrana, i verovao sam da će svi razlozi zbog kojih sam napustio pozorište vrlo brzo biti mrtvi. Nisu bili mrtvi, ali i danas verujem da pravo pozorište poseduje testamentarnu reč koja nam otkriva šta nam je činiti, i nadam se da će ipak doći vreme kada će politika učiti od poezije - objasnio je Drašković.
I za jednog od naših najvećih glumaca, Ljubu Tadića, predstava „Kad su cvetale tikve“, kako je govorio, bila je izuzetan događaj. On je igrao Perišića, pukovnika Ozne.
„To je bilo nešto fantastično. Miša Janketić igrao je jednu od svojih najlepših uloga, pokojni Pljaka napravio je bravuru, kao i Ljiljana Krstić. Fenomenalni Ljubiša Jovanović bio je poseban... Ali, tada se dogodilo nešto kobno - „zaigrao“ je mehanizam Gradskog komiteta Beograda, koji je tražio da predstavu skinu sami glumci. Bila je to gola perfidija u životu svih nas, taj proces trajao je dugo, i razvijala se jedna neprirodna situacija. Čak je Bojan Stupica pravio ručak u Jugovu za Kardelja i gospođu Kardelj, samo da bi spasao predstavu. Ali, onda se oglasio Tito, i više nas niko nije mogao spasiti zabrane i kazne“, sećao se Tadić.
Roman optužen za „rušenje države“ novu inscenaciju doživeo je 1984, na sceni NP, u režiji Vide Ognjenović. Nedavno, bio je i pokušaj da se u ovoj sezoni priča o Ljubi Vrapčetu oživi u Zvezdara teatru, u režiji Ljubiše Ristića, koji je želeo da radi i dramatizaciju. Dragoslav Mihailović, međutim, to nije prihvatio.

OPROŠTAJ OD MLADOSTI
ULOGU Ljube Sretenovića, Mihailo Janketić danas vidi kao jednu od ključnih, i za njega privatno, i u karijeri:
- Posle toliko godina, shvatam da sam morao da postavim i doživim tu „havariju“ u svom pozorišnom životu, koja je bila i moj oproštaj od mladosti, naivnosti i nevinosti. Posle zabrane predstave „Kad su cvetale tikve“, više nisam bio isti - nisam imao mladalačkog poleta, a ni optimizma bez pokrića. Jer, Ljuba Vrapče bio je jedan od najlepših likova, i bilo je vrlo teško tako nasilno istrgnuti ga iz sebe. S druge strane, možda je ovaj događaj omogućio da se umetnost izbori za slobodu izražavanja - kaže Janketić.

IZA ZAVESE
O ZABRANjENIM predstavama pisao je kritičar Feliks Pašić, u knjizi dokumenata „Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve“.- Politički pritisak retko je delovao otvoreno i javno, češće su se „slučajevi“ rešavali iza zavese, u nekim sobama i kabinetima, ponekad uz manje ili veće sadejstvo ljudi iz pozorišta. Što je margina slobode u društvu manja, više je prostora za intervencije države ili političkog sistema u sferu kulture, dakle i pozorišta. Kada država ima preča posla, kultura, pa i pozorište, njena su marginalna briga. Jednostavno ih ne primećuje, zašto bi, onda, nešto zabranjivala - kaže za „Novosti“.

R. Radosavljević

03.04.08 Vreme

Nakon što je došao ovaj naš udes, otvorio se nov ugao kod čitanja domaće literature i umetnosti uopšte, kao i kulturno logična potreba za prevrednovanjem stvari. Ako se proteklih godina i ovoj knjizi pristupilo sa zadrškom, strahujući da je njen nekadašnji sjaj kao i kod mnogih drugih stvari moguće izbledeo, čekalo je iznenađenje: knjiga ne samo da nije izgubila od svoje poetske jačine, nego je, što je preslabo rečeno, dobila novo značenje i nepredviđen kontekst
Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića vjerovatno je najbolji domaći poslijeratni kratki roman. Priča o beogradskom (dušanovačkom) boksaču Ljubi Sretenoviću (zvanom i ‘Šampion’ i ‘Ljuba Vrapče’), a kojoj je ovih dana ravno četrdeset godina, pokrila je više teritorija nego što je to slučaj i kod mnogo otvoreno ambicioznijih i razvikanijih knjiga: u isto vrijeme roman o emigraciji, o nostalgiji, politički roman, triler s ubojstvom, knjiga o odrastanju i urbanosti, o boksu...
Na svega stotinjak stranica Mihailović je, kroz usta svog junaka, neumivenim i direktnim govornim jezikom, kakav teško da ima paralele u našoj književnosti, ispričao tragediju glavnog lika i čitavog jednog vremena, a svojim preštedljivim, ‘nevidljivim’ stilom, dijelom inovirao čitav domaći roman te u konzekvenci i našu poslijeratnu literaturu.
Iako je veliki dio njegova trenutnog uspjeha stajao u direktnom odnosu spram historijskih stvari i tadašnje realnosti – Goli otok kao tema nad temama socijalističke Jugoslavije, i reputacija pisca, samog bivšeg političkog sužnja – za trajnost romana to nije bilo dovoljno. Ono čime se više generacija čitalaca oduševljavalo, (tada još) savršeno ravnodušnih spram historijske problematike, svakako je prije svega jezik i stil knjige.
Mihailovićevi likovi, počevši od Ljubine ‘arhaične’, godinama u inostranstvu prezervirane varijante beogradskog uličnog slenga, govorili su prirodno, jasno i neizvještačeno. I humorno – nižući rečenice iz registra koje mnogi u nekadašnjoj ‘velikoj’ državi nisu dotad ni čuli: ‘Majke vam ga lopovske’ ili ‘Slovenci sasvim dobro žvalave (kurziv moj, op.a.) po naški’, a da to nikad samo sebi nije bilo svrha, nikad nije padalo na nivo vica ili parodije. U tom smislu jezik Tikava bio je svakako prethodnik i to, danas se vidi, superioran, čitave škole pisanja, ne toliko romansijerske koliko scenske i filmske, od Kovačevićevih komada sve do filmova Srđana Dragojevića.
Mihailovićeva umjetnost i rijedak talent bili su u tome da tim redukcioniranim leksikom i govorom uspijeva ne samo ispričati vrlo precizno razvijenu priču, nego i sakriti vlastite rafinirane stilističke postupke, učiniti da se ne primijeti kako neke rečenice takav lik nikad ne bi izgovorio, a sve kako bi se ocrtali najfiniji detalji i duševna stanja likova, kao i naročita atmosfera – kako u monološkim dijelovima u kojima se narator obraća nevidljivom sugovorniku (pitanje je – namjerno ostavljeno otvorenim – kome govori Ljuba?) tako i u dijalozima, tom paradnom konju novije srpske književnosti.
Ono možda najimpresivnije – a kako je tek teško bilo napisati – što samo jedan, ograničen narativni glas vodi čitavu stvar, kontrolirano, ne gubeći se iz zacrtane linije fabule, ne odvajajući se ni milimetar od psihologije, karaktera lika, klase ili, još teže, jezičkog kruga – podvig koji će Mihailović ponoviti u mnogo dužem romanu Petrijin venac.
LAIČKI SVETAC BEZDOMNIH: Drugi Mihailovićev forte bile su naročite ‘rupe’ u tekstu – cezure, naglašene pauze, izostavljanja, tišine između likova, namjerna pravljenja značenjskih pauza koje bi onda čitalačka senzibiliziranost punila. Takva Mihailovićeva pripovjedačka strategija, bježanje od eksplicitnosti bilo je varljivo: pri svakom ponovnom čitanju po pravilu su izlazile nove potvrde piščeve stilske ekonomije, kao i novi nivoi značenja, sakrivene poruke, neprimijećeni psihološki kut, neki detalj koji se ne bi spazio odmah, uglavljen negdje u tekstu.
Nakon što je došao ovaj naš udes, otvorio se, jasno, jedan nov ugao kod čitanja domaće literature i umjetnosti uopće, kao i kulturno logična potreba za prevrednovanjem stvari. Ako se proteklih godina i ovoj knjizi pristupilo sa zadrškom, strahujući da je njen nekadašnji sjaj kao i kod mnogih drugih stvari moguće izblijedio, čekalo je iznenađenje: knjiga ne samo da nije izgubila od svoje poetske jačine – njena melankolija, delikatnost odnosa među inače surovim slavenskim psihologijama, problemi koje je zagrebala, samo čudo njenog stila, sve to netaknuto i u brutalnim vremenima kao da je više briljiralo – nego je, što je preslabo rečeno, dobila novo značenje i nepredviđen kontekst.
Kao prvo, nova, golema emigrantska masa naime stvorila je važno drugačije čitaoce. Za mnoge koji su je iz te pozicije bilo ponovno uhvatili, bilo za novajlije, čitajući je nakon svega, u egzilu i u drugačijem vremenu, apsolutno sve – od prvog poglavlja, već od prve rečenice (‘Ne, neću se vratiti.’) – imalo je drugu težinu i jedan izuzetan a potreban nivo identifikacije, kao rijetko s čime u literaturi – fikcionalni lik Ljuba Sretenović za tu masu koja nije imala skoro ništa svoje, mogao je biti neka vrsta ‘laičkog patrona’, njen ‘svjetovni svetac-zaštitnik’.
Ali pravi test svoje izdržljivosti pak, materijalni dokaz kako se formalna inventivnost poklopila s emocionalnim i egzistencijalno bitnim – budući se oko te dvije strane čitavo vrijeme prelama razgovor o važnosti knjige – Tikve su položile na zapanjujući način.
Ako za devedesetih pa, sve manje, do danas naime, čitanje jugoslavenske književnosti nije bilo ‘samo’ estetska stvar, nego gotovo uvijek dijelom i, svjesno ili nesvjesno, traženje znakova i indicija budućnosti, i pokušaj dubljeg razumijevanja katastrofe koja će uslijediti, onda među svim knjigama i svim unazad prekasno uhvaćenim značenjima – nema sličnih završnom paragrafu romana i užasnoj zadnjoj rečenici što je potpuno neprimijećena, sklupčana u tami, zlo čekala na vlastito razumijevanje.
U namjernoj kontradikciji s početkom knjige, potpuno joj na samom kraju mijenjajući smisao i, s literarno-estetičke strane, maestralno zatvarajući pripovjedni krug – to je profetski strašan caveat čijoj ćemo se neshvatljivoj lakoći kojom je izgovoren vraćati godinama čudeći se ili se sažaljevati nad vlastitim sljepilom, nad samima sobom.
Đorđe Matić


Susret sa knjigom: O čitanju
Sve i da je napisao samo Tikve, a nije, Dragoslav bi Mihailović ostao jednim od najvećih srpskih pisaca
Početkom osamdesetih godina Ćuprija je postajala sasvim udobnim mestom za život. Gradić od dvadesetak hiljada stanovnika nudio je upravo zapanjujuće sadržaje (naročito ako stvar osmotrimo iz današnje, žablje perspektive): odlična i evropski značajna škola za muzičke talente, pristojna biblioteka, cenjene gimnazije, mnoštvo klubova u svim zamislivim sportovima, veliki klinički centar, fini park kraj Morave, izvanredno šetalište (korzo), pristojne kafane, šta sve ne, a lokal-patriotizam je, sasvim razumljivo za male gradove, tih godina bio naglašen sjajnim rezultatima Dragana Zdravkovića koji se, na prugama od 800 i 1500 metara, ravnopravno nosio sa jednim Sebastijanom Kouom, ili Stivenom Ovenom. Ime jednog slavnog Ćupričanina se, međutim, još i tada (uspomena na neumrlog druga Tita bila je sasvim živa), izgovaralo nekako nerado, možda ne baš u pola glasa, ali uvek sa pratećom senkom, sa neprijatnošću i nekakvim stidom koji su poklapali ponos što je, eto, jedan sjajan pisac rođen u Ćupriji, jer Dragoslav Mihailović – o njemu je reč – pre svega je, za Ćupričane, bio golootočanin, a tek potom pisac. Za mene je pak upravo to bilo privlačno. U tim godinama nezasitog, ali prilično haotičnog čitanja, za domaće pisce gotovo da nisam mario (verovatno zbog beznadežnog soc-realističkog izbora školske lektire). Da čovek nije bio na Golom otoku, ne bi tu bio pomogao ni lokal-patriotski žar. Verovatno me je zato, razvejavajući fantazme i sve ono što se nije ticalo samog pisanja, prva knjiga Dragoslava Mihailovića do koje sam došao, zbirka pripovedaka Frede, laku noć, blago rečeno – rasturila. Priča Boginje, ta čudesna majstorija koja bi, neka mi bude dozvoljeno reći, morala da nađe mesta među pet najlepših, najboljih priča ikada napisanih na srpskom jeziku (bilo u kom i bilo u čijem izboru), jednim je potezom izbrisala sve što se nije ticalo same književnosti i Dragoslava Mihailovića kao pisca: čitao sam je iznova i iznova i svaki naredni put gušio se u suzama. (Petnaestak godina kasnije, kada sam Dragoslavu Mihailoviću ispričao kako je prošao naš prvi "susret", rekao mi je da i sam, pišući Boginje dugo i teško, nije uspevao da zadrži suze.) Posle Freda usledila je Zvezda padalica, zatim Čizmaši, potom Petrijin venac, ali do Tikava, iz nepoznatih razloga, nikako nisam uspevao da stignem. Dogodilo se da sam je pročitao u istom danu i istoj noći kada i Prokletu avliju Ive Andrića. Dve nevelike knjige gotovo su me zgnječile.
U divnoj priči Pukotina Mirka Kovača, Fehko Jančić iz Trebinja čovek je koji se, kako sam kaže, "spaja s tuđim knjigama". On sam ne piše, nego sa olovkom u ruci pronalazi "pukotine" u knjigama velikih pisaca i popunjava ih svojim tekstom. Posle njegove smrti pripovedač će da otkrije kako je Fehko u svim, ali doslovno svim knjigama koje je čitao, pronalazio pukotine, osim u jednoj, u Prokletoj avliji. Bilo je tragova, kaže jedan lik, Fehko je pokušavao da piše između redova, ali je sve izbrisao. Prokleta avlija nema pukotine. Nemaju je ni Tikve. Svako naredno čitanje Tikava, a za dvadesetak godina pročitao sam tu knjižicu ko zna koliko puta, utvrđivalo me je u uverenju da je reč o neporecivom remek-delu. Svedenost (jezičkih) pokreta, odmerenost izraza, duboka ljubav prema likovima koja piscu zabranjuje da ih rečima preterano dira (on ih jedinim mogućim rečima štiti od reči), privrženost likovima loših momaka i bespogovorno odvijanje njihovih motiva, dosledno praćenje logike događaja bez ijedne nepotrebne intervencije pisca, suvereno vladanje materijalom (boksom, žargonom, trikovima), ali iznad svega i pre svega taj upravo savršen osećaj za rečenicu, njen ritam, njeno disanje, njene mogućnosti, granice i nosivost, od Tikava su načinile knjigu bez onih kovačevskih pukotina, jednim od teško dostižnih vrhova srpskog jezika. Sve i da je napisao samo Tikve, a nije, Dragoslav bi Mihailović ostao jednim od najvećih srpskih pisaca.
Ivan Milenković