Preživljavanje

04.05.10

Posle petog oktobra pogledao sam svoj dosije koji je imao oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane
U Biblioteci grada Beograda održan je nedavno okrugli sto o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića (1930), a Zavod za udžbenike iz Beograda, u ediciji „Nova dela” objavio je njegovu zbirku „Preživljavanje”, sa sedam novih priča.
Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Ćupriji. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”... Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
I u knjizi „Preživljavanje” ukazujete na golootočka stradanja. Ovih dana svedoci smo da su dželati glasniji od žrtava?
Nažalost, tako je. Jedan od najvećih dželata – Jovo Kapidžić ovih dana objavio je knjigu, slika se po televizijama, a u Muzeju druga Tita predstavljena je ta besmislena knjiga. Pitam se da li bi neki od Hitlerovih zlikovaca mogao da ima promociju kakvu je imao Jovo Kapidžić. O njemu sam više puta pisao kao o najvećem živom zločincu na Balkanskom poluostrvu. Više puta sam rekao da je on prolio toliko krvi da bi njome mogao da napuni bazen u kojem bi plivao radi održavanja kondicije. Pitam se kako ga ti pametni novinari, koji su ga intervjuisali, nisu pitali kako se osećao dok je ubijao. Čudim se da ga nisu upitali koliko je ljudi u svom besmislenom životu pobio i da li je znao zašto ih je ubijao.
Penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. Da li ste Vi videli svoj dosije?
Početkom juna 2001. godine, tadašnja Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da pogledaju svoje tajne dosijee. Pratio sam događaje i javio se na objavljeni telefon. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koga sam poznavao, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane. Takvo sam obaveštenje dobio. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime. Tu operaciju, mi golootočani razumeli smo kao listu za likvidaciju.
Da li ste naknadno nešto uspeli da saznate?
Posle petooktobarskih promena, od oba ministarstva, saveznog i republičkog, od Zorana Đinđića, predsednika vlade, i Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, tražio sam informacije o operaciji „Munja” i pitao ko me je stavio na listu. Nikakav ozbiljan odgovor nisam dobio pune tri i po godine. Tek posle više intervencija, posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, dobio sam odgovor od BIA da u mom dosijeu takvo rešenje ne postoji. Nagovešteno mi je, taj dokument nisam video, da me je na jednu takvu listu stavila Savezna služba DB. Na ovu listu stavljen sam oktobra 1979. godine, kada je Josip Broz Tito počeo ozbiljno da poboleva, a potom i umro.
Jesu li uopšte prestali da Vas uhode?
Moje praćenje, stalna obaveštajna kontrola (SOK), kako su to zvali, trajalo je sve do 1990. godine kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju. Imao sam tada 60 godina.
Kako je nastajala knjiga „Preživljavanje”?
Nijednu od pet pripovednih knjiga, koliko sam objavio, nisam napisao onako kako sam želeo. Uvek su mi nedostajale dve-tri pripovetke. Ne radi se, naravno, o cenzuri, niko mi priče nije izbacivao iz knjiga, već ja nisam uspevao da ih napišem. I u knjizi „Preživljavanje” ostao sam „dužan”, sebi i drugima, dve-tri pripovetke koje nisam uspeo da ostvarim. Nikada nisam pisao brzo. Sporo pišem i romane, a pripovetke pogotovu. Jednu priču pišem i po dve godine. Od moje prethodne knjige priča „Jalova jesen”, prošlo je punih deset godina. Pet središnjih priča u knjizi „Preživljavanje” napisao sam ranijih godina, a prvu i poslednju 2008. i 2009. godine.
Jedan od junaka govori o odnosu Borisava Stankovića i Ive Andrića. Šta je spajalo ovu dvojicu pisaca?
U priči „Lepo pisanje” Ivo Andrić veoma pohvalno govori o Borisavu Stankoviću. U oktobru 1969, u jednom većem društvu, bio sam sa Andrićem na obeležavanju „Borine nedelje” u Vranju. Tada sam od njega čuo da je Bora Stanković – pisac nad piscima. Andrić je često govorio da je imao sličnu sudbinu kao Bora: rano je ostao bez roditelja, sam je morao da se probija kroz život. Taj boravak u Vranju posebno mi je ostao u sećanju, jer je tada započela velika partijska kampanja protiv predstave „Kad su cvetale tikve”, koja je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je govorio u Zrenjaninu 25. oktobra 1969, istoga dana predstava je zabranjena, a samim tim u mrak su otišle i moje prve dve knjige: „Frede, laku noć” i „Kad su cvetale tikve”.
Sticajem okolnosti, u Vranju sam bio sa Ivom Andrićem, Veliborom Gligorićem, Vicom Zaninovićem, Acom Šopovim, Dobricom Erićem, Stevanom Raičkovićem, upravo u vreme kada se politička kampanja razgorevala. Kako sam na „Borinoj nedelji” već bio, organizatori su se našli na velikoj muci: nije im bilo zgodno da me oteraju, ali ni da me gledaju u Vranju.
Kako se ponašao Andrić?
Kao veliki gospodin, kao moj prijatelj. On je, na neki način, pomogao i organizatorima „Borine nedelje”, jer im je više puta rekao da je dobro što su i mene pozvali. Hvalio je i mene i moje pisanje. Moj prijatelj Stevan Raičković mi je rekao: „Ništa ti oni sada ne mogu zbog Andrića. Ako nešto i pokušaju, Andrić će se vratiti u Beograd, a onda ćemo i ti i ja sesti u voz i vratiti se kućama”. Tako je „Borina nedelja” prošla bez skandala.
A ostali?
U Beogradu, na nekom partijskom sastanku, u Kolarčevoj zadužbini, moj nekadašnji profesor Velibor Gligorić oštro me je napao kao narodnog neprijatelja, što su objavile sve tadašnje novine. O Andriću se misli da je bio zatvoren čovek, što on jeste, ali i kao o čoveku koji je bio osobenjak, koji se nije interesovao za tuđe sudbine, što nije tačno. Meni su poznata još dva slučaja kada je Andrić uzimao u zaštitu pisce koji su bili na političkom tapetu. Jedan je Branko Ćopić, koga je Broz napao zbog „Jeretičke priče”, a drugi je Ćamil Sijarić.
----------------------------------------------
Rečnik srpskohrvatskog jezika
Vaša borba za srpski jezik ne nailazi na razumevanje kolega u SANU?
O jeziku govorim skoro tri decenije, od 1981. kada sam postao član SANU, moleći moje kolege da posvete veću pažnju jeziku naroda Srbije, međutim, oni to ne prihvataju. Traju i rasprave oko Rečnika srpskohrvatskog jezika koji objavljuje SANU. I na poslednjem sastanku tražio sam da se nastavi rad na Rečniku srpskog jezika, podržali su me samo: Dobrica Ćosić, Svetlana Velmar Janković i Vladeta Jerotić. Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, obavestio nas je da će kompletan posao na izdavanju Rečnika srpskohrvatskog jezika biti završen do 2020. godine. To, apsolutno, nije moguće, a i ako bude – to će biti u godini kada se navršavaju tri decenije od raspada Jugoslavije, a SANU objavljuje Rečnik srpskohrvatskog jezika!
Zoran Radisavljević