Megi O" Farel je rođena u Severnoj Irskoj 1972. Odrasla je u Velsu i Škotskoj, a danas živi u Londonu. Budući da je tokom života boravila u svim delovima Ujedinjenog Kraljevstva, najčešće joj postavljaju pitanje vezano za poreklo. O" Farelova obično odgovara sa "Nikad ne znam šta da kažem s tim u vezi, osim da sam sigurna da nisam Engleskinja". Ova mlada autorka je već za svoj debitantski roman "Kada si otišao" bila nagrađena prestižnom nagradom "Betty Trask Award". Pored ovog objavila je još i roman "Ljubav moje ljubavi". Posle niza povremenih zaposlenja kao kurir, dadilja i sl., danas je zaposlena kao književni urednik u listu Independent on Sunday.Na pitanje da li su joj knjige autobiografske, obzirom da govore o životima urbanih devojaka, odgovara sa ne: "Dovoljno je što moram da živim svoj život. Ne mogu da zamislim ništa dosadnije od opisivanja istog. Događaje koje opisujem uglavnom izmišljam. Nešto je zasnovano na realnosti, ali to sa mnom nema veze."Kao omiljene naslove, Megi O" Farel ističe "Džejn Ejr" i "Anu Karenjinu", ali takođe i stilski i sadržajno potpuno drugačija ostvarenja poput Kamijevog "Stranca" i "Tajnih memoara i ispovesti dokazanog grešnika" Džejmsa Hoga. Za roman "Žute tapete" autorke Šarlote Perkins Gilman kaže da je najuticajniji na njeno pisanje.
Onoga dana kada je htela da se ubije, shvatila je da ponovo dolazi zima. Ležala je sklupčana na boku; uzdahnula je, a toplina njenog daha stvarala je paru u hladnom vazduhu spavaće sobe. Ponovo je dahnula, posmatrajući šta se dešava. A onda je to učinila još jednom, i još jednom. Zatim se umotala u ćebe i ustala. Elis je mrzela zimu.
Sigurno je bilo negde oko pet izjutra; nije morala da pogleda na sat, znala je to po svetlu koje se probijalo kroz zavese. Bila je budna gotovo čitavu noć. Slabašna svetlost svitanja bojila je zidove, krevet i pod plavičastosivom bojom granita, i dok je Elis prelazila preko sobe, njena senka bila je mrlja nejasnih ivica.
U kupatilu je odvrnula slavinu i pila je direktno iz nje, sagnuvši se i uronivši usta u ledeni mlaz, a hladnoća joj je zaustavljala dah. Obrisala je usta nadlanicom, napunila je šolju i zalila biljke na ivici kade. Toliko je vremena prošlo otkada je vodila računa o njima da sasušena zemlja nije htela da upije vodu, i optužujuće kapi su se poput žive sakupljale na površini.
Obukla se na brzinu, nasumice birajući stvari razbacane po podu. Zastala je kraj prozora i pogledala je na ulicu, a onda je sišla niz stepenice, prebacila torbu preko ramena i zatvorila ulazna vrata za sobom. Zatim je otišla, pognute glave, uvijena u kaput.
Hodala je ulicama. Prošla je pored prodavnica sa spuštenim i zaključanim ešalonima, pokraj kamiona za čišćenje ulica koji su ribali pločnike velikim, crnim rotacionim četkama i grupe vozača autobusa koji su pušili i ćaskali na uglu, prstiju isprepletenih oko plastičnih čaša iz kojih se pušio čaj. Piljili su dok je prolazila pored njih, ali ona ništa od svega toga nije primećivala. Videla je samo stopala koja su se kretala; nestajala su i ponovo su se pojavljivala u pravilnom ritmu.
Gotovo potpuno je svanulo kada je shvatila da je stigla do Kings krosa. Taksiji su odlazili i dolazili ispred zgrade, a ljudi su se tiskali na vratima. Ušetala je unutra sa nejasnom idejom o tome da popije šolju kafe, na primer, ili da kupi nešto za jelo. Ali kada je ušla u bleštavo osvetljenu zgradu, opčinila ju je veličina table sa redom vožnje. Brojevi i slova kloparajući su se smenjivali; imena gradova i satnice nestajali su i formirali se od slova nanizanih na skrivenim električnim točkićima. Čitala je imena u sebi – Kembridž, Darlington, Njukasl. Mogla bih u bilo koje od ovih mesta. Kada bih želela. Na rukavu je osećala izbočinu od sata. Istini za volju, bio joj je preveliki, brojčanik je bio širi od njenog zgloba, ali na izlizanoj narukvici probušila je nekoliko dodatnih rupa. Pogledala je na sat i automatski je spustila ruku pre nego što je shvatila da joj do mozga zapravo nije doprlo ono što je videla. Ponovo ga je podigla do lica, ovoga puta koncentrisana. Čak je i pritisnula bočno dugmence kako bi osvetlela majušni sivi ekran na kome je jasnom, tamnoplavom svetlošću tečni kristal neprekidno ispisivao vreme, datum, nadmorsku visinu, pritisak vazduha i temperaturu. Nikada ranije nije nosila digitalni časovnik. Ovaj je bio jedan od Džonovih. Obavestio ju je da je šest i dvadeset ujutru. I da je subota.
Ponovo je pogledala ka redu vožnje. Glazgov, Piterboro, Jork, Aberdin, Edinburg. Elis je trepnula. Ponovo je pročitala: Edinburg. Mogla bi da ode kući. Da vidi porodicu. Kad bi htela. Pogledala je ka vrhu spiska da vidi vreme polaska – šest i trideset izjutra. Da li je to htela? Zatim je brzo otišla do šaltera za prodaju karata i smrznutom rukom grčevito napisala svoje ime. Dok se pela u voz, na tabli je pisalo Skotiš Pulman – Edinburg i skoro da se nasmešila.
Spavala je u vozu, glave naslonjene na prozor koji je tandrkao. Gotovo se iznenadila kada je videla sestre kako je čekaju na edinburškom peronu, a onda se setila da je iz voza telefonom pozvala Kirsti. Ova je nosila svoju bebu u nosiljci, a Bet, Elisina mlađa sestra, držala je za ruku Eni, Kirstinu kćer. Propinjale su se na prste ne bi li je uočile, a zatim su počele da joj mašu. Kirsti je podigla Eni na bok i potrčale su ka njoj. Obe je istovremeno zagrlila. Znala je da one vikanjem u stvari prikrivaju zabrinutost; iako je zaista želela da im pokaže da je sve u redu, da je dobro, ruke njenih sestara koje su joj pritiskale kičmu naterale su je da se okrene ka Eni i da se pravi da uranja lice u dečiji vrat.
