?Rombr> Onoga dana kada je htela da se ubije, shvatila je da ponovo dolazi zima. Ležala je sklupčana na boku; uzdahnula je, a toplina njenog daha stvarala je paru u hladnom vazduhu spavaće sobe. Ponovo je dahnula, posmatrajući šta se dešava. A onda je to učinila još jednom, i još jednom. Zatim se umotala u ćebe i ustala. Elis je mrzela zimu.
Sigurno je bilo negde oko pet izjutra; nije morala da pogleda na sat, znala je to po svetlu koje se probijalo kroz zavese. Bila je budna gotovo čitavu noć. Slabašna svetlost svitanja bojila je zidove, krevet i pod plavičastosivom bojom granita, i dok je Elis prelazila preko sobe, njena senka bila je mrlja nejasnih ivica.
U kupatilu je odvrnula slavinu i pila je direktno iz nje, sagnuvši se i uronivši usta u ledeni mlaz, a hladnoća joj je zaustavljala dah. Obrisala je usta nadlanicom, napunila je šolju i zalila biljke na ivici kade. Toliko je vremena prošlo otkada je vodila računa o njima da sasušena zemlja nije htela da upije vodu, i optužujuće kapi su se poput žive sakupljale na površini.
Obukla se na brzinu, nasumice birajući stvari razbacane po podu. Zastala je kraj prozora i pogledala je na ulicu, a onda je sišla niz stepenice, prebacila torbu preko ramena i zatvorila ulazna vrata za sobom. Zatim je otišla, pognute glave, uvijena u kaput.
Hodala je ulicama. Prošla je pored prodavnica sa spuštenim i zaključanim ešalonima, pokraj kamiona za čišćenje ulica koji su ribali pločnike velikim, crnim rotacionim četkama i grupe vozača autobusa koji su pušili i ćaskali na uglu, prstiju isprepletenih oko plastičnih čaša iz kojih se pušio čaj. Piljili su dok je prolazila pored njih, ali ona ništa od svega toga nije primećivala. Videla je samo stopala koja su se kretala; nestajala su i ponovo su se pojavljivala u pravilnom ritmu.
Gotovo potpuno je svanulo kada je shvatila da je stigla do Kings krosa. Taksiji su odlazili i dolazili ispred zgrade, a ljudi su se tiskali na vratima. Ušetala je unutra sa nejasnom idejom o tome da popije šolju kafe, na primer, ili da kupi nešto za jelo. Ali kada je ušla u bleštavo osvetljenu zgradu, opčinila ju je veličina table sa redom vožnje. Brojevi i slova kloparajući su se smenjivali; imena gradova i satnice nestajali su i formirali se od slova nanizanih na skrivenim električnim točkićima. Čitala je imena u sebi ? Kembridž, Darlington, Njukasl. Mogla bih u bilo koje od ovih mesta. Kada bih želela. Na rukavu je osećala izbočinu od sata. Istini za volju, bio joj je preveliki, brojčanik je bio širi od njenog zgloba, ali na izlizanoj narukvici probušila je nekoliko dodatnih rupa. Pogledala je na sat i automatski je spustila ruku pre nego što je shvatila da joj do mozga zapravo nije doprlo ono što je videla. Ponovo ga je podigla do lica, ovoga puta koncentrisana. Čak je i pritisnula bočno dugmence kako bi osvetlela majušni sivi ekran na kome je jasnom, tamnoplavom svetlošću tečni kristal neprekidno ispisivao vreme, datum, nadmorsku visinu, pritisak vazduha i temperaturu. Nikada ranije nije nosila digitalni časovnik. Ovaj je bio jedan od Džonovih. Obavestio ju je da je šest i dvadeset ujutru. I da je subota.
Ponovo je pogledala ka redu vožnje. Glazgov, Piterboro, Jork, Aberdin, Edinburg. Elis je trepnula. Ponovo je pročitala: Edinburg. Mogla bi da ode kući. Da vidi porodicu. Kad bi htela. Pogledala je ka vrhu spiska da vidi vreme polaska ? šest i trideset izjutra. Da li je to htela? Zatim je brzo otišla do šaltera za prodaju karata i smrznutom rukom grčevito napisala svoje ime. Dok se pela u voz, na tabli je pisalo Skotiš Pulman ? Edinburg i skoro da se nasmešila.
Spavala je u vozu, glave naslonjene na prozor koji je tandrkao. Gotovo se iznenadila kada je videla sestre kako je čekaju na edinburškom peronu, a onda se setila da je iz voza telefonom pozvala Kirsti. Ova je nosila svoju bebu u nosiljci, a Bet, Elisina mlađa sestra, držala je za ruku Eni, Kirstinu kćer. Propinjale su se na prste ne bi li je uočile, a zatim su počele da joj mašu. Kirsti je podigla Eni na bok i potrčale su ka njoj. Obe je istovremeno zagrlila. Znala je da one vikanjem u stvari prikrivaju zabrinutost; iako je zaista želela da im pokaže da je sve u redu, da je dobro, ruke njenih sestara koje su joj pritiskale kičmu naterale su je da se okrene ka Eni i da se pravi da uranja lice u dečiji vrat.
Odgurale su je do staničnog kafića, skinule joj torbu i stavile pred nju kafu ukrašenu belom penom po kojoj je bila posuta čokolada. Bet je dan ranije položila ispit i pričala je o pitanjima koja je imala i o zadahu dežurnog profesora. Kirsti je izvlačila maramice, bočice za hranjenje, kocke sa slikama i plastelin, i držeći malog Džejmija u pregibu lakta, stručno je zauzdavala Eni dečijim kaiševima sa povocem. Elis je oslonila lice na šake, slušala Bet i posmatrala devojčicu kako zelenom bojicom boji novine. Enina nepokolebljiva predanost poslu stvarala je vibracije koje su putovale preko stola, kroz kosti Eninih podlaktica nalik gudalima, i odzvanjale su u njenom mozgu.
Ustala je izašla iz kafića da pronađe toalet, ostavljajući Kirsti i Bet da se dogovore šta će raditi tog dana. Prošla je kroz čekaonicu i progurala se kroz čeličnu rotacionu rampu do staničnog toaleta. Oko četiri minuta nije bila za stolom sa sestrama, sestričinom i sestrićem u kafiću, ali za to vreme videla je nešto tako čudno, neočekivano i mučno, kao da je pogledala u ogledalo i utvrdila da njeno lice uopšte nije ono za koje je mislila da jeste. Gledala je i činilo joj se da to što vidi iz temelja ruši sve što je ostavila za sobom. I sve što je prošlo. Pogledala je ponovo, i još jednom. Bila je sigurna, iako nije želela da bude.
Izletela je iz klozeta, i iskobeljala se iz rotacione rampe. Zastala je za trenutak usred gomile ljudi. Šta da kaže sestrama? Ne mogu sada da razmišljam o tome, rekla je sebi, jednostavno ne mogu; a onda je sve to zalupila nečim teškim, širokim i ravnim, što je sve zatvorilo čvrsto poput školjke.
Brzo je prošla kroz kafić i sagnula se iza svoje stolice da podigne torbu.
?Kuda ćeš??, upitala je Kirsti.
?Moram da idem?, odgovorila je.
Kirsti je buljila u nju. Bet je ustala.
?Da ideš??, ponovila je Bet. ?Gde da ideš??
?Nazad u London.?
?Šta?? Bet se pružila napred i zgrabila je kaput koji je Elis oblačila. ?Ali ne možeš. Tek si stigla.?
?Moram da idem.?
Bet i Kirsti su se brzo pogledale.
?Ali... Elis... Šta se dogodilo??, kriknula je Bet. ?Šta je bilo? Šta je bilo? Molim te, ne idi. Ne možeš ovako da odeš.?
?Moram?, ponovo je promrmljala Elis i otišla da potraži sledeći voz za London.
Kirsti i Bet su pokupile decu, torbe, gomilu stvari za bebe i požurile za njom. Videla je da jedan voz upravo treba da krene i jurnula je ka peronu, a sestre su trčale za njom, dozivajući je.
Na peronu ih je obe zagrlila. ?Zdravo?, prošaputala je. ?Izvinite.?
Bet se gušila u suzama. ?Ne razumem?, cvilela je. ?Reci nam u čemu je stvar. Zašto ideš??
?Izvinite?, ponovila je.
Dok se pela u voz, Elis je iznenada izgubila orijentaciju. Izgledalo je kao da se prostor između stepenika vagona i ivice perona proširio u širok, nepremostiv ponor. Njeno telo kao da nije od mozga primalo ispravnu informaciju o prostoru. Posegnula je ka rukohvatu da se prebaci preko ponora, ali promašila je, zaljuljala se i zateturala se prema čoveku koji je stajao iza nje.
?Polako?, rekao je i uhvatio je za lakat, pomažući joj da se ukrca.
Kada je sela, Bet i Kirsti su se progurale do prozora. Sada je i Kirsti plakala i mahale su joj frenetično dok je voz polazio. Trčale su paralelno s njom dok su mogle, a onda je voz ubrzao i one su usporile i stale. Elis nije mogla da im maše, nije mogla ni da gleda njihove četiri plavokose glave kako trče uporedo s njom, uhvaćene okvirom prozora kao projekcija sa super-osmice.
Srce joj je tokom puta tako skakalo u grudima da su joj ivice vidokruga pulsirale u istom ritmu. Kiša se slivala niz prozor. Izbegavala je pogled svog odraza koji je uporedo s njom putovao u drugom, izvrnutom, avetinjskom vagonu, klizeći nad poljima dok su kloparali ka Londonu.
U kući je bilo ledeno kada se vratila. Neko vreme zamajavala se bojlerom i termostatom, glasno iščitavajući nerazumljiva uputstva i buljeći u dijagrame koji su vrveli od strelica i brojčanika. Radijatori su kašljuckali i klokotali, vareći prvo grejanje te godine. Zarila je prste u zemlju u saksijama u kupatilu. Bila je vlažna.
Spremala se da ponovo siđe niz stepenice, a onda je jednostavno sela tamo gde se zatekla ? na najvišem stepeniku. Ponovo je pogledala u Džonov sat i zapanjila se kada je videla da je tek pet posle podne. Tri puta je proverila: pet i dva minuta. To je definitivno značilo pet po podne. Njen put do Edinburga sada je izgledao nestvaran. Zar je stvarno prešla sav taj put i vratila se? Da li je stvarno videla ono što je mislila da je videla? Nije znala. Obuhvatila je rukama gležnjeve i pustila je da joj glava padne na kolena.
<
Onoga dana kada je htela da se ubije, shvatila je da ponovo dolazi zima. Ležala je sklupčana na boku; uzdahnula je, a toplina njenog daha stvarala je paru u hladnom vazduhu spavaće sobe. Ponovo je dahnula, posmatrajući šta se dešava. A onda je to učinila još jednom, i još jednom. Zatim se umotala u ćebe i ustala. Elis je mrzela zimu.
Sigurno je bilo negde oko pet izjutra; nije morala da pogleda na sat, znala je to po svetlu koje se probijalo kroz zavese. Bila je budna gotovo čitavu noć. Slabašna svetlost svitanja bojila je zidove, krevet i pod plavičastosivom bojom granita, i dok je Elis prelazila preko sobe, njena senka bila je mrlja nejasnih ivica.
U kupatilu je odvrnula slavinu i pila je direktno iz nje, sagnuvši se i uronivši usta u ledeni mlaz, a hladnoća joj je zaustavljala dah. Obrisala je usta nadlanicom, napunila je šolju i zalila biljke na ivici kade. Toliko je vremena prošlo otkada je vodila računa o njima da sasušena zemlja nije htela da upije vodu, i optužujuće kapi su se poput žive sakupljale na površini.
Obukla se na brzinu, nasumice birajući stvari razbacane po podu. Zastala je kraj prozora i pogledala je na ulicu, a onda je sišla niz stepenice, prebacila torbu preko ramena i zatvorila ulazna vrata za sobom. Zatim je otišla, pognute glave, uvijena u kaput.
Hodala je ulicama. Prošla je pored prodavnica sa spuštenim i zaključanim ešalonima, pokraj kamiona za čišćenje ulica koji su ribali pločnike velikim, crnim rotacionim četkama i grupe vozača autobusa koji su pušili i ćaskali na uglu, prstiju isprepletenih oko plastičnih čaša iz kojih se pušio čaj. Piljili su dok je prolazila pored njih, ali ona ništa od svega toga nije primećivala. Videla je samo stopala koja su se kretala; nestajala su i ponovo su se pojavljivala u pravilnom ritmu.
Gotovo potpuno je svanulo kada je shvatila da je stigla do Kings krosa. Taksiji su odlazili i dolazili ispred zgrade, a ljudi su se tiskali na vratima. Ušetala je unutra sa nejasnom idejom o tome da popije šolju kafe, na primer, ili da kupi nešto za jelo. Ali kada je ušla u bleštavo osvetljenu zgradu, opčinila ju je veličina table sa redom vožnje. Brojevi i slova kloparajući su se smenjivali; imena gradova i satnice nestajali su i formirali se od slova nanizanih na skrivenim električnim točkićima. Čitala je imena u sebi – Kembridž, Darlington, Njukasl. Mogla bih u bilo koje od ovih mesta. Kada bih želela. Na rukavu je osećala izbočinu od sata. Istini za volju, bio joj je preveliki, brojčanik je bio širi od njenog zgloba, ali na izlizanoj narukvici probušila je nekoliko dodatnih rupa. Pogledala je na sat i automatski je spustila ruku pre nego što je shvatila da joj do mozga zapravo nije doprlo ono što je videla. Ponovo ga je podigla do lica, ovoga puta koncentrisana. Čak je i pritisnula bočno dugmence kako bi osvetlela majušni sivi ekran na kome je jasnom, tamnoplavom svetlošću tečni kristal neprekidno ispisivao vreme, datum, nadmorsku visinu, pritisak vazduha i temperaturu. Nikada ranije nije nosila digitalni časovnik. Ovaj je bio jedan od Džonovih. Obavestio ju je da je šest i dvadeset ujutru. I da je subota.
Ponovo je pogledala ka redu vožnje. Glazgov, Piterboro, Jork, Aberdin, Edinburg. Elis je trepnula. Ponovo je pročitala: Edinburg. Mogla bi da ode kući. Da vidi porodicu. Kad bi htela. Pogledala je ka vrhu spiska da vidi vreme polaska – šest i trideset izjutra. Da li je to htela? Zatim je brzo otišla do šaltera za prodaju karata i smrznutom rukom grčevito napisala svoje ime. Dok se pela u voz, na tabli je pisalo Skotiš Pulman – Edinburg i skoro da se nasmešila.
Spavala je u vozu, glave naslonjene na prozor koji je tandrkao. Gotovo se iznenadila kada je videla sestre kako je čekaju na edinburškom peronu, a onda se setila da je iz voza telefonom pozvala Kirsti. Ova je nosila svoju bebu u nosiljci, a Bet, Elisina mlađa sestra, držala je za ruku Eni, Kirstinu kćer. Propinjale su se na prste ne bi li je uočile, a zatim su počele da joj mašu. Kirsti je podigla Eni na bok i potrčale su ka njoj. Obe je istovremeno zagrlila. Znala je da one vikanjem u stvari prikrivaju zabrinutost; iako je zaista želela da im pokaže da je sve u redu, da je dobro, ruke njenih sestara koje su joj pritiskale kičmu naterale su je da se okrene ka Eni i da se pravi da uranja lice u dečiji vrat.
