Prof. Vilijam Juri (William Ury, Ph.D.) spada u najveće svetske stručnjake za psihologiju pregovaranja i jedan je od tvoraca Harvardske škole pregovaranja. Na Univerzitetu Harvard vodi Globalni pregovarački projekt, radi kao konsultant u rešavanju konflikata, medijator i predavač, a povremeno za Ujedinjene nacije posreduje u konfliktima širom sveta – od rudarskih štrajkova do građanskih ratova. Kako je veština pregovaranja jedna od neophodnih životnih veština za prevladavanje konflikata u privatnim i javnim odnosima, Jurijeve knjige su svetski bestseleri. Psihopolis je objavio i njegovu knjigu Moć pozitivnog Ne – Kako da kažete Ne, a ipak stignete do Da (2014).
Bez obzira na to da li razmišljamo o tome ili ne, svako od nas pregovara svakog dana. U širem smislu te reči, pregovaranje jednostavno označava radnju uzajamne komunikacije u kojoj pokušavamo da se dogovorimo s drugima. Tokom godina postavljao sam stotinama slušalaca pitanje: „S kim vi pregovarate tokom svog dana?" Odgovori koje sam dobijao uglavnom počinju rečima: „sa supružnikom ili partnerom" i „sa svojom decom", nastavljaju se: „sa šefom", „s kolegama", „s klijentima" i konačno dolaze do: „sa svim ljudima u životu, stalno". Ali s vremena na vreme jedna osoba odgovori: „Ja pregovaram sa samim sobom." I publika bi se neizbežno nasmejala – smehom prepoznavanja.
Razlog zašto pregovaramo nije, naravno, samo da bismo postigli dogovor, već da dobijemo ono što želimo. Postepeno, tokom godina medijacije u raznim teškim sukobima, od porodičnih svađa i borbi između članova upravnog odbora, do radničkih štrajkova i građanskih ratova, došao sam do zaključka da najveća prepreka u dobijanju onoga što zaista želimo u životu nije druga strana, ma koliko teška bila. Najveća prepreka smo zapravo mi. Mi stojimo sebi na putu. Kako je predsednik Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt) jednom slikovito opisao: „Ako biste mogli da šutnete u pozadinu osobu koja je odgovorna za većinu vaših nevolja, ne biste mogli da sednete mesec dana."
Mi sabotiramo sami sebe tako što reagujemo na načine koji ne služe našim pravim interesima. U poslovnoj raspravi jedan partner nazove drugog lažovom u štampi i osramoti ga, da bi taj drugi onda pokrenuo tužbu, koja će obojicu mnogo koštati. U osetljivom razgovoru o razvodu suprug gubi živce, breca se na ženu i izleće napolje, time potkopavajući to što je izrazio želju da razreši ovo pitanje mirnim putem za dobrobit porodice.Iza naših loših reakcija u konfliktnim situacijama leži neprijateljsko stanje uma u kom jedan dobija, dok drugi gubi, pretpostavka da možemo ili mi da dobijemo šta želimo ili oni – ali ne i jedni i drugi. Bez obzira na to da li su u pitanju poslovni titani koji se bore za kontrolu nad komercijalnim carstvom ili deca koja se svađaju zbog igračke ili etničke grupe koje se spore čije je pravo na teritoriju, prećutna premisa je da je jedini način da jedna strana pobedi da druga izgubi. Čak i ako mi želimo da sarađujemo, bojimo se da će to druga strana da zloupotrebi. Ono što održava ovo stanje uma jeste osećaj oskudice, strah da nemamo dovoljno za život, pa moramo da se brinemo za sebe čak i na račun drugih. Isuviše često rezultat takvog stanja uma, dobitnik – gubitnik, jeste da sve strane gube.
Najveća prepreka ka našem uspehu može takođe postati najveća prilika. Ako naučimo da utičemo prvo na sebe pre nego što počnemo da utičemo na druge, pre ćemo moći da zadovoljimo svoje potrebe, kao i potrebe drugih. Umesto da budemo sebi najgori protivnici, možemo postati sebi najbolji saveznici. Proces promene iz protivnika u saveznika jeste ono što ja zovem dolazak do Da sa samim sobom.
