Kamen preko svega

06.12.12

Dobrica Ćosić uviđa kako iracionalna sudbina pretvara u prah sve računice, briše i najbolje namere, sa zadivljujućom lakoćom i jednostavnošću opisuje raskorak između ideje i stvarnosti

Izdavačka kuća „Plato” iz Beograda objavila je knjigu eseja Rista Tubića (1947), filozofa, književnika i prevodioca, pod naslovom „Kamen preko svega” (pozajmljen od italijanskog pisca Itala Kalvina), sa desetak novih eseja, koji su nastali u poslednje tri-četiri godine, i objavljeni u periodici. Reč je o esejima koji se bave filozofijom istorije, filozofijom religije i književno-kritičkim ogledima.

Knjigu otvara esej o stvaralaštvu Dobrice Ćosića. Šta ste od Ćosića saznali o našem mentalitetu?
Da, to je jedan memento mori komunističkoj utopiji, prema čijoj ironiji nismo više mogli da budemo ravnodušni. Bili smo svedoci sumraka utopijskog mentaliteta. Ćosićeva prva zvezda vodilja bile su borba i nada, koju nikad nije izgubio. Vremenom, neobično nadahnut beletrističkim patosom, uverava nas kako smo ušli u razdoblje oluja i tragedija, kako je čovekova moć narasla u svim oblastima, osim nad samim sobom. I da se i dan-danas nalazimo pred zastrašujućim pitanjem: Jesu li se naši problemi oteli kontroli? Dobro je video da je ljudska priroda ranjiva, ako ne i izopačena. Uviđa, zapravo, kako iracionalna sudbina pretvara u prah sve računice, briše i najbolje namere, sa zadivljujućom lakoćom i jednostavnošću opisuje raskorak između ideje i stvarnosti.

Kakve nam poruke šalje Ćosić?
Od „Korena” i „Deoba”, preko „Vremena zla” i „Vremena vlasti”, pa do „Vremena zmija”, naše nebo, očito, nikada nije bilo bez oblaka. Njegovi eseji, posebno roman „Bajka”, i šest tomova „Piščevih zapisa”, izoštravaju naše logičke sposobnosti, bude u nama antiutopijsku osetljivost, prividnu jasnoću ideoloških klasifikacija i šema – prekrivaju senkom nesigurnost. Ne sme se prestati sa osporavanjem onoga što izgleda očigledno i definitivno. Još pre nego što je komunizam doživeo svoj katastrofalni finale, Ćosić je video kako je istorija najbolji protivlek za samoobmaneo svemoći i sveznanju, jer nas tera da priznamo činjenicu koja se tako često i tako tužno pokazuje – da budućnost razvejava sva naša uverenja. Ima li boljeg primera arogancije od one koja nas je dovela u sadašnje neprilike. Obećana harmonizacija istorijskog sveta ne nalazi zadovoljenje u objektivnom svetu. Takav zahtev komunizma proglašen je za pustu nadu. Stvarnost je sačinjena od tvrđeg materijala i povinuje se svom neumoljivom zakonu. Stoga nam ne trebaju pisci koji igraju ulogu proroka i sudije, jer su mnoga proročanstva bila prevara. Nema potrebe da se stvara nova predrasuda o budućnosti. Upravo je Dobrica Ćosić pokušao da očisti naše misli od predrasuda, da demaskira skrivene premise naših nekadašnjih ubeđenja.

Tumačite i poeziju Rajka Petrova Noga. Šta ste sve u njoj otkrili?
Uvek, dok čitam njegove pesme, odnekud mi padne na pamet neka pripovest o tome kako su stari Grci verovali da pesnik može biti samo onaj kome je u kolevci pčela nanela nektar na usne. Oko Nogove kolevke, u njegovim rodnim Borijama, zujao je, izgleda, čitav pčelinji roj. I otada ni sićušni mrav, ni meka vlat trave, negde u Vilovom pustom dolu, na kojoj mu počiva obraz, ne mogu da se odvoje od njega. Pa i onda kada sva nebesa tutnje grmljavinom nad Lelijom i Zelengorom, on može da ih razume, da oseti njihov tajni zvuk i čuje njihov nežni ton. Nogova poezija tiho bruji i duboko zadire u ljudska srca.

Pesništvo Vite Markovića dižete na nivo metafizičkih istina?
Tačno. To je, možda, najdublja oznaka, pored njegovih estetskih valera, to što uvek traga i pronalazi u prolaznom ono što je trajno, a u trajnom proplamsaje i trepete večnog. Vid večnosti u njegovoj poeziji, ostaje atribut bića, kao sveopštesvega što jeste. Markovićevo pesništvo otvara, zapravo, svoju dušu pred kosmičkom i božanskom tajnom.

Bavite se i filozofskim delom Lešeka Kolakovskog. Kako on tumači odnos dobra i zla?
Jeste, i, čini mi se, da je to Kolakovski najbolje objasnio: Bog je naime, morao da reši prilično komplikovanu diferencijalnu jednačinu (u stvari beskonačnu jednačinu) da bi izračunao u kojem će od svih mogućih svetova količina zla biti najmanja, u poređenju sa količinom dobra, a to je ovaj svet u kome živimo. A to što su ljudska bića slaba, što moraju da trpe i da se naprežu, to je zbog toga što je Bog hteo da se služe svojim pronalazaštvom, svojim sposobnostima i inteligencijom, što ne bi bilo moguće da imaju svega u dovoljnoj meri. Delo stvaranja je čin ljubavi, a međusobna ljubav između Tvorca i njegovih tvorevina može se jedino shvatiti ako su tvorevine bića obdarene razumom. Prinudni činovi dobra nisu uopšte dobri u moralnom smislu, a sposobnost činjenja dobra po vlastitoj volji, pretpostavlja sposobnost činjenja zla. Tvorac koji voli može se shvatiti jedino pod uslovom da postoji zlo – bez zla stvoreno delo bilo bi nepotpuno. Čak najranije teodiceje (učenje po kojem je postojanje zla usklađeno s pravednošću Boga) implicite priznaju da Bog, s obzirom da standardi logičke koherentnosti vrše prinudu nad njim, nije u stanju da stvori unutrašnje suprotne svetove. Prema tome, rezultat logičke nužnosti je da tok događaja sveta bude neprestana borba u kojoj dobro i zlo pokušavaju da preduhitre jedno drugo. Samo nam Otkrovenje može obećati da će se igra završiti konačnom pobedom dobra.

Šta će nam istorija doneti, kakvu budućnost?
To je veoma teško pitanje, jer je budućnost nepredvidiva, njom vladaju stvari sa nevidljivim počecima. Jedino što znamo to je da sloboda nikad nije jednom zasvagda zagarantovana, da zahteva neprestani oprez i smelost za njenu odbranu. Poput Alise u Zemlji čuda: moramo se mnogo naprezati i brzo grabiti kako bismo bili na istom mestu.

Kompjuterska pamet
– Razumeti i objasniti prošlost, nije ni u kom slučaju lak zadatak. Svakako, mora se razmatrati, jer ulazimo u epohu u kojoj deca, i ne samo deca, sede za svojim kompjuterima koji će njihove umove formirati računanjem, što može dovesti do toga da istorijsko samorazumevanje postane besmisleno, ili padne u zaborav. Hoće li naša deca sutra znati ko to bejahu Nemanjići i Sv. Sava, Lazar i Kosovo, Karađorđe i Miloš, antifašistička borba i oslobođenje?
Muza istorije je prijatna, učena i nepretenciozna, ali ako se oseti napuštenom i zanemarenom, osvetiće se i oslepiti one koji je preziru i zaboravljaju – upozorava Risto Tubić.

Zoran Radisavljević