10.05.08
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Žak Žerne
Kinezi mnogo bolje poznaju našu istoriju nego mi njihovu. Ignorisanje ovog dela sveta (od Zapada) veliki je hendikep u budućnosti, kaže sinolog Žak Žerne.
Žak Žerne je jedan od najvećih svetskih poznavalaca Kine. Među pedesetak knjiga i radova koje je objavio za više od pola veka izdvaja se njegovo najčitanije i najprevođenije delo „Kineski svet”, koje je izdavačka kuća „Klio” nedavno objavila u srpskom prevodu Ivane Aranđelović.
„Kineski svet” analizira kinesku društvenu, političku, ekonomsku, versku, tehnološku i kulturnu evoluciju kroz četiri hiljade godina, kao i veze sa drugim krajevima sveta koje su doprinele njenom oblikovanju.
Kako gledate na aktuelnu krizu između Kine i zapadnih zemalja, a posebno Francuske, oko pitanja Tibeta?
Kada danas slušamo u medijima da je Kineska narodna republika okupirala Tibet 1951. godine, to nije tačno, jer je pod svojom prethodnom, nacionalističkom vladom, Tibet bio deo Kine, iako je imao široku autonomiju.
Za Kineze je Tibet bio strateški važan, nisu hteli da dozvole da ga preuzmu Englezi, koji su imali pretenzije. Zato je kineska narodna armija ušla u Tibet, postupajući brutalno.
Kod njih je to tradicionalno, oni su uvek bili imperijalisti i smatrali su one koji nisu Kinezi ljudima bez kulture, divljacima. To delimično objašnjava njihovo današnje ponašanje prema Tibetancima.
U vašoj knjizi „Kineski svet” govorite o tome da je neophodno da se prevaziđu sterilni klišei o Kini koji vladaju na Zapadu...
To je i dalje tačno, mnogi ne znaju šta je Kina. Kliše je da se stvari tamo ne kreću, što nije tačno, jer je Kina prošla kroz izuzetan preobražaj. Potpuno su pogrešne i ideje o kineskoj upravi, za koju se dugo verovalo da je neka vrsta glupog despotizma. Upravo je obrnuto, jer je kineska administracija uvek bila izuzetna, mnogo razvijenija nego zapadna. I danas je, još uvek.
Kina je bila tehnološki, ekonomski i kulturno daleko od Evrope, sve do početka 19. veka. Zašto je tada oslabila ?
Izuzetan razvoj poljoprivrede od 10. veka doveo je do preobražaja Kine u 11. i 12. veku u veliku imperiju, sa najvećom mornaricom na svetu, koja je u 14. veku preduzela pomorske ekspedicije kroz čitavu jugoistočnu Aziju. To nije bila vojna, već diplomatska misija, sa ciljem da se pokaže da je posle mongolske okupacije Kina ponovo kineska.
Pitanje koje se često postavljalo jeste kako to da je tako napredna Kina u 18. veku, veliki izvoznik luksuznih proizvoda, svile, čaja, porcelana, na tehničkom nivou sličnom kao Evropa, čak i većem kada je reč o poljoprivredi, toliko oslabila u 19. veku.
Stanovništvo je, naime, toliko naraslo, da čak ni najbolje poljoprivredne tehnike nisu više bile dovoljne da se ishrani. To je nateralo seljake da krče zemlju na planinama. Ogoljavanje planina je, međutim, dovelo do velikih odrona zemlje, koji su izazvali poplave ogromnih razmera. Tokom 19. veka došlo je do velikih socijalnih nemira, u kojima je u najvećoj pobuni ubijeno stotine hiljada ljudi i uništena gotovo čitava kulturna Kina. Tada je došlo i do velikog talasa imigracije ka jugoistočnoj Aziji, Australiji i Americi.
Sve ovo je veoma oslabilo Kinu, kao i kasnije maoistički sistem, koji je bio užasan.
Ne treba zaboraviti ni zapadne sile i Japan koji su od sredine veka sve više prodirali u Kinu. Englezi su tako sredinom 19. veka naterali Kineze da potpišu sporazum koji je bio izuzetno neravnopravan.
Pisali ste detaljno o kineskom mentalitetu. Koliko se razlikuje od mentaliteta zapadnog čoveka?
Generalizacije su opasne; treba znati o kom periodu je reč, o kom domenu ljudskih aktivnosti, o kom socijalnom sloju.
Na prvom mestu je razlika u jeziku. Oni nemaju, kao indoevropski jezici, konjugacije i deklinacije. Njihovi karakteri mogu da znače šta god hoćete, u zavisnosti od mesta na kome su u rečenici. Skolastika koja je negovana u srednjem veku, naročitu pažnju je posvetila razlikovanju konjunktiva od prideva, odnosno supstance od atributa.
Jezuitski misionari su u 17. veku pokušali da objasne ovu razliku Kinezima, ali oni je nisu razumeli. Ignorisali su radikalnu opoziciju između duha i materije. Nisu razumeli ni koncept Boga, kao stvaraoca koji ima personalne karakteristike, koji se ljuti, koji je ljubomoran i koji je u isto vreme apsolutno biće, kao što je predstavljen u Bibliji. Oni su imali predstavu neba, koja je takođe bila verska predstava, ali apersonalna.
Dugo je postojala i suštinska razlika u shvatanju ekonomije...
Na Zapadu je etimološki koren reči ekonomija grčka reč koja znači upravljanje kućom, privatnim dobrom, a potom u širem smislu označava trgovca koji trguje robom na tržištu. U Kini izraz koji označava ekonomiju sastavljen je od dva termina, od kojih jedan znači urediti svet, odnosno Kinu, a drugi, zaštititi narod.
Ovu drevnu kinesku reč nalazimo i u vijetnamskom, korejskom i japanskom. Ona ne označava privatnu ekonomiju, već političku ekonomiju, što je tek mnogo kasnije postalo normalno na Zapadu, da se država bavi time.
Veliku pažnju posvetili ste vezama Kine i spoljnog sveta...
To je veoma značajno, jer još uvek mislimo da je Kina izolovana, što nije tačno. Kina je uvek održavala veze sa spoljnim svetom. Oni su mnogo više informisani o našoj istoriji nego što smo mi o njihovoj. Ignorisanje ovog dela sveta (od Zapada) veliki je hendikep u budućnosti.
Između Evropljana i Kineza nije bilo direktnih kontakata pre 16. veka, kada su došli portugalski moreplovci, koji su uglavnom pljačkali.
Jezuiti, koji su bili veza između Evropljana i Kineza, hteli su da ih impresioniraju pokazujući im zapadnu matematiku, koja je bila potpuno drugog tipa od njihove, koja je dobro funkcionisala, možda bolje nego zapadna. Kinezi su naučili da pišu jednačine na papiru dok su ranije koristili štapiće.
Kako vidite današnje veze između Evrope i Kine?
One su isključivo ekonomske prirode, evropske kompanije izmeštaju proizvodnju u Kinu, jer je tamo rad mnogo manje plaćen.
Kinezi su veoma inteligentni i brzo usvajaju tehnologiju iz spoljnog sveta. To nije bilo moguće dok ih je komunistički režim sputavao, ali čim je došlo do popuštanja, kada im je dozvoljeno da trguju, Kina je eksplodirala, zato što je postojala potreba da se razvije. U Kinu je prodrla i zapadna popularna muzika najgoreg kvaliteta, kao i karaoke (na japanskom „prazan orkestar”). Ali Kinezi su i veliki ljubitelji klasične muzike.
Na Zapadu postoji strah od Kineza i njihove ekonomske moći...
Strah je uvek postojao. U vreme pruske imperije govorilo se o „žutoj opasnosti”, nakon što su 1905. godine Japanci pobedili Ruse. Ja nemam strah od Kineza. Oni trguju, to je sve.
Ana Otašević
