Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka

24.07.08

Podsećanjem na aktivnosti značajnih žena iz naše prošlosti pruža se argumenat u prilog tezi da su one u svim istorijskim razdobljima davale značajne rezultate.

Veoma je retko da naučno delo bude pisano tako da se može čitati kao najuzbudljivija beletristika, a to je upravo slučaj sa delom „Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka” Svetlane Tomin, profesorke Srednjovekovne književnosti na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada, delo dr Svetlane Tomin sastoji se, kako objašnjava autorka, od sedam radova koji su posvećeni ženama u srpskoj srednjovekovnoj kulturi.
– Kada pogledamo srednjovekovne žene, vladarke, spisateljice, ktitorke i uopšte žene koje su „iskoračile na javnu scenu” jasno je da je reč o pripadnicama najviših društvenih krugova – caricama, kraljicama, despoticama, kneginjama. Samo su one imale priliku da se obrazuju, putuju i da se druže sa učenim crkvenim ljudima. Samo su njima bile dostupne knjige! Upravo zbog toga mi se ova tema čini naročito interesantna, ali i aktuelna – podsećanjem na aktivnosti značajnih žena iz naše prošlosti pruža se argumenat u prilog tezi da su one u svim istorijskim razdobljima davale značajne rezultate, kad god su za to imale uslova, kaže za „Politiku” dr Svetlana Tomin.

Život žena u tom dobu nije bio baš lak: koliko su, i kada njihovi mudrost i znanje dolazili do izražaja?
Čini mi se da se može govoriti o specifičnim, pomirljivim strategijama koje su pojedine žene sprovodile u prošlosti. Imam u vidu diplomatske misije koje su preduzimale kneginja Milica i njena kćer Jelena Balšić, kako bi zaštitile svoje sinove. U aprilu 1398. godine kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) pošla je kod sultana Bajazita da opravda svog sina Stefana Lazarevića, osumnjičenog za neverstvo. Zabeleženo je da joj je u tome pomagala monahinja Jefimija. Tek nakon njene posete, u jesen iste godine, Bajazitu odlazi i sam Stefan. O ozbiljnosti i delikatnosti ovog poduhvata svedoče pisma Dubrovčana, u kojima izražavaju radost zbog srećnog povratka od sultana, najpre Miličinog, potom Stefanovog.
Miličina kćer Jelena Balšić, takođe je pružila primer požrtvovanja i majčinske brige. Ona je otišla u Veneciju na pregovore, umesto svog sina Balše, plašeći se za njegov život. I njena i Balšina glava bile su prethodno ucenjene, zbog ustanka koji su protiv Venecije podigli u Zeti. Hrabro je istupila pred dužda i izjavila da je za sve kriva isključivo ona, a ne njen sin! Nakon pregovora, sklopila je mir sa Venecijom 1409. godine. Neka bude pomenuta još jedna Miličina kćer – Mara, koja je pomirila svog sina Đurđa Brankovića sa despotom Stefanom Lazarevićem.

U narodu i u nekim pisanim tekstovima ipak se žene češće spominju kao „vinovnice zla i propasti”. Prema kojim je ženama time učinjena nepravda?
Zanimljiv je primer despotice Jerine i carice Mare Branković. U srednjovekovnim književnim tekstovima one su prikazane pozitivno. Jerina je nazvana „blagočastiva sveta Irina”, a Mara je veličana zbog pomoći koju je pružala svetogorskim manastirima, koje je ne samo zastupala pred Turcima, nego i darivala. Veoma je bila cenjena i Marina žrtva – njena udaja za sultana Murata II bila je, u stvari, zalog opstanka države njenog oca Đurđa, odnosno dokaz njegove lojalnosti.
U narodnim pesmama, međutim, likovi Jerine i Mare su demonizovani, pripisuju im se najgora zlodela. Prosto je zaprepašćujuća transformacija Marinog lika od odane kćeri, koja je žrtvovana za spas domovine, do zle sestre koja oslepljuje svoju braću. Ne treba posebno podsećati na Jerininu negativnu ulogu u zloglasnom gradozidaniju i obavezan dodatak „prokleta” uz njeno ime.
Razlika između njihove istorijske i poetske slike u nauci je tumačena različito. Ljiljana Pešikan Ljuštanović, koja predaje Narodnu književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu, bavila se ovim pitanjem i smatra da su one u svesti narodnog pevača proklete jer su izašle iz ženskog domena (bavljenje kućom) u domen javnog, kako ga poima patrijarhalna zajednica. Zato su ocrnjene toliko. Mara je učestvovala u diplomatskim pregovorima, njoj su na dvor išli poslanici pre nego što se sretnu sa sultanom, imala je svoju kancelariju, izdavala je povelje i pisma. Ne treba zanemariti ni njene posede, koje je zaveštala svetogorskim manastirima. Obe ove žene, znači, vodile su politiku i imale su ekonomsku moć. To im se ne oprašta.

Koje su najznačajnije žene srpskog srednjeg veka? Čime su se odlikovale, koja su njihova najvažnija dela?
Od vladarki pomenula bih Jelenu Anžujsku, caricu Jelenu, kneginju Milicu i Jelenu Balšić. Za Jelenu Anžujsku zabeleženo je da je na svom dvoru imala školu za devojke, koje je ne samo učila, nego im obezbeđivala i miraz, kako bi mogle da se udaju, zatim je na njihovo mesto uzimala druge. Podizala je manastire, od kojih je najpoznatiji Gradac, njena zadužbina. Pisma koja je slala duhovnim ocima pominje pisac njenog „Žitija”, arhiepiskop Danilo II. Ona se, na žalost, nisu sačuvala, ali je zato sačuvana prepiska jedne druge Jelene, Jelene Balšić, koja se dopisivala sa svojim duhovnikom Nikonom Jerusalimcem. Njihova prepiska, kao i tekstovi koje je Nikon sastavio za Jelenu, svedoče o širokom spektru tema koje su je zanimale. Sam „Gorički zbornik”, koji je Nikon sačinio za Jelenu 1442. godine, u stvari, predstavlja vrstu male srednjovekovne enciklopedije i u njemu su, pored njihovih pisama, zastupljeni spisi iz geografije, geometrije, kosmografije, zatim žitija, monaška pravila i putopis.
Još jedna Jelena, žena cara Dušana, zaslužuje da bude pomenuta. Zauzimala je vidno mesto na dvoru i učestvovala je u zasedanju državnih sabora. Zabeležen je njen govor na sednici ratnog saveta u Prištini 1342. godine. Jelena je opisana kao obrazovana i inteligentna žena živog političkog temperamenta. Vladala je kao udovica u Serskoj oblasti, zauzimala se za izmirenje srpske crkve i carigradske patrijaršije, zbog čega je kod nje na pregovore išao patrijarh Kalist. Po Jeleninoj želji starac Joanikije preveo je „Tumačenje svetog Jevanđelja” sa grčkog i u zapisu naglasio njenu veliku knjigoljubivost. Poznato je da je naručivala i druge rukopise.

Koju biste srpsku vladarku istakli kao izuzetnu, obrazovanu i požrtvovanu?
Istakla bih kneginju Milicu, koja je preuzela rukovođenje zemljom u izuzetno teškom vremenu, nakon Kosovske bitke. Ona je primila vazalne odnose sa Turcima, dala svoju kćer Oliveru sultanu Bajazitu za ženu. Kneginja Milica (tada monahinja Jevgenija), opet sa monahinjom Jefimijom, zatražila je od sultana Bajazita mošti svete Petke i prenela ih u Srbiju. Ne treba podsećati koliko je opustošenoj zemlji tada značilo prisustvo moštiju ove svetiteljke. Milica je podigla svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju, posebno brinula o Dečanima, izdavala povelje. Pisac Konstantin Filozof naglasio je da je Milica znala svetske stvari u kojima je teško snaći se, kao i da je bila mudra kao Odisej. Za Jefimiju je rekao da je u mnogim rečima i stvarima najmudrija. To su najveće pohvale koje su žene u srpskom srednjem veku dobile.

Anđelka Cvijić

04.12.07 Dnevnik - Novine i časopisi

Ženska istorija ili preciznije istorija ženskog roda, svrstana je među relativno nova istraživačka polja u okviru istorijske discipline. Prema uverenju mnogih značajnih imena struke, ova tema je doskora samo delimično razmatrana, da bi poslednjih decenija 20. veka dobila zapaženo mesto u istorigrafiji Evrope i SAD.
Koliko je ovo pitanje postalo značajno pokazuje zanimljiva studija Svetlane Tomin “Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka” (“Akademska knjiga”, Novi Sad, 2007). Autorka u knjizi studiozno sumira rezultate svojih višegodišnjih istraživačkih iskustava i znanja na polju istorije žena u srednjovekovnim srpskim zemljama, upoznajući čitaoca sa kulturnim i političkim uslovima tokom kojih su se dešavale ključne promene u domenu njihovog društvenog statusa.
U epohi srednjeg veka započinju prve debate o položaju žene unutar ljudske zajednice. Autorka napominje koliko je srednjovekovni obrazac uticao na položaj žene, brak, na razliku između polova. U tom smislu, pominju se reči vizantijske pesnikinje Kasije, koje mogu biti prihvaćene kao ilustracija stava čitave epohe - žena je s jedne strane posmatrana kao Eva, dakle, kao oličenje uzroka za stradanje ljudskog roda, a s druge kao Bogorodica, odnosno, kao oličenje njegovog spasenja.
Autorka konstatuje da kada je reč o srpskim srednjovekovnim ženama, sem retkih primera (Đ. Sp. Radojičić, L. Pavlović, R. Marinković, J. Ređep), način na koje su one predstavljane u literaturi nije do sada bio studioznije razmatran. Pojedine vladarke slavljene su ne samo zbog svoje dobrote, pobožnosti i milosrđa, nego i zbog mudrosti i obrazovanja. Osim toga, pregled srednjovekovnih tekstova sadrži mnogobrojne osude i negativne karakteristike vezane za žene koje su imale značajne funkcije na srpskom dvoru.
U celinama koje su obeležene naslovima: “Predstave o ženama u srpskoj srednjovekovnoj literaturi”, “Knjigoljubive žene srednjeg veka - prilog poznavanju”, “Epistolarna književnost i žene u srpskoj srednjovekovnoj kulturi”, “Jedan vid ženske strategije” i “Pismo-testament, dva svedočanstva o ljubavi u srpskoj književnosti”, dati su fragmenti iz biografija pojedinih žena koji na najbolji način ilustruju navedenu temu (Jelena Anžujska, kneginja Milica, Angelina Branković). S druge strane, naročita pažnja poklonjena je portretima Jelene Balšić i carice Mare Branković kojima autorka posvećuje posebna poglavlja.
Opisujući njihove, često tragične sudbine, Svetlana Tomin ukazuje i na literarne sklonosti pojedinih žena, kao i na njihovu značajnu ulogu u diplomatskoj aktivnosti. Posebnu zanimljivost studije predstavljaju primeri mizogeno intoniranih biografija kraljice Ane (žena kralja Radoslava) i kraljice Simonide (žena kralja Milutina).
Za Milutinov varvarski postupak oslepljivanja sina Stefana (Dečanskog) Grigorije Camblak ne osuđuje ni sina ni oca već maćehu Simonidu. Po srednjovekovnim shvatanjima, vladar kao Božji izabranik istovremeno je i realizator njegove volje na zemlji, pa se, tako, za strašno delo ne može osuditi kralj Milutin. Ipak, krivac za Stefanovo stradanje ne može da ne postoji. On je, kao što se vidi, pronađen u Simonidi, čime je Camblak dao oduška u svojim shvatanjima prema kojima je svim nesrećama i nevoljama u svetu uzrok žena.
Žanr žitija kanonizovanog vladara u kome se Grigorije Camblak ogledao specifičan je za srpsku srednjovekovnu književnost. Ova kombinacija istoriografije i hagiografije pružala je Camblaku priliku da detaljno oslika psihološki portret Stefana kao vladara mučenika. Pri tome je istorijska verodostojnost iznesenih podataka u drugom planu. Iz ovog primera se vidi koliko su pojedina dela naše srednjovekovne književnosti, a pogotovo stare srpske biografije, bile najčešće istorijski uslovljene, kao i da su imale veoma važnu društvenu funkciju.
Siniša Kovačević