Kod srpskog pisca - kuhinjska dela

19.12.11 Politika

Reci mi šta jedeš i reći ću ti ko si, izreka je koja važi posebno za srpske pisce koji o hrani, izgleda, znaju više od čuvenih televizijskih kuvara – zvezda i gastronoma svetskog glasa. Znaju zbog toga što osećaju koliko se hrana prirodno servira uz lepu reč, osmeh, maštu, kreativnost, kozerski razgovor; i koliko su različita jela u vezi sa višeznačnim srpskim prostorom.
Jedno jelo, pa i najobičnija salata ili sendvič, sinteza je nasleđa zemlje i njenih plodova, duha i umešnih prstiju, pa i putovanja koja pokazuju davnašnje plodne uticaje. Sve se, evo, završilo na papiru, receptima pisaca, kao umetničkim slikama, rableovskim poetskim nadahnućem za svakodnevicu čitaoca, i to iz pera više od stotinu dvadeset autora svih generacija koji su se rado odazvali pozivu urednika kolekcije „Srbija i komentari” Gorana Petrovića, izdavačkoj kući „Službeni glasnik” i priređivaču Miodragu Raičeviću.
Tako je nastala knjiga zborničkog tipa „Kod srpskog pisca, Kuhinjska dela”, krcata pričama o receptima, ali i životu Srbije i njenih ljudi, običajima i umetnošću. Počev od priča o pijacama, cicvari, projari, „’lebu, masti i alevoj paprici”, mafijaško-sicilijanskom doručku, preko onih o niškom bureku, kosovskoj piti, kajgani, svinjskoj rapsodiji, sarmi, alaskoj ribljoj čorbi, pa do pripovesti o tamiškoj štuki sa suvim šljivama, podvarku sa suvom ribom, škembićima – svim čulima bogato je dočarana Srbija, šarena, mirisna, s njenim govorima i običajima. Baš kako je rekao Dejan Stojiljković: „Roštilj ne jedi severno od Niša, pečenje ne jedi južno od Niša, a burek jedi samo u Nišu”, podsećajući na to da je prvi burek u ovom gradu napravio, 1498. godine, čuveni istanbulski pekar Mehmed Oglu, po sastojcima određenim fermanom.
„Kod srpskog pisca” prvo se upoznajemo sa načinima nabavke dobrih namirnica, dakle, sa fenomenima pijace i cenkanja. Ljubomir Simović kaže: „Pijaca nije samo mesto na kojem se prodaje i kupuje voće i povrće, živina i beli mrs... Pijace se mogu doživljavati i kao velike izložbe na čijim su kantarima i tezgama izložene, žive ’mrtve prirode’. Na pijacu se može ulaziti kao u ogromno pozorište na kojem se istovremeno odigrava bezbroj predstava, s monolozima piljara...”.
Boško Mijatović savetuje da se za cenkanje treba obući ležerno, nikako bogato, kako prodavac ne bi bio nepopustljiv, zatim, da ne treba žaliti prodavca niti verovati njegovim pričama, da uz „pokeraško lice” treba glumiti nezainteresovanost, da robi treba naći neku manu i „javno je saopštiti”. Sve tako redom.
Već „sa rukama u brašnu i literaturi”, Miroslav Josić Višnjić u svojoj priči, delu velikog kulinarskog mozaika, napisao je priređivaču Miodragu Raičeviću:
„Dragi Mijo, dao si mi težak i sladak zadatak, jerbo često volim da kažem kako ni bareno jaje ne umem da ogulim! Ali kad je o pisanju proze reč, onda varjača leti, šerpe su pijane, tiganj je usijan, a kutlače kolo vode. Kad jedu, junaci u mojim knjigama jedu pošteno! U mojem ’Romanu bez romanu’ gosti su na meniju imali oko trista i sedamdeset jela, a među njima su i črezvičajna čorba, pusta mamaljuga, Zonin pasulj u crepulji, šajkaška gužvara, dablinska supa od živinskih iznutrica, ležbaba u tepsiji, salašarske žmarice...”.
Milisav Savić podseća na mudrost Kazanove da je „pravi obed vrsta radosti koja se deli s drugima”, pa pripoveda o zgnječenom posnom pasulju – papuli, spravljenom na književnoj manifestaciji u Trsteniku. Dragomir Antonić pokazao je da šta se sve u Srba jede prstima, Basara – na koliko se načina mogu pripremiti vo i zec, Žaneta Đukić-Perišić otkrila je ko se sve okupljao na obedima u njenom stanu, Vule Žurić pričao je o sastojcima šampionske bakine baklave.
Sve čudesno, vrcavo, kao što su to, uostalom i druge knjige kolekcije „Srbija i komentari”, koju je urednik Goran Petrović osmislio po sopstvenim interesovanjima. Posebnost ovih izdanja je u tome što nastaju u dvojnom autorstvu i pojedinu temu osvetljavaju sa naučne i esejističke strane.
– Želeo sam da napravim neku vrstu srpskog Tašena, da okupim ljude koji poznaju i vole ono čime se bave, istoričare, pisce, muzičare, etnologe, poznavaoce filma, pa i fudbala. Činilo mi se da je bilo potrebno izboriti se za kubni centimetar prostora u ovoj zemlji u kojoj je sve zagađeno politikom i estradom, kaže za naš list Goran Petrović, nabrajajući i knjige drugog kola kolekcije, među kojima su i „Srednjovekovni putovođa” Radivoja Radića i Radoslava Petkovića, „Čitanje proročanstva” Bojana Jovanovića i Mirka Demića, „Biti rokenrol” Petra Pece Popovića i Mihajla Pantića.
Za sledeće kolo najavljuje knjigu o fenomenu velikog derbija Partizana i Crvene zvezde, Vuleta Žurića i Bože Koprivice. U planu je knjiga o ikonografiji Titovog doba, istoričara Predraga Markovića i Vladimira Kecmanovića, zatim delo o vampirima Vesne Marjanović, iz Etnografskog muzeja, i pisca Dejana Stojiljkovića, kao i izdanje lepog naslova „Vidi čuda”, planirano da izađe u nekoliko tomova, u saradnji sa Narodnom bibliotekom „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva. I ove knjige biće bogato ilustrovane, za vizuelno čitanje.
– U prvom tomu sedam naših uglednih pisaca opisaće po sedam čuda iz svog detinjstva, ističe Goran Petrović.
Budući da ova „Glasnikova” izdanja osvajaju i prostor izvan naših granica, (kao što je u Hrvatskoj lepo primljena knjiga profesorke Milanke Todić i Vladimira Pištala „Kupite nešto i ovde, Vek reklame”), Goran Petrović razmišlja i o mogućnostima njihovih kvalitetnih prevoda na engleski, i plasiranja u inostranstvo, na aerodrome, recepcije boljih hotela. O šansi da Srbija bude upoznata i sa neke druge strane.

Marina Vulićević