Komunikacijske veštine

01.05.18

Kultura

Knjiga „Komunikacijske veštine’’ autorke Marine Marković, profesorke na Katedri za glumu pri Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, posvećena je jednoj od najaktuelnijih tema kako u savremenom poslovanju i biznisu, tako i u svakodnevnoj praksi – veštini komunikacije.
Sve veći broj autora, naučnika i praktičara saglasan je u stavu da je uspešna komunikacija presudna za ostvarivanje uspeha kako u poslovnom, tako i u privatnom životu, stoga autorka daje značajan doprinos ovoj temi. Autorka prvenstveno ukazuje na neophodnost za kvalitetnom i efikasnom komunikacijom menadžera u kulturi, pružajući brojne korisne smernice koje mogu doprineti poboljšanju veštine komunikacije. Na osnovu profesionalne prakse ali i iskustva u nastavi, autorka Marković je uočila potrebu za proučavanjem i uvežbavanjem komunikacijskih veština, ne zaboravljajući ni na jedan aspekt komunikacije – pisanu, govornu i neverbalnu. Stoga je ova činjenica predstavljala značajan podsticaj za dalje sistemsko istraživanje u postavljanju jedinstvenog programa veština. Metodika koju autorka iznosi i predlaže zasnovana je na uverenju da se veštine komunikacije mogu naučiti i uvežbati, te je to jedan od ključnih razloga za postavku novog programa. Zastupajući taj stav, autorka se argumentovano suprotstavlja onim autorima koji smatraju da je veština komunikacije veliki talenat i dar s kojima se samo odabrani rađaju, te da ga je nemoguće, ili veoma teško naučiti.
Autorka se bavi istraživanjem i načinom primene komunikacijskih veština u oblasti menadžmenta u kulturi naglašavajući da je njeno delo prvenstveno namenjeno studentima, ali i praktičarima menadžmenta u kulturi. No, nesporno je da brojni saveti koji se tiču praktičnih vežbi i sticanja veština mogu biti korisni i zaposlenima u bilo kojoj oblasti, ali i upravnicima i direktorima koji svojom komunikacijom i načinom ophođenja imaju veliki uticaj na svoje zaposlene, njihov učinak i poslovanje u celini.
Knjiga je takođe korisna i onima koji žele da poboljšaju svoje komunikacijske veštine, koji treba da pobede strah od javnog nastupa, pripreme ubedljiv govor ili prezentaciju i ostvare uspeh prilikom pregovaranja. Njenoj širokoj upotrebi u velikoj meri doprinosi i jasan, precizan i svakome razumljiv jezik na kome je napisana, tako da je s lakoćom i pažnjom mogu čitati svi, od srednjoškolaca, direktora do naučnika i istraživača. Ova knjiga pruža doprinos razvoju i utemeljenju profesije menadžera u kulturi tako što stvara uslove za sticanje neophodnih veština koje će stručnjaka i znalca učiniti delatnim u polju prakse i realnosti. Takođe, ova knjiga doprinosi razvoju pedagoške teorije i prakse u ovom domenu i ukazuje na potrebu za kontinuiranim usavršavanjem menadžera zaposlenih u institucijama kulture.
U uvodnom delu u kome pristupa pojmu menadžmenta sa stanovišta srodnih nauka, autorka posmatra menadžment u kulturi kao savremenu naučnu disciplinu, ali istovremeno i kao skup veština i sposobnosti, uključujući i umetnost. Autorka naglašava da profesija menadžera u kulturi zahteva posedovanje izuzetno širokog spektra znanja imajući u vidu brojne specifične potrebe s kojima se menadžeri u kulturi susreću u praksi. Pomenute specifične potrebe odnose se na razumevanje tuđih kultura i posedovanje kulturne inteligencije – relativno novog pojma koji se ispostavlja značajnim u menadžmentu kulture, zatim pitanjima izazova interkulturalnosti i multikulturalnog dijaloga, kao i etička pitanja. U vezi s ovim, značajno je pomenuti doprinose autorki Irene Ristić koja je pružila nesvakidašnji odgovor na pitanje možemo li dizajnirati ponašanje, kao i Milene Dragićević Šešić koja je ukazala na izazove i perspektive interkulturnog dijaloga u savremenim geopolitičkim okolnostima.
Pristup koji autorka koristi je vredan pažnje i pomena. Autorka zastupa interdisciplinaran pristup edukaciji menadžera u kulturi smatrajući da on omogućava primenu rezultata i dostignuća društvenih nauka, što rezultira stvaranjem novih profesionalnih znanja, sposobnosti i veština. Upravo time pruža koristan uvid ispitivanju doprinosa drugih nauka – psihologije, sociologije, lingvistike i retorike na razvoj menadžmenta u kulturi, posebno u oblasti obrazovanja. Primenjen interdisciplinaran pristup stoga, u potpunosti opravdan ali i neophodan, imajući u vidu da se veštine komunikacije izučavaju u okviru društveno­humanističkih nauka i naučnih disciplina počev od filozofije, besedništva i retorike, psihologije, komunikologije i lingvistike. Posebna pažnja posvećena je prožimanju i transferu znanja između komunikolgije i menadžmenta u kulturi, što je ujedno i srž ove knjige. U knjizi pronalazimo detaljnu shemu komunikacijskih veština koje su potrebne za teorijsko i praktično sticanje znanja koja su predložena i razmatrana.
Iako je prvenstveno namenjena menadžerima u kulturi, knjiga je višestruko korisna i komunikolozima jer su razmatrane definicije i osnovna terminologija iz oblasti komunikologije, te su posebno analizirane veštine i kreirana je specifična sistematizacija i klasifikacija komunikacijskih veština. Zahvaljujući sprovedenom istraživanju, modelovana je obuka veština značajnih za obrazovanje menadžera, ali i usavršavanje rukovodilaca i lidera. Ova obuka odnosi se na razvoj posebne metodike u edukaciji i trening veština, koja može biti korisna i menadžerima ljudskih resursa, ali i primenjiva tokom obuke unutar neformalnih oblika obrazovanja. Ona takođe, kao deo kontinuiranog usavršavanja, predstavlja praktičnu podršku za uklapanje u sistem upravljanja institucijama kulture i umetnosti jer doprinosi transferu i razvoju novih znanja i veština. Teorijska postavka novih modela nastave i obuke unapređuje razvoj novih oblika i modela u daljem obrazovanju menadžera. Cilj usavršavanja stoga predstavlja razvoj ličnosti koja poseduje ključne sposobnosti i vrednosti poput kulture govora i dijaloga, standarda u poslovanju, profesionalnih i komunikacijskih veština, kao i etičkog kodeksa.
S tim u vezi, dolazimo do suštinske svrhe ove knjige koja se ogleda u postavljanju najviših standarda u obrazovanju i poslovanju u kulturi, koji između ostalog jesu rezultat efikasne i efektivne komunikacije. Esencijalni doprinos istraživanja predstavljenog u knjizi ogleda se prvenstveno u autorkinom doprinosu razvoju kulturne politike, razvoju metoda nastave, postavljanju novog programa komunikacijskih veština u oblasti menadžmenta u kulturi, primeni umetničkih iskustava i dostignuća iz prakse u obrazovanju menadžera, povezivanju teorije menadžmenta sa teorijom menadžmenta kvaliteta. Imajući u vidu turbulentne organizacione okolnosti unutar kojih već gotovo dve decenije posluju ovdašnje ustanove kulture, pravi izazov predstavlja uspostavljanje upravljanja prema pomenutoj teoriji menadžmenta.
Primena interdisciplinarne metodike u edukaciji kao i predloženi model mogu doprineti unapređenju profesije menadžera, ali i celokupne naučne discipline imajući u vidu da nov program koji autorka predlaže predstavlja sintezu veština i znanja, obrazovanja i vaspitanja, ne zaboravljajući ni važnost ličnosti i karaktera menadžera. Takođe, ovaj model podstiče stvaralaštvo i predstavlja pripremu za profesionalno upravljanje kulturnim i javnim institucijama. Ovim autorka pruža doprinos obrazovanju menadžera na akademskom nivou, ali i unutar neformalnih oblika učenja.
Autorka naglašava da usavršavanje ima za cilj razvoj kvaliteta menadžera poput kulture govora i dijaloga, postavljanje visokih standarda u poslovanju, poslovnih manira, profesionalne i komunikacijske veštine, kao i unapređenje poštovanja etičkog kodeksa. Tolerancija i fleksibilnost, empatija i odgovornost, doprinose uspostavljanju poverenja između menadžera i ljudi kojima rukovodi. Kvalitetna komunikacija pomaže menadžerima da uspostave kvalitetne interpersonalne odnose unutar tima, da ih efikasno kontrolišu, razviju personalni stil i razviju postojeće kapacitete ličnosti. Ovo razvijanje dalje doprinosi duhovnom, kulturnom, intelektualnom, etičkom i stručnom usavršavanju. Primenjeno u praksi, ova metodika obučavanja podrazumeva interdisciplinaran pristup, harmoničan odnos teorije i prakse, kao i sistem obuke.
Metodika koju autorka predlaže povezuje tradicionalne i savremene oblike izvođenja nastave uz primenu kombinovanih metoda učenja. Tradicionalan pristup pruža široko i temeljno obrazovanje, dok su savremene metode usmerene ka razvijanju veština i sposobnosti putem obuke i treninga.
Proučavanje i razvijanje komunikacijskih veština predstavlja težnju za ostvarivanjem velikog broja samoaktualizovanih i zrelih ličnosti, te prema teoriji humanističkog menadžmenta Abrahama Maslova, gotovo pola veka nakon nastanka, počinje sve više da intrigira kako istraživače tako i praktičare menadžmenta. Razlog tome možemo pronaći u Maslovljevom stavu da ostvarene i zrele ličnosti, koje su ostvarile sve potencijale, predstavljaju idealne zaposlene i efikasne menadžere. Upravo je jedna od ideja ove knjige da ukaže na mogućnost razvoja zrele i celovite ličnosti menadžera i etičkog ponašanja u struci, ali istovremeno doprinos u razvoju menadžmenta ljudskih resursa, unapređenju interpersonalne i interkulturalne komunikacije, menadžmentu znanja i kvaliteta, kao i umrežavanju koje se ispostavlja kao neophodno u svetu savremene umetničke delatnosti.
U knjizi je prikazan program kreativnih i inovativnih veština koji omogućava sticanje širokog spektra znanja iz brojnih sfera i oblasti, kao i razvoj osobina ličnosti neophodnih u profesiji menadžera, poput razvijene socijalne i emocionalne inteligencije, preduzimljivosti, odgovornosti, prilagodljivosti, tolerancije, fleksibilnosti, objektivnosti, stabilnosti, čime je ukazana značajna pažnja odnosu menadžmenta u kulturi i psihologije.
Imajući u vidu da je komunikologija kao nauka o komunikaciji svojim dostignućima umnogome uticala na kompletan razvoj menadžmenta u XX veku, a da su brojni autori saglasni da veština komuniciranja predstavlja najznačajniju aktivnost menadžera, ova knjiga umnogome prevazilazi praktikum za menadžere predstavlja primenjiv i koristan priručnik svakom profesionalcu, studentu kao i zaposlenom koji želi da unapredi i primeni svoje komunikacijske veštine u teoriji i praksi menadžmenta, ne gubeći iz vida i etički kodeks struke.
Značajna prednost ove knjige i razlika u odnosu na već dostupnu literaturu koja se bavi komunikacijom, odnosi se na činjenicu da je nastala na osnovu svakodnevne prakse autorke, počev od rada sa studentima, preko treninga i obuka zaposlenih, do stručnih usavršavanja profesionalaca, tako da pruža korisne i primenjive odgovore na probleme u komunikaciji koji se mogu pronaći u svakodnevnoj profesionalnoj praksi. Prevazilazeći praktikum za menadžere u kulturi, kojima je prvenstveno namenjena, knjiga „Komunikacijske veštine’’ zadovoljava znatiželju čitalaca koji žele da poboljšaju svoje veštine u svojoj svakodnevici, ali i profesionalcima, autorima i istraživačima koji se bave proučavanjima komunikacije. Njima ova knjiga predstavlja korisan orijentir i ukazuje na još neispitane istraživačke praznine.
Ana Stevanović