Dobrica Ćosić je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Rođen je 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova, kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu, kod Negotina, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu "Đuro Đaković". U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Resavskom partizanskom odredu. Posle oslobođenja je bio član AGITROP Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Godine 1968. otvara pitanje Kosova. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao: "srpski narod je dobijao u ratu, a gubio u miru". Tokom 1989. i 1990. godine osnivao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993.) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).
DELA - Daleko je sunce (1951) - Koreni (1954) - Deobe 1—3 (1961) - Bajka (1965) - Vreme smrti 1—4 (1972—1979) - Vreme zla: Grešnik (1985) - Vreme zla: Otpadnik (1986) - Vreme zla: Vernik (1990) - Vreme vlasti 1 (1996) - Piščevi zapisi 1951—1968. (2001) - Piščevi zapisi 1969—1980. (2001) - Piščevi zapisi 1981—1991. (2002) - Piščevi zapisi 1992—1993. (2002) - Srpsko pitanje 1—2 (2002-2003) - Pisci moga veka (2002) - Kosovo (2004) - Prijatelji (2005) - Vreme vlasti 2 (2007) - Piščevi zapisi 1993—1999. (2008) - Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2008) - Srpsko pitanje u XX veku (2009) - U tuđem veku (2011) - Bosanski rat (2012)
08.02.05
Peti oktobar je obmanuo srpski narod
Dobrica Ćosić
Služiti politici ili prezirati politiku, slično je služiti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca
Što su Vas ideolozi više napadali - Vi ste više čitani. Kako danas uopšte tumačite odnos književnosti i politike?
- Svoje romane pisao sam u ideološkom društvu i ideološkom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napuštene ili su u depresiji; ali se odnos politike i književnosti u suštini međusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila.
Totalitarne ideologije boljševizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanističkim i etičkim integritetom primoran da se određuje ideološki i kada nastupa antiideološki. Mnogi domaći pisci danas smatraju da politika nije književna tema. Ja mislim drukčije. Politika je od antike do današnjih dana bila tema književnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski činilac, pa je samo pitanje dara i književnog postupka da se ona prevede u antropološku i psihološku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u književnoj strukturi.
Reč je, dakle, o idejama i njihovoj estetičkoj, poetičkoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moć, književnost će se uvek baviti politikom, kao što će se politika svagda zanimati za književnost ako joj smeta ili koristi. Za mene je problem politike u književnosti oduvek bio problem slobode lične i kolektivne.
Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili "kraj istorije", istorija nas je, orvelovski izopačeno, pritisnula?
- To je isključivo njihov problem. Ja, inače, razlikujem postmodernističke ideologije od postmodernističkih stvaralaca. O srpskim postmodernističkim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto što mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernističke pisce koji tragaju za novim izrazom, uvažavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze književne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralačku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom.
Za mnoge je bilo iznenađenje kada ste se učlanili u "Otpor". Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nešto drugo?
- Dao sam podršku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podršku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA, peta kolona američkog hegemonizma. I to dobro plaćena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim "Otporom". Nadam se da se ta politička manipulacija za svagda moralno kompromitovala.
Šta je 5. oktobar značio za Vas, a šta za srpski narod? Vidi li se to danas?
- Preteško pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom činu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareći patriotskoj svesti vojske i policije. Međutim, i ta "revolucija" obmanula je srpski narod. Jedan rđav režim zamenjen je, takođe, rđavim režimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u čemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosuđe, zdravstvo, zakone.
U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne državne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske države i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaškog antisrpstva. Srbija je danas kao država u katastrofalnom položaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri "tranzicije" dominiraju na političkoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u glavama i dušama ljudi.
Kada ste došli na mesto predsednika države, oni koji se sećaju šta je bilo tih dana, kažu da ste tada sprečili građanski rat u zemlji. Da li je tada, možda, trebalo da osnujete stranku?- Da mi je politika bila osnovni životni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to učinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao značajnije da utičem na političku sudbinu Srbije. Zašto sam se 1992. prihvatio dužnosti predsednika SR Jugoslavije, i zašto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objašnjavam u Piščevim zapisima 1992-1993.
Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osećate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je čoveku dato, realizovali? Da li su Vas Vaše knjige utešile?
- Napisao sam ono što sam morao i mogao. Nisam stigao da napišem još tri zamišljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagrađene crkve.
Ne patim što ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramatične sižee, značajne, velike ideje, zanimljive i tragične ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odričem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duše, moći i uslova u kojima sam živeo i radio. A ja sam naporno i opasno živeo.
Razgovor vodio Radoslav Bratić
