Kuvanje pod drugim zvezdama

16.05.09 Politika

Da li više volite sirovu ribu u kupki od čokolade ili stare dobre čvarke? „Danas mu je rođendan, i Hju i ja sedimo u jednom njujorškom restoranu, čekamo naša predjela čiji se nazivi sastoje od po čitavih petnaest reči“, piše na početku jednog eseja savremeni američki pisac Dejvid Sedaris. Njegov junak sedi u NY restoranu, gleda u sirovu atlantsku sabljarku koja je servirana u umaku od crne čokolade i garnirana svežom nanom, pa očajnički pita konobara: „Zar vi, ljudi, ne možete da smislite nešto malo manje konvencionalno?“. Sedarisovim junacima više bi izgleda prijali čvarci, možda baš oni koje u knjizi Kuvanje pod drugim zvezdama opisuje austrijski pisac Lojze Vizer. Topli čvarci, sa crnim hlebom, „ukusna užina preko zime“. Dakle, čvarak – jedna reč, uz to sa slovom č na početku, naspram onih petanest koje pokušavaju da opišu predjelo. (Do kafe, u tom ritmu, već roman!)
No, pre nego što pređemo na glavno jelo: da li se sećate ručka sa Maršalkom u Sentimentalnom vaspitanju Gistava Flobera? Maršalka razgleda jelovnik, zaustavljajući se na čudnim imenima. „Kako bi bilo da poručimo, recimo, turban od zeca a la Rišelje i puding a la d’Orlean?“, upita okupljene za stolom u restoranu. „Oh! Nikakao d’Orlean“, uzviknu Sizi koji je bio legitimsta i smatrao da je kazao nešto duhovito. Volite li više ribu iverak a la Šambor?“, nastavi ona. To nutkanje uvredi Frederika. Maršalka se odluči za obično pečenje, rakove, pečurke, salatu od ananasa, šerbet sa vanilom.“ A zatim usledi ključna stvar. „Videćemo šta ćemo posle. Donesite zasad ovo. Ah! Zaboravila sam! Dajte mi jednu kobasicu! Ali bez belog luka!“
Knjiga Kuvanje pod drugim zvezdama Lojzea Vizera, sa podnaslovom „priče o dalekim jelima“, povratak je porodici i uspomenama bez ovih čudovišnih garnirunga i „egzotičnih“ soseva. Baš kao što u svojoj odličnoj zbirci priča-eseja Kuhinja mog prijatelja Velimir Ćurgus Kazimir otključava sećanja na osnovu mirisa jela koja se šire hodnikom kuće, tako i Lojze Vizer, na osnovu priča o jelima i ličnih recepata, uspeva da oživi svet detinjstva, zavičaja, život Slovenaca iz Koruške.
Dobro je što prevodilac Zlatko Krasni predgovor knjizi započinje ovim rečenicama: „Kada je Jahones Marija Zimel šezdesetih godina objavio svoj roman Može i bez kavijara, postao je najčitaniji pisac u Austriji toga vremena, što zbog drskih avantura tajnog agenta Tomasa Livena, a ništa manje i zbog recepata kojima je roman protkan. Naime, ne retko špijunske, a često i ljubavne situacije, glavni junak je razrešavao uz pomoć vlastitih kulinarskih veština, a to je sve umeo da izvede i bez kavijara.“ Naravno, možemo pretpostaviti šta sledi. U knjizi Lojzea Vizera svakako se može i bez kavijara, bez jastoga, šampanjca, ali tako da opet sve to bude gurmnluk u najlepšem smislu reči. Pišući o pihtijama, krvavicama, letnjoj kobasici, pečenoj jabuci, krompiru u žaru, jetrenoj pašteti, bosanskom loncu, hlebu i medu, kiselom mleku, jagnjetini ili škembićima, Lojze Vizer je napisao knjigu o hrani koja je po pristupu i pogledima na život i kuhinju drugačija od većine drugih dela ovog „žanra“. Opisujući jela, napisao je knjigu o prošlosti i putovanjima; knjigu iz koje, kako je to primetio prevodilac, „možemo steći uvid koliko se u međuvremnu promenio svet“. U Kuvanju pod drugi zvezdama ima i Jugoslavije, na najrazličitije načine. Ujak koji je bio na Golom otoku sprema bosanski lonac, govoreći: „Jej, Lojzek, jej“.
„Ako je kuvanje umetnost“, kaže Dejvid Sedaris, „mislim da smo zagazili u fazu dadaizma.“ Kuvanje pod drugim zvezdama svakako nije „dadaističko“ na ovakav način. Uz to, služeči se još malo Sedarisovim opaskama, Vizerova knjiga mogla bi se opisati kao „horizontalna“. Dočaravjući nam kako se obroci usložnjavaju, kako pompezno rastu, te dobijaju sve čudnija i složenija imena, uz sve luđu kombinaciju ukusa, američki esejista nam saopštava da je „danas hrana uvek aranžirana tako da tvori besmislene vertikalne tornjeve“. Neće, dakle, da leži na tanjiru, ne zanima je minimalizam. Bez namere da poput Floberovih junaka politizujemo obrok, mogli bismo reći da je Vizerova knjiga manifest povratka „normalnom“ ručku, bez bilo kakvih kulinarskih izmotavanja, ali sa puno uživanja (i bez kavijara, kako je već rečeno).
Može biti da bi i poznati savremni francuski filozof Mišel Onfre podržao tako nešto. U knjizi Gurmanski um-filozofija ukusa (Gradac, prevod sa francuskog Miodrag Marković), u odeljku sa naslovom „Materica, tartuf i filozof“, gde se celoj priči dodaje i malo seksa, Mišel Onfre primećuje da su se ljudi uvek trudili da sve zakomplikuju. Kad je životinja žedna, ona pije, kad je gladna jede ono što zatekne u neposrednoj blizini. A čovek? „Ludi su se oduvek trudili da sve iskomplikuju, i to im je glavna osobina (...) Jesu li gladni? Onda smišljaju, kuvaju i pripremaju lotosove semenke u želeu, lepljive ćufte od pirinča sa kineskim cimetom, file od ribe figi koja može da bude otrovna ako se pravilno ne pripremi, prženu svinjsku stidnicu ili bradavicu, paukov jezik ili riblje oči prokuvane u vodi (...) Sve je to životinjama strano: vodozemci ne piju viski, puževi ne kuvaju, a zglavkari se ne oduševlajvaju čipkama.“
Mića Vujičić