Lažljivčeva priča

26.04.12 Vreme

O lažima, lažovima, laganju i polagivanju napisana je povelika biblioteka i bilo bi suvišno sada se upuštati u sve to. Dve knjige - O laži Aurelijana Augustina u prevodu Sinana Gudževića i Lažljivčeva priča Džeremija Kembela u prevodu Vladimira Aranđelovića, međutim, komplementarne su na jedan nadahnjujući način

Sticajem okolnosti ove dve knjige došle su mi šaka istovremeno; ne može čovek sve da isprati. Ali, taj je sticaj okolnosti dobar. O lažima, lažovima, laganju i polagivanju napisana je povelika biblioteka i bilo bi suvišno sada se upuštati u sve to; ove dve knjige, međutim, komplementarne su na jedan nadahnjujući način. Džeremi Kempbel je novinar, dopisnik londonskog "Ivning stara" iz Vašingtona, DC, i autor više zanimljivih knjiga. Aurelije Augustin (poznatiji kao Sv. Avgustin; 354 - 430) bio je istovremeno i poslednji rimski i prvi hrišćanski filozof, što mu daje izuzetno važan značaj. Upamtio sam ga zauvek po rečenici: "Bože, oslobodi me svih iskušenja - ali ne baš odmah" (iz njegovih slavnih Ispovesti), ispisanoj nad šankom izvesnog irskog paba.
Svoju kratku, ali gustu, raspravu O laži (De mendacio) Aurelije Augustin napisao je 395. godine, kao već pomoćni biskup u Hiponu (franc. Bon; danas Anaba u Alžiru), gde će i umreti dok Vandali opsedaju taj lepi i bogati grad. Augustin je oklevao da taj spis objavi i kasnije je upozoravao da je težak i složen. Sinan Gudžević, sjajan pesnik i klasični filolog, preveo je taj težak spis briljantno na BHS (VBZ, Zagreb 2010), a uskoro je usledio i prevod Augustinove rasprave Protiv laži (Contra mendacium) iz 420. godine (VBZ, Zagreb 2010).
Džeremi Kempbel, s druge strane, svoju knjigu Lažljivčeva priča; Istorija neistine (XX vek, Beograd 2005) orijentiše oko samo naizgled drugačijeg pristupa: oko istiskivanja i relativizovanja istine, nečega što je kulminiralo u današnjem postmodernizmu koji tvrdi da sve može, da je sve isto i da je jezik jedino bitan: u njemu i iz njega je sve, a stvarnost je tek njegova funkcija - ukratko.
Dug je bio put između te dve knjige, ali verujem da bi se Aurelije i Kempbel složili oko nekih bitnih stvari. Augustin, na primer, temeljito i strpljivo, sa popriličnom imaginacijom, razmatra pitanje opravdanosti laganja ako vodi nečem dobrom; Kempbel istom dilemom započinje svoju takođe značajnu knjigu. Obojica klizavoj temi laganja pristupaju sa krajnjim oprezom, svesni da "krupno je o laži pitanje... radi se o pitanju jako tamnom", što kaže Aurelije odmah na početku. On se ograđuje: "Vjerujem da se nigdje ne griješi bezopasnije nego što se griješi iz pretjerane ljubavi prema istini i iz pretjerane odbojnosti prema laži." Kempbel, sa svoje strane, deli sa njim klasičan, racionalistički pristup po kome istina postoji - svim postmodernističkim i lingvističkim izmotavanjima uprkos. Augustin se oslanja na autoritet Svetog pisma i dela apostolskih; njemu je lakše. Kempbel počinje od Darvina, što je lukav pristup: iz okolnosti da živi organizmi pribegavaju mimikriji i drugim podvalama opstanka radi, neki su izveli razne zaključke u viktorijansko doba, da sad ne ulazimo u to. Ali, u jednom trenutku njih dvojica nalaze se na neizbežnoj temi - na prirodi laži. Aurelije navodi hipotetički primer čoveka koji ako kaže istinu, čini greh, jer ga znaju kao lažova, pa mu neće verovati: ako kaže da su na tom putu razbojnici, sagovornik će pomisliti da ima posla s lažovom i krenuće tim putem; ako kaže da nisu, ovaj će posumnjati i preživeće. Laž, dakle, može da bude ispravan postupak i spas za dušu; da li? Laž je zabranjena čitavim nizom citata iz Svetog pisma. Aureliju je u toj dilemi neugodno i pokušava da se izvlači teološkim cepidlačenjima, koje valja pročitati, jer su inventivna i zanimljiva. Kempbel počinje citiranjem izvesnog izveštaja u kome se konstatuje da američki lekari namerno daju lažne izveštaje osiguravajućim društvima ne bi li pacijentima obezbedili potrebno lečenje jer osiguravajuća društva teško dreše kesu za skuplje terapije. Kempbel takođe navodi i razrađuje veoma inteligentno paradoks iz čuvenog jevrejskog vica i tu se neočekivano susreće sa Augustinom: Šlomo i Moše ulaze u voz negde u Galiciji; jedan pita: "Kuda ste krenuli?", drugi kaže: "U Krakov"; na to se prvi razdraženo brecne: "Ala ste vi lažovčina! Kažete mi da idete u Krakov samo zato što želite da poverujem da idete u Lavov! A ja vrlo dobro znam da idete u Krakov. Pa što me, čoveče, onda lažete?" Tu smo već na terenu grčkih sofista: kada Krićanin kaže da su svi Krićani lažovi - da li laže? Kempbel uredno rasklapa tu zamku oslanjajući se na Gedela i Vitgenštajna i verujem da bi se Augustin s tim složio. Ti sofisti (Gorgija pre svega) prethodnici su naših postmodernista: i oni tvrde da sve što je rečeno i postoji, jer da ne postoji ne bi moglo biti rečeno - ukratko opet. I sofistima je jezik dovoljan: šta ima u jeziku - to postoji. Augustin je toga svestan i zato završno poglavlje njegove rasprave nosi naslov "Zaslijepljenost branitelja laži" (Defensores mendacii quam caeci); izravno rečeno - slepci su.
Kod Kempbela su se postmodernisti jako loše proveli; tako im i treba. Psihoanalitičari još gore - sami su priznali da preko svoje tezge prodaju laži jer da je istina po pacijenta štetna. Mrljatori i gnjavatori poput Adorna i još nekih koji su smatrali da je zakučast i nerazumljiv jezik preduslov pametne nauke tek pogotovo. Ne verujem da bi Aurelije imao razumevanja za Fukoa, Deridu, Bodrijara, Čomskog i još neke. On je - kao i Kempbel - uveren da istina postoji, a vi vidite šta ćete. Tu treba pomenuti - glede postmodernista - i jednu rečenicu Rejmona Arona: "Nepoverljiv sam prema onim nadama koje ubicama omogućuju čistu savest."

Miloš Vasić

30.05.05 Blic

„Eto nas pred temom dana, meseca i godine, ali naša ‘Lažljivčeva priča’ je knjiga koja se upravo pojavila u uglednoj biblioteci „Dvadeseti vek.“ Reč je o neverovatno zanimljivoj i apsolutno jedinstvenoj studiji (466 str.) koju je napisao Džeremi Kembel, autor nekoliko zapaženih knjiga i dugogodišnji dopisnik londonskog lista „Ivning Standard“ iz Vašingtona. Ova originalna istorija neistine obrađuje ulogu laganja i neistine uopšte kod životinja i ljudi, sa svim onim što ta uloga podrazumeva na naučnom, kulturološkom, metafizičkom i moralnom planu. Knjigu je izvanredno preveo Vladimir Aranđelović, profesor književnosti iz Arizone. Prateći fenomen laganja ili skrivanja istine u širokom rasponu od Sokrata do Bila Klintona, autor brani neobičnu postavku da je istina povremeno škodljiva u istoriji svake jedinke ili društva u celini. Izvanredno, izazovno, polemičkim i znalačkim stilom ispisano, onako kako to zahtevaju visoki standardi britanskog novinarstva.
Ovom Kembelovom knjigom biblioteka „Dvadeseti vek“ obeležava 35 godina postojanja i okrugli niz od l50 knjiga. Time se ova sjajna edicija predstavlja kao najdugovečnija i bez sumnje najpouzdanija u oblasti negovanja dela širokog kulturološkog, naučnog i esejističkog spektra. Od početka ovu ediciju vodi, uređuje i brine o njoj samo jedan čovek, Ivan Čolović, doktor književnih nauka (sa temom poetike Rolana Barta) i autor desetak knjiga iz oblasti književnosti, etnologije i drugih fenomena savremenog života. Čolović je imao sledeće izdavače, formalno: DK „Braća Stamenković“, „Duga“, BIGZ, a poslednjih dvadesetak godina je sam izdavač, urednik, lektor, a kad zatreba i raznosač knjiga po knjižarama. Dobitnik je francuske Legije časti, a preživeo je sve uragane naše pogubne kulturne politike i opšte nemaštine. Za mnogo veću kulturu ovo bi bio veliki jubilej. Idemo dalje.

Milan Vlajcic