Lemurova ljubav

11.07.07

Imam utisak da se ljudi plaše ispovedanja, bilo da je reč o direktnom, verbalnom ili pisanom ispovedanju i bez obzira da li je reč o ispovedanju pred prijateljem, terapeutom, partnerom ili javnim mnjenjem
BEOGRAD - Nakon što sam obišla mnoge zemlje, modne piste i pozornice, nakon glume, muzike i igre, previše temperamentna da bih se vezala za svoje zvanje diplomiranog pravnika, u potrazi sa samom sobom, puna entuzijazma za oživljavanje potisnutih vrednosti, sa jakom verom u nadmoć istine i ljubavi, počela sam da pišem, jer u početku beše reč - kaže Ivana Kuzmanović, pisac romana "Lemurova ljubav" rasprodatog u dve hiljade primeraka za samo nekoliko meseci. Roman odlikuje snažan ispovedan ton, a čitaoce je zacelo osvojila između ostalog iskrenost spisateljice koja ovde ispisuje hroniku svoje velike i nesrećne ljubavi.

Za pisanje jednog ovakvog romana romana, trebalo je imati mnogo hrabrosti. Da li je ideja o nastanku romana u zametku imala potrebu za pisanjem, potrebu za ispovedanjem ili pak pisanje radi ispovedanja?
- Prve rečenice romana koje su veoma brzo počele da se pretvaraju u jasno određena poglavlja, zatekle su se u mom kompjuteru kao pokušaj da velike količine papirnatih maramica zamenim drugom vrstom papira i time umirim vrišteće emocije. Osećala sam se prazno i moja sestra mi je predložila da zapisujem scene, izmislim likove, ponovo proživim bol i doživim katarzu. I ja sam pisala... Pozajmila sam ponešto od svog identiteta Uni, glavnoj junakinji, predala joj u amanet moje ljubavno breme i na svakoj sledećoj stranici posmatrala kako se ona vešto nosi sa svim tim... Učile smo jedna od druge i preplitale stvarnost i fikciju.

Sve je više pisaca koji pričaju sopstvenu priču. Zašto je kod nas malo ovakvih knjiga?
- Imam utisak da se ljudi plaše ispovedanja, bilo da je reč o direktnom, verbalnom ili pisanom ispovedanju i bez obzira da li je reč o ispovedanju pred prijateljem, terapeutom, partnerom ili javnim mnjenjem. Zanimljivo je koliko smo ogrezli u verovanju da je naša emocionalna intima neprikladna za prikazivanje, dok istovremeno manifestujemo različita ogoljavanja naših tela i karaktera kroz, nažalost, prihvaćene oblike ponašanja. Postoji iluzija da smo tada lakši plen za sve potencijalne neprijatelje ili lažne prijatelje.

Vaš roman poneo je neobičan naslov. Koja je simbolika naziva "Lemurova ljubav"?
- Lemurova ljubav sinonim je za ekstremna osećanja, za radost i bol koje prouzrokuju, a koje dovode do krajnjih granica. Raznovrsne anomalije i bolesti, potisnute nesreće i razočarenja, poput magneta nastavljaju da privlače slične situacije i ljude i sve podseća na jedan tragičan perpetuum mobile. Dobra vest je ta da postoje načini i putevi, postoje rešenja, a ja se iskreno nadam da je jedno od takvih rešenja ponuđeno i u romanu "Lemurova ljubav".

Knjiga je mesecima među prvima na listi čitanosti vodećih beogradskih knjižara. Kako biste objasnili uspeh vašeg romana?
- Činjenica je da je uz minimalnu prisutnost u medijima tiraž od dve hiljade rasprodat za samo nekoliko meseci. Nisam pretpostavljala da je to moguće sada kada izgleda da je tržište preplavljeno domaćom i stranom beletristikom i kada se u rastućem broju knjižara mogu pronaći najrazličitiji naslovi koji su često praćeni ozbiljnom reklamom i odličnim kritikama. Ono što je "Lemura" približilo čitaocima pre svega je taj ispovedni ton romana o kojem smo govorili. Autentičnost emocija i odsustvo pretenzija su doprineli da jedna savremena ljubavna drama omogući identifikaciju velikog broja onih koji su roman pročitali jer nema čoveka koji nije osetio bol zbog gubitka, nemoć, rušilački dodir prevare i obmane.

Na čemu radite trenutno?
- Sada postoje dve različite skice za novi roman. S obzirom na to da je nemoguće pisati ih paralelno, čekam da mi se razjasni koja od te dve ideje će biti prva pretočena u novu knjigu. Još je rano da o njima govorim, ali ne mogu da odolim a da čitaocima koji su osetili naklonost prema glavnoj junakinji Uni ne odam tajnu da će ona ostati glavni lik u jednoj od dve priče u nastajanju (mada se nikada ne zna...) Štampa se novo, neizmenjeno izdanje "Lemurove ljubavi", a u toku su pregovori za prevođenje na italijanski jezik i njeno objavljivanje u ovoj mediteranskoj zemlji.

Mila Milosavljević

09.10.07 Politika

Kada Karlos Fuentes zavirujući u detalje intime „Dnevnika“ Fride Kalo, zaključuje da su njene dve najveće nesreće: tramvajska i Dijego Rivera, on svesno opovrgava mit o mističnom u odnosu žene i muškarca. Između dve nesreće, one saobraćajne i one ljubavne, smeštena je radnja dva tematski srodna romana, koji potvrđuju, ali i proširuju saznanje o tragičnosti (ljudske) ženske patnje. Međutim, umesto da drama nadvlada život, ona u oba slučaja postaje duhovni pokretač umetničkog ostvarenja. Reč je o književnim delima: „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović (Evro-Giunti, 2007.) i „Nisam ovako zamišljala život“, Vjere Mujović (Čigoja, 2007.)
Vjerin „dokumentarni horor katalog“ sa sto osam lica, nekoliko mumija i fantoma, par vampira, više anđela, samoubica, bednika, vila i ala, je neobično traganje za onim isečcima, „vlastitog života“. U kojima je, u jednom trenutku, sažet i sam život spisateljke. Njenih saputnika i sapatnika. „Nisam ovako zamišljala život“ je roman o ne-svakodnevnici viđen iz posebnog ugla. Kreveta. I bolničke sobe.
Bol je neopisiv, uverava nas Virdžinija Vulf. Vjera nas u to razuverava.
Bol je neobjašnjiv. To neobjašnjivo snažno inspiriše Vjeru u njenom književnom delu. Bol se može iskazati. Bol, kao telo, grad, država. I udes. Eto, on se Vjeri dogodio.
Na putu iz Beograda u Berlin, ona i njen saputnik, gle bergmanovske igre sudbina! doživljavaju nesreću. Bol, u belom. Bela je i „Niva“. Bela su i kola srpske Hitne pomoći koja ih spasavaju. Na putu za Beograd. Sve je belo u toj noći Vjerinoj. Kao u nordijskim predelima magle. Strah i patnja, kao parabola života, postaju smisao postojanja. Njena - Bergmanova drama odvija se u belini bespuća.
To je nit Vjerine agonijske poetike u esejima-pričama o: glasovima i licima, belom i belim, mantilima, maskama i belim bolničkim plafonima. Vjera je u svom životu prevela bol na jezik umetnosti. I kada se u svom romanu obraća svom saputniku, koga pominje inicijalom B., (Dijego Barišnjikov?), izmučena, zamalo ubogaljena, ona je Frida koja priznaje da je u svom životu doživela dve nesreće: saobraćajnu i ljubavnu. Zvanu Dijego? Ili svoju, ljubavnu zvanu B.?
Vjera-Magdalena. Lorkina. Vjera, po imenu Silvije Plat. Koju priziva onda kada leži u bolničkoj postelji. Zapenušena od sedativa, a duhovita. Vjera je Frida. Vjera su sve One. Velika imena za Bol. Saputnice i sapatnice Vjerine.
Sugestivnom atmosferom ova knjiga nadahnuto govori o ljudskosti u bolu, veri i Vjeri. U ovoj prozi bezvremeno lirskog nalik dnevniku, blago ironično, a ipak oporo, spisateljka će iz samoće sobe, van njenih zidova, uteći u neku, za nas, drugu stvarnost. Fragmentima proze, u upečatljivoj atmosferi posebne ustanove, veštinom slikanja likova: svih tih bolničara, sestara, frau doctora, partizanki i ljubavnica bivših generala, terapeuta, terorista i zatočenika, ona „šaljivo-ozbiljnim“ tonom pripoveda o svom bolničkom životu. I sve tako, nižu se prizori bolničkog jada i Vjerine usamljenosti. Da bi pred kraj, ako ga ima, „stvarnost (napisanih knjiga) zamenila fikciju mučnih pitanja“, zapisuje Danilo Kiš 1977. u Času anatomije. A Vjera imenovala svoju vlastitu stvarnost kroz upečatljive skice nedovršenih minijatura. Kroz patnju - ubijenu životom.A na priču o večito povezanim suprotnostima, ljubavi i patnji, nadovezuje se i „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović . Ovo je roman u kome spisateljka istančano gradi snažnu priču o ljubavi. Doživljeno-nesnevanoj. Ljubavi, koju Ivana pruža, opisuje i prenosi na čitaoca, koja se doživljava kao iskreno i životno ispričana životna drama. Kako se iz nje izvući?
Kroz pouke koje nam saopštava, spisateljka daje povod za moguća svestranija značenja patnje - zvane voljenje. On je uspešan poslovni čovek, oženjen i otac dvoje dece, igra tenis, proputovao ceo svet, raznovrsnog iskustva u poslovima s one strane zakona. Uspešan proizvod tranzicije, reklo bi se. Ponikao s Dorćola.
Ona ima trideset osam godina. Lepa, inteligentna, zabavna. Ostvarila karijeru manekenke, menadžerke, pevačice i novinarke. Zanimljiv i buran život u Njujorku, na Kipru i raznim drugim mestima sveta, zamenjuje pevanjem u jednom beogradskom klubu. Voljena, pa ostavljena, u braku pred razvodom, ona je zatečena ovom novonastalom „varijantom jedan na jedan sa oženjenim čovekom“. U to nas Ivana svojim delom uverava.
Bez ulepšavanja i ustezanja, ona u romanu opisuje bolne procese ostavljanja, nestajanja i gašenja (njegovih) emocija. Potreba za voljenjem postaje njena opsesija voljenja. Tlo pod njenim nogama se otvara i zatvara. On nestaje. Da bi se u više navrata misteriozno pojavljivao i ponovo nestajao. U ovoj životnoj drami, tranzicionih bogaćenja i sunovrata, sumanutih života i sveopšte sociopatije, ostaje dilema. Šta ako joj on pruža sva materijalna bogatstva ovog sveta, a ona se oseća kao junakinja filma Plinsko svetlo? Šta ako je ljubav samo igra? Onda je to u ovom kontekstu, kao i u pomenutom filmu, to njegova igra. Igra psihopatičnog.
Voljenje, strast, ljubav, zapitanost, zebnja, preispitivanje osećanja, glavne su teme koje je načeo ovoj roman. Od početne ljubavi i čežnje, roman se u svom drugom delu pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku voljenog, i, što je možda još važnije, u priču o tome kako se ljubavlju i patnjom može izgubiti samog sebe. Međutim, spisateljka nudi i psihološki utemeljen „recept“ kako se rascep može izbeći. Na kraju, ona sebe sagledava u svetlu svojih zavodljivih projekcija. Jer, rečnikom psihologa, ono u šta se zaljubljujemo, po pravilu smo mi sami. Vidimo samo ono što želimo da vidimo. Ta relacija je najčešće nesrećna, često tragična. Spisateljka je oseća i umetničkim postupkom saopštava. U traganju za sobom i spasom za sebe, ona okreće drugi „list“. Snagom svoje ličnosti pronalazi radost u gubitku voljenja. Šta onda reći za lemurovu (lemurovsku) ljubav?
Ako je to, posebno treba istaći, i simbolički aspekt ovog romana, onda je on nagovešten već u naslovu. Usložnjavanjem njegovog značenja, spisateljka paralelno gradi njegovu višesmislenost i na trenutke opscenost. Jer lemur, postoji. To je onaj niži primat sa Madagaskara, naravi dvojake. Pokadkad krvoločan. Inače umiljat. Dosadan i naporan. Mio i drag. Srećan je onaj ko ume da (ga) voli.
Nije ni čudo, da čitalac biva uhvaćen iskrama dvojakih (lemurovskih) osećanja. I u tom tekstu prepozna svet lemurove ljubavi. U kome možda ostaje zatečen i zatočen smislom ljubavi.

Mirjana Marinšek Nikolić

Pitanja:
Sećam se Sergejevog stiha: „ A šta će nam u ljubavi snaga“?
Osuđeni smo na to da budemo nežni. I to je, možda dozvoljeno. A kad smo nežni i sami, kako bi rekao Ibzen, mi smo najjači. Tu, jednostavno nema foliranja. Nemajućem se nema šta više oduzeti. U sreći je malo ko postao pisac. Sreća je, izgleda, i što nismo srećni.
Slabost, tj. bolećivost, čini se, vodi opštem pojeftinjenju nivoa u literaturi. Trivijalizovanje životnih vrednosti, pojeftinjenje duhovnih stvari, jeste jedana od stavki sa kojima se bori glavni lik u vašem romanu. Da li u tome treba tražiti ključ?
Jednostavno, život je oijava trivijalna, svakodnevica banalna.
Ali pisac ne sme da bude dosadan. Ako je nekome dosadno da čita, slobodno može da ga pozove i da mu se izjada. Da se izviče, zašto da ne! Danas nemamo prava na to da budemo dosadni.
Ovaj roman, ako je to roman (nismo ga slali ni na kakve konkurse za roman) ima čudnu sudbinu.

15.04.07 Danas

Televizijska serija Seks i grad odavno je potukla sve rekorde gledanosti i izmestila sve okvire žanra, pa nije onda nikakvo čudo da je postala inspiracija mnogobrojnih romana širom sveta, a tim ostvarenjima, s obzirom na uspeh same TV serije, uspeh je uglavnom bio zagarantovan. Na toj liniji je, iako je umnogome prevazilazi, i prvi roman Ivane Kuzmanović Lemurova ljubav koji je objavila izdavačka kuća Evro Đunti u biblioteci Savremena srpska proza.
Autorka kroz priču o dvoje ljudi - on je uspešni biznismen, ona uspešna pevačica, koju bi svi beogradski klubovi voleli da angažuju - oslikava ljubav u doba tranzicije kada se stari sistem vrednosti urušio, a novi globalistički još nije uspostavljen. U tim smutnim vremenima, veza Igora i Une proživljava sva lepa i bolna iskušenja, dok ni jedno ni drugo nisu još raskrstili sa demonima sopstvenih prošlosti. Čitalac lako prepoznaje toponime kolektivne svesti, stalnu borbu između težnje za ličnom slobodom, želje da se nekome bezuslovno pripada i sistema u kome smo prinuđeni da živimo. Vešto vođena priča je realna, možda na trenutke i brutalna, ali puna nade.

V. Matković