Magline, sazvežđa

01.10.07 Politika

Poslednja pesnička zbirka Srbe Mitrovića (1931-2007), kako saznajemo od njenog priređivača i autorke nadahnutog pogovora Tanje Kragujević, može se ali i ne mora razumeti kao testamentarni rukopis. U doslovnom smislu pesnikovog iznenadnog, na žalost očekivanog životnog kraja, ona to odista jeste. U onoj drugoj, pak, simboličkoj ravni njene aktuelne i potonje čitalačke sudbine – „Magline, sazvežđa” sa podnaslovom „Snovidne mape” samo su završni, molski akord jednog izvanredno plodnog i slojevitog poetsko-prevodilačkog opusa kojim se može pohvaliti tek mali broj stvaralaca neke nacionalne kulture. I o čijem će se uticaju na pesnike različitih generacija tek pisati. Pre bi se moglo reći da je autor u njoj nastojao da još više jezički izoštri slike slutnje i predosećaja, artikuliše viziju i specifični pogled na ono preko, iza, ali tako što više neće dočaravati svet „iz sebe”, iz ne-predvidivog konteksta svakodnevice omeđene genologijom ličnih i kolektivnih sećanja i zaborava.
Lirski glas Srbe Mitrovića ispratiće zato onaj put kojim se odvaja i udaljava od samoga sebe, preobražavajući se u nekog drugog, nepoznatog, u subjekt nestajanja koji stoji negde na razmeđi vidljivog i (još) nesaznatljivog sveta. Taj put ka onostranom jeste jedna od nosećih tema Mitrovićeve poezije. Još u pesmi „Bez zvezda” („Žaoba”, 1993) nagoveštena je metaforička bliskost s naslovom poslednje zbirke: „A ja ko pramen maglenog sna, / Vijem se ponad / Spokoja”, prepoznavši ga, kao i svi veliki pesnici, intuitivnim, sveprodirućim pogledom, snovidom. Ukupno osam kratkih pesama s ovim naslovom, sekvenci ili kadrova, neka su vrsta poroznih i provizornih međaša koji uobličavaju blizu 90 pesama Mitrovićeve knjige. I ovde kao i u nekoliko poslednjih rukopisa nema ciklusne organizacije, već se razuđenost i formalno bogatstvo (razni tipovi slobodnog stiha, haiku, kupleti-distisi, rimovane strofe, duže lirske narativne pesme, zapisi, prozaide, skice) u čitalačkoj svesti konstruišu asocijativno i često skokovito, uz stalno pojačavanje smisla pomenutih lajtmotivskih pesama. Osim toga, uvodna i završna, antologijska pesma „Za Kaju” upravo akcentuju inverzni doživljaj i svest o graničnim područjima ne-bića, u kojima se postaje neka bivša i neka buduća slika, obris ili oblik: „Biti taj drugi / Čudo je života (i smrti?). / Putovao si mnoštvom likova / Tražeći sebe. / Biti neko drugi / Pomak je života i slika smrti” („Lutanje”).
Produžetak života u smrti, odakle se opet kroz san može gledati i na žive, pripada tzv. nirvanističkom osećanju sveta koji uz motive reinkarnacije (često i u ironijskom ključu, recimo u pesmama „Su-mantra” ili „Krofna”) ima svoje ishodište u japanskoj kulturno-duhovnoj tradiciji, čije je pesnike Mitrović izvrsno poznavao i prevodio. Kao što na drugoj strani ležernost stila, demistifikacija „uzvišenih ideja” i razgovorni, ali reski ton provejava iz onih njegovih pesama, osobito dužih, koje su inspirisane modernom angloameričkom poezijom, najviše kada peva o tajni stvaralačkog čina, samoobmanjivanju rečima ili kartezijanskom pogledu na svet (pesme „Šta se dešava”, „O tome”, „Snovid 9” i dr.). Jer, zaborav i pamćenje uvek pripadaju onom psihološkom vremenu koje živi aktivni subjekt. Ali, sa stanovišta izvesnosti smrti vreme se ne osipa, ono je neprolazno, večno baš kao i to neporecivo pesnikovo nestajanje u maglenim sazvežđima. Postojati tamo gde te nema, a ipak sanjati život, i ponovnu zagonetku rođenja, makar i kao odjek imena u olujnom pesku pustinje.
Bojana Stojanović-Pantović