Mali traktat u pohvalu Danteu

22.03.08 Danas

Tu nedavno, jedne zimske večeri, iz dosade sam gledala program italijanske nacionalne televizije. U prvi mah, nisam tačno shvatala šta gledam. Na ekranu je bio Roberto Benini, čuveni italijanski glumac i režiser, komičar, čovek vrlo aktivan i u italijanskom političkom životu. Govorio je pred velikim auditorijumom, od nekoliko stotina ljudi. Pomislila sam da je u pitanju prenos iz nekog pozorišta, ali sam se prevarila. Bila je to televizijska emisija. Benini je govorio, publika se zabavljala. Pričao je viceve i anegdote iz života italijanskih političara, koje u početku nisam najbolje razumela. Bili su previše lokalni. Polako, njegova priča postajala je sve manje lokalna, anegdote koje je pričao sve su manje bili lokalno obojeni vicevi, a sve više parabole o politici i moralu. Kada sam prvi put čula da je u tim pričama spomenuo Dantea, zastala sam da bolje oslušnem. A priča se nastavljala dalje, nikako ne postajući istorijska. Naprotiv, parabole su ostajale savremene, i začudo, postajale nekako aktuelnije uz svako novo spominjanje Dantea.
Dante, naš savremenik? Ma koliko to čudno izgledalo, tako je bilo: ubrzo je Danteova Komedija postala glavna tema Beninijeve priče, a publika u studiju, kao ni ja u svojoj fotelji, nismo slušali ništa manje pažljivo. Naprotiv. Kada je Benini počeo da tumači prva pevanja iz Komedije, stih po stih, sela sam na tepih, da budem bliže televizoru i ne propustim ni reč. Kada je, na kraju, odrecitovao peto pevanje, u kameru, ležala sam na tepihu, nosa na nekoliko centimetara od aparata, zaprepašćena pred sjajem koji je izbijao iz glumčevog lica. Zanemela.
Bila su to dva sata koja su mi, potpunio neočekivano, pokazala šta je moglo značiti kada je, pre šesto trideset i pet godina, Bokačo izlazio na firentinski trg i tamo tumačio Danteovu Komediju okupljenom narodu. S kakvom li su tek pažnjom tada Firentinci slušali Bokača! Danteu je bilo četrdeset i osam godina kada se Bokačo rodio. Bokaču osam kada je Dante umro. I danas nije nestalo tumačenje književnih istoričara po kojem je Bokačova književnost prekid i prevrat u odnosu na Danteovu. A ipak, a ipak. Bez Bokača, ko zna da li bismo danas Dantea čitali ovako kako ga čitamo, kao pisca koji nam je savremen. Ko zna da li bismo ga uopšte čitali, ili bi ostao samo kao veliko ime zabeleženo u istoriji. A taj Bokačo, pisac Dekamerona, ostavio nam je, iz svoje i vremenske i književne bliskosti, tradiciju čitanja Dantea koja je Danteovu Komediju učinila zauvek savremenim tekstom, punim naboja, i političkog i ljubavnog. Bokačo je taj koji je prvi ovo Danteovo delo nazvao Božanstvena komedija. Dakle, i njen naslov nam je ostavio u amanet.
Bokačov Mali traktat u pohvalu Danteu prva je biografija Dantea, koja je ostala kao izvor i uzor mnogim potonjim biografima; ova Bokačova knjiga prva je biografija u evropskoj književnosti u modernom smislu. Bokačo ju je pisao onako kako to čine i savremeni biografi: beležeći svedočanstva ljudi koji su Dantea poznavali, anegdote koje su o njemu kružile, dokumenta do kojih je mogao doći. Mnogi kasniji Danteovi biografi nalazili su Bokaču greške i ispravljali ga. A opet, njegova priča o Danteu ostala je riznica autentičnih podataka, ali i priča o onoj dubljoj istini o pesniku i o pevanju, i o jeziku i o pripovedanju. Pun divljenja za Dantea, Bokačo u ovoj svojoj knjizi, kao i u Dekameronu, uostalom, neprestano vodi dijalog sa njim, i spori se sa njim, ali mu Dante ostaje veliki uzor.
Bokačo nam je u svom Malom traktatu ostavio uzbudljivu, strašnu, pesničku i proročku sliku o Danteu, sliku koje se ne oslobađamo lako. Ako je uopšte potrebno da je se oslobodimo. Naprotiv, Bokačo je taj koji nam daje naša čitanja Dantea, Bokačo je taj koji je Dantea prvi izveo na trg.