Mamford - Gradac 216-217

07.03.21 Danas

Zgrožen putem kojim ide svet posle iskustva dva užasna rata, jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca u XX veku, Luis Mamford, u svojoj knjizi Ljudsko stanje, koju je objavio 1944, napisao je i…

… „Kad pročitamo da danas, sa opštom pismenošću, popularna svest tone na najniži mogući nivo zabave i poduke, iz čistog manjka duhovne ambicije, a da su vulgarni tabloidni listovi i ilustrovani nedeljnici postavili nivo površne zatupljenosti koji je samo korak daleko od drogiranog sna, mogli bismo se zakleti da je reč o ozbiljnom uvidu u ono sa čim se savremeni svet suočava“.

Da ne zna da je Mamford ove redove zapisao pre skoro osam decenija, čitalac bi zaključio da je reč o današnjici, u kojoj je korak ka drogiranom snu sve kraći, ako nije već načinjen, a da su se ljudi masovno pretvorili u uživaoce rijalitija, vulgarnih tračeva i trivijalnosti, spremniji da pobegnu od stvarnosti nego da se sa njom suoče.

No, ovo je samo jedno od Mamfordovih razmišljanja o tome šta biva sa čovekom ako zaboravi da onim što svojim umom stvara mora i da mudro upravlja; u suprotnom, koliko god to zvučalo preterano, u pitanju je budućnost sveta.

O tome, i o nizu drugih tema koje je Mamford otvarao, i pisao u više od 20 svojih knjiga, saznajemo iscrpno u upravo objavljenom dvobroju časopisa Gradac (216/217, izdavač Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, priređivač Aleksa Golijanin).

Dvobroj je u celosti posvećen tom sjajnom filozofu, sociologu, istoričaru i književnom kritičaru, piscu i redovnom kolumnisti časopisa Njujorker u kojem je iznosio sudove i o arhitekturi i likovnoj umetnosti.

Predstaviti Luisa Mamforda nije nimalo jednostavno jer je njegova intelektualna radoznalost obuhvatala široki spektar ideja, a u fokusu svega bila je vera u čoveka da će zaustaviti totalno (samo)uništenje, odnosno samoubilački nihilizam naše civilizacije.

Zato se Golijanin opredelio za odlomke iz njegovih knjiga, koji govore o toj različitosti interesovanja u čijoj je osnovi uvek borba za dobrobit čoveka.

Tako je Mamford pisao o gradovima (njihov rast vremenom je nadmašio potrebe ljudi), kulturnim i običajnim prožimanjima Evrope i Amerike, o fašizmu, komunizmu, menadžerskom kapitalizmu, apsolutizmu, protestantizmu, utilitarističkoj ideologiji, nauci, tehnologiji, demokratiji, kulturnoj istoriji i umetnosti.

Teme ovim nisu iscrpljene jer je reč o celom rasponu opšte istorije, što je kolosalan zadatak za mislioca sociološke provenijencije kakav je Mamford bio.

Uz sve to i kritičara književnosti koji će se inspirisati Voltom Vitmenom, rehabilitovati Hermana Melvila i njegov roman Mobi Dik u kojem će za razliku od konzervativnih kritičara videti „parabolu o misteriji zla i nasumičnoj pakosti univerzuma“.

I velikog poštovaoca Pabla Pikasa, koji ga je najviše upozorio na „predstojeća iskušenja i sve veću perverznost naše dezorijentisane civilizacije“.

Takva univerzalnost i erudicija radili su, koliko god to apsurdno zvučalo, protiv njega samog. Iako vođen vrhunskim humanizmom iz kojeg su uz naučna, proizlazila i pragmatična upozorenja na opasnost od ratova, nuklearnog naoružanja, premoći mašina i tehnologije, Mamford je još za života padao u senku, a interes za njegovu misao javio se tek pošto je umro.

Zalagao se za uzdizanje ljudi iznad „slepih sila univerzuma, kultivacijom, redom i umetnošću“.

To je teška lekcija koju treba naučiti: „lakše je voditi rat nego u samom sebi poraziti sklonost da se bude pristrasan, osvetoljubiv i nepravedan; lakše je uništiti vlastitog neprijatelja nego se upustiti u duhovnu borbu koja će razotkriti naše vlastite slabosti i provincijalizme“.

On ju je naučio, rekao je u jednom intervjuu, od starca Zosime iz romana Braća Karamazovi Dostojevskog.

Upravo verujući u tu snagu čoveka, bio je antiutopista. Bio je za borbu, jer je shvatao da je život bolji od utopije.

Anđelka Cvijić