Marsel Bajer rođen je u Tajflingenu, odrastao u Kilu i studirao englesku i opštu književnost u Zigenu, da bi se konačno nastanio u Drezdenu. Magistrirao je s radom o Friderike Majreker. Od 1980. piše pesme, šest godina kasnije počinje s prozom, a krajem osamdesetih objavljuje priloge o književnosti, muzici i umetnosti, među ostalim i u Noje cirher cajtungu i Frankfurter algemajne cajtungu. Napisao je i dve opere u saradnji s Enom Popeom (Interzona i Rad Prehranjivanje Stanovanje). Poslednjih godina istražuje istoriju nauke, kao i saznajne procese kod čoveka i životinja. Bio je organizator i učesnik više stručnih javnih diskusija iz arheologije, zoologije i entomologije. U ovom kontekstu posebno treba istaći njegov šestomesečni boravak u Institutu za istoriju nauke Maks Plank u Berlinu, kao i niz poetskih književnih večeri u Cirihu.
Od 1991. godine Bajer osvaja niz književnih stipendija i nagrada, od kojih su pažnje posebno vredne stipendija Rolf Diter Brinkman, stipendija s boravkom u rezidenciji Berlinskog književnog kolokvijuma (Literarische Colloquium Berlin - LCB) i najveća stipendija koju nemački pisci mogu dobiti - boravak od godinu dana u Rimu u vili Masimo; od nagrada najvažnije su medalja Johanes Bobrovski, književna nagrada Žan-Pol grada Bajrojta, nagrada Hajnrih Bel koja se dodeljuje u Kelnu, tibingenška poetska nagrada Fridrih Helderlin kao i bečko književno odlikovanje Erih Frid.
Autor je romana Ljudsko meso (1991), Leteće lisice (1995), Špijuni (2000) i Kaltenburg (2008). U saradnji sa Andreasom Calausom napisao je nefikcionalnu prozu Idemo na more (2001), a knjigu Nonfiction objavio je 2003. Autor je zbirki pesama Vokmenka (1990) i Zemljopis (2001) i novele Zaboravite me (2006).