Marsel Bajer rođen je u Tajflingenu, odrastao u Kilu i studirao englesku i opštu književnost u Zigenu, da bi se konačno nastanio u Drezdenu. Magistrirao je s radom o Friderike Majreker. Od 1980. piše pesme, šest godina kasnije počinje s prozom, a krajem osamdesetih objavljuje priloge o književnosti, muzici i umetnosti, među ostalim i u Noje cirher cajtungu i Frankfurter algemajne cajtungu. Napisao je i dve opere u saradnji s Enom Popeom (Interzona i Rad Prehranjivanje Stanovanje). Poslednjih godina istražuje istoriju nauke, kao i saznajne procese kod čoveka i životinja. Bio je organizator i učesnik više stručnih javnih diskusija iz arheologije, zoologije i entomologije. U ovom kontekstu posebno treba istaći njegov šestomesečni boravak u Institutu za istoriju nauke Maks Plank u Berlinu, kao i niz poetskih književnih večeri u Cirihu.
Od 1991. godine Bajer osvaja niz književnih stipendija i nagrada, od kojih su pažnje posebno vredne stipendija Rolf Diter Brinkman, stipendija s boravkom u rezidenciji Berlinskog književnog kolokvijuma (Literarische Colloquium Berlin - LCB) i najveća stipendija koju nemački pisci mogu dobiti - boravak od godinu dana u Rimu u vili Masimo; od nagrada najvažnije su medalja Johanes Bobrovski, književna nagrada Žan-Pol grada Bajrojta, nagrada Hajnrih Bel koja se dodeljuje u Kelnu, tibingenška poetska nagrada Fridrih Helderlin kao i bečko književno odlikovanje Erih Frid.
Autor je romana Ljudsko meso (1991), Leteće lisice (1995), Špijuni (2000) i Kaltenburg (2008). U saradnji sa Andreasom Calausom napisao je nefikcionalnu prozu Idemo na more (2001), a knjigu Nonfiction objavio je 2003. Autor je zbirki pesama Vokmenka (1990) i Zemljopis (2001) i novele Zaboravite me (2006).
02.10.14
Dodir žive istorije
Marsel Bajer
Nemački pisac, gost Beograda, o prošlosti kao inspiraciji, ulozi književnosti... U našem gradu boraviće kad i Putin, junak njegove zbirke pripovedaka
PIŠEM o istorijskim situacijama u kojima su ljudi na ivici, kada moraju da donesu odluku na čijoj su strani, o tome kako se povinuju ideologiji, rade sa ubicama, postaju ubice... Bavim se moralnim izborima, etikom postupaka, što je uvek savremeno pitanje - kaže za „Novosti“ pesnik, esejista i romanopisac Marsel Bajer (1965), jedan od najpriznatijih nemačkih pisaca današnjice.
U Beograd i Srbiju stigao je prvi put, na poziv književnog festivala „Krokodil“ i Gete instituta, i gostovaće u četvrtak veče, od 20 sati, u okviru Književnog kafea Gete instituta, a boraviće u Beogradu tokom čitavog oktobra, u okviru „Krokodilovog“ programa „Artist in rezidens“.
Bajer u svojim romanima traga za mračnim vezama između nauke, umetnosti i politike u nemačkoj i evropskoj istoriji 20. veka, vraćajući se, iznova, naročito dobu Trećeg rajha. Srpska publika upoznala ga je zahvaljujući „Geopoetici“ i romanima „Leteće lisice“ (prevod Jan Krasni) i „Kaltenburg“ (prevod Tijana Tropin). Dobitnik je Berlinske književne nagrade, nagrada „Hajnrih Bel“ i „Fridrih Helderlin“, a u novembru će mu biti uručena i prestižna Klajstova nagrada. Napisao je i tri opere.
* Kada vas je istorija „uzela pod svoje“?
- Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada se sve menjalo širom Evrope, i Hladni rat završavao, nije me zanimala nemačka istorija, niti bilo koja druga. Smatrao sam da je istorija za stare ljude. Odrastao sam u Zapadnoj Nemačkoj, a preselio sam se u Drezden, i tada tek počinje moje interesovanje. Tražio sam kako se mentalitet menja i kakve je znakove istorija ostavila u Istočnoj Nemačkoj. Odmah pošto je granica otvorena, tokom duge večernje šetnje Istočnim Berlinom, primetio sam da sam u središtu istorije koja je u toku. Video sam rupu od metka u zidu kuće i osetio da mogu da dodirnem prošlost. U tom periodu napisao sam „Leteće lisice“.
* Imate i jednu zbirku pripovedaka iz 2012, koja nosi aktuelan naslov: „Putinovo poštansko sanduče“. O čemu je reč u tim pričama?
- U Drezdenu sam postao svestan da je tu i Putin živeo, kasnih osamdesetih, kao oficir KGB-a. On je misterija, svi znaju ponešto o njemu, ali je više kao senka, ne možete ga dokučiti. Ljudi koji su ga tu poznavali, govore da je bio neupadljiv. Njegovo lice nije odavalo emocije i nikad nisu znali kako će da reaguje na ljude ili situaciju. Bio je kao priviđenje. Jednog dana ponuđeno mi je da napišem nešto za novine o Rusiji. Pomislio sam da imam temu pred nosom: da otkrijem kako je porodica Putin živela u Drezdenu. Seo sam u kola i otišao u jedno montažno naselje do njegovog stana, pogledao prozore sa ulice i počeo da zamišljam...
* Znate li da Putin stiže u Beograd?
- Znam. Biću tu!
DANILO KIŠ
* POZNAJETE li srpsku književnost?
- Poneo sam sa sobom nekoliko knjiga Danila Kiša. Mislim da je on veoma važan pisac. Imam i neke antologije savremene srpske proze. Nadam se da ću vašu poeziju otkriti tokom boravka u Srbiji.
B. Đorđević
08.01.13 Blic
Čovek mora ostati dostupan napadima
Kaltenburg, Marsel Bajer
OVO JE ROMAN o pticama i posmatračima ptica. Bajer, kroz usta penzionisanog ornitologa Hermana Funka, rekonstruiše dve priče: 1) život čuvenog naučnika Ludviga Kaltenburga, koji je prava slika i prilika Konrada Lorenca, slavnog prirodnjaka, dobitnika Nobelove nagrade za medicinu i pionira u istraživanju ponašanja ptica (Kaltenburg i Lorenc dele i strast prema motorima i članstvu u nacionalsocijalističkoj partiji) i 2) sopstveni život, kada je kao dete ostao bez roditelja tokom savezničkog bombardovanja Drezdena 1945. godine i kada ga je pod svoje uzeo Kaltenburg. Uz očinsku figuru kontroverznog naučnika, još dvojica slavnih i ekscentričnih ljudi značajno su uticali na mladog Funka: Martin Špengler (zapravo Jozef Bojs, umetnik) i Knut Ziverding (odnosno Hajnc Zilman, fotograf i snimatelj prirode). Iz Kaltenbergovog Instituta u Drezdenu, kao izvorišta, račvaju se priče u neočekivanim smerovima: o priči o posleratnoj Nemačkoj, o politikanstvu unutar naučne zajednice, o krivici i odgovornosti, o istini i pomirenju. "Kaltenburg" je dirljiv, uzbudljiv i upečatljiv roman, čija radnja vijuga kroz vreme, od nacizma, preko komunizma, do dvadesetovekovnog konzumerizma i ekološkog aktivizma. Analizirajući ponašanje životinja sa ponašanjem ljudi u uslovima aberacije, odstupanja od pravila ponašanja koja se smatraju normalnim i poželjnim, Bajer bez pardona daje zastrašujuću sliku Drezdena razorenog tokom rata i, kasnije, pokleklog pod komunističkim jarmom. Roman za čistu desetku.
TIPIČAN ODLOMAK: "Vidim čavke kako se igraju na drezdenskom nebu nad obalama Labe, kao da žele da prirede predstavu za Ludviga Kaltenburga i mene, koji stojimo na velikom balkonu."
PRVA REČENICA GLASI: "Ludvig Kaltenburg sve do smrti u februaru 1989. čeka na povratak čavki."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Stotine gačaka će zajedno sa crnim vranama, sivim vranama, čavkama, stvoriti ogromne oblake ptica koji pulsiraju nad nama, kidaju se po rubovima i iznova sastavljaju u crne mrlje."
MISAO ZA PONETI: "Čovek mora ostati dostupan napadima."
UPOREDITI SA: romanom "Leteće lisice" istog autora.
Srđan V. Tešin
