Vladimir Tasić je rođen 1965. godine u Novom Sadu, doktorirao je matematiku u Kanadi. Predaje na Univerzitetu Nju Bransvik. Autor je dve knjige pripovedaka: Pseudologija fantastika, matica srpska, 1995. i Radost brodolomnika, Svetovi, 1997. i knjige Matematika i koreni postmoderne misli, Oxford University Press i Ediciones Colihue, na engleskom i španskom. Tasićev roman Oproštajni dar je složena povest o odlasku iz zemlje i nevoljnom sučeljavanju sa drugom kulturom. Oproštajni dar je proglašen za knjigu godine odlukom žirija Radio Beograda 2. Poslednji njegov roman Kiša i hartija govori o kulturi, njenim čudesnim evokacijama kao i o emocijama što se raspršuju u prinudnim izborima života.
Kiša i hartija je dobitnik nagrade Zlatni suncokret za 2004 i NIN-ove nagrade za roman 2004. godine.
17.04.03 NIN
Problem utemeljenja
Tasicev ogled koji, po mom mišljenju, predstavlja najuspelije domace ostvarenje u oblasti filozofije u prošloj godini, u stvari je autorov prevod ovog dela sa engleskog jezika, pošto je ovaj ogled najpre bio publikovan kod poznatog izdavaca “Oxford Universitdž Press” 2001. Drugo najznacajnije domace ostvarenje u ovoj oblasti, knjiga Nikole Graheka “Ogledi o bolu”, takode je najpre objavljena na engleskom jeziku, što svakako svedoci o izvesnom prodoru naše filozofije i otvaranju prema svetu, koji može samo da raduje. Prvom prodoru posle sloma praxsis filozofije, sedamdesetih godina prošlog veka. Moram da kažem da je ovaj redosled sasvim uslovan pošto je on rezultat afiniteta ovog kriticara na koje on, valjda, ima pravo.
Vec i površan pogled na teme ovog ogleda pokazuje osnovno autorovo interesovanje da istraži odnos, kako sam piše, “prožimanje” postmoderne filozofije i nauke, odnosno matematike, za koju - na jednom mestu - veli da nije više kraljica nauke, podelivši na taj nacin sudbinu same filozofije. Tako Tadicev ogled pocinje karakteristicnim pitanjem: brojite li do jedan? Vec ovako postavljeno pitanje, na samom pocetku, upucuje na osnovni filozofski problem, kojim se u ovom ogledu bavi ovaj naš matematicar po profesiji, sa nesumnjivim literarnim darom: problemom tzv. zasnivackih koncepata, kako ih naziva Tasic, u nauci (matematici) i filozofiji, pre svega, onoj kontinentalnoj, koja se na prvi pogled cini daleko od svake nauke. Iz tog razloga Tasic se, u ovom ogledu, ne bavi analitickom filozofijom, ili analitickom filozofijom jezika, pošto je u ovim slucajevima veza filozofije i nauke više nego ocigledna. Ovo metodološko sužavanje na kontinentalnu filozofiju je zato sasvim opravdano.
Naravno da se autor koji je bio nagraden za svoj roman “Oproštajni dar” prirodno opredelio da, ovaj medu najtežim filozofskim problemima, obradi, kako sam veli, “ležernim pripovedackim tonom”, što svakako govori o prirodnoj upucenosti ovog matematicara i pisca na postmodernu filozofiju, koja prevazilazi problem tzv. granica medu žanrovima. Ali, pogrešio bi svako ko bi ovu knjigu zato svrstao u popularnu nauku ili filozofiju, buduci da je njen strucni domet u oba podrucja veoma visok. Zato je ovaj ležeran literaran stil bio jedino i moguc na temelju izuzetne strucne artikulacije samog problema. Nema literarne lakoce bez jasnog i dubokog uvida. Tako se Tasic ovde bavi problemima “jezickog zaokreta”, koji predstavlja osnovni problem filozofskog utemeljenja postmoderne, ali i problemima kontinuuma, identiteta, problemom znaka, filozofijom strukturalizma, Vitgenštajnovom teorijom “privatnog jezika”, dekonstrukcijom i zakljucnim razmatranjem u kome postavlja pitanje: postmodernizam ili disfunkcionalizam?
Šta je osnovna vrednost ovog teksta? Iako o postmodernoj filozofiji govori iz “matematickog konteksta”, on sasvim jasno, da bi uopšte došao do filozofskih temelja postmoderne, najpre pravi razliku izmedu postmodernizma kao kulturnog fenomena, ili cak fenomena popularne kulture i filozofije postmoderne, što je razlika koju brojni tumaci i kriticari postmoderne najlakše previdaju. U pogledu filozofske vrednosti postmoderne, u pogledu osnovnih zasnivackih koncepata, ili utemeljenja, Tasic isto tako jasno uvida da je to stari spor izmedu intucionista i formalista, odnosno, funkcionalista, u filozofiji i nauci. Obrt prema jeziku je zato interpretiran samo kao jedna od verzija savremenog formalizma, koji danas govori o diskursima i pisanju, a ne o subjektu. Zato je za Tasica postmoderna, u osnovi, simulacija odredenih ideja romantizma i “ponavljanje fundamentalnog gesta funkcionalizma” koji se oslanja na logocentricki princip po kome “biti, znaci biti vrednost neke promenljive”. Zato, zakljucuje Tasic, postmoderni disfunkcionalizam “predstavlja samo jedno proširenje formalistickih redukcija ‘novim’ otkricima filozofije jezika, kritikom identiteta i nepredikativnih definicija”. Da li je to slepa ulica modernizma ili otvaranje horizonta - to pitanje i za Tasica ostaje otvoreno.
NENAD DAKOVIC
