Religija ga je duboko interesovala; možda i preduboko. Mogao bih reći da ga je ta opsesija koštala života, no on se, verujem, ne bi složio sa mnom. Problem religioznog iskustva zaokupljao ga je do te mere da je vremenom stvorio sopstvenu veroispovest, galimatijas svih mogućih mističkih tradicija sklepan od učenja begarda, begina, bogumila, budista, donatista, ebionita, fratičela, hermetista, paracelzijanaca, rozenkrojcera, pravoslavnih isihasta (posebno se zanimao za mistku srca); bilo je tu svega, od katarizma i kabale do astečkih legendi sa primesama gnosticizma i patripasijanizma, sufizma, tantre, taoizma, džudžua i vudua, i ne znam čega još. Svojevremeno sam potrošio solidan novac na jedan od teško dostupnih primeraka Klifordove Enciklopedije jeresi kako bih u taj haos pokušao da unesem neki red. Knjigu sam uspeo da nabavim, ne bez muke, no moram priznati da mi nije pošlo za rukom da rekonstruišem bratovu doktrinu. Sa svakim narednim pogledom, ona mi se ukazivala drugačijom a ipak na neki način istom; poput šarenih kristala u kaleidoskopu. Možda je bolje da pređem na kratak opis jednog od njegovih retkih praktičnih projekata. Kada je bio u sedmom razredu, pokušao je da napravi muzički stub od šporeta. Na terasi našeg stana godinama je stajao stari štednjak koji mu je poslužio kao osnov za ovu totalno besmislenu konstrukciju. Drugi fundament ovog projekta bio je gramofon Toska 10. Roditelji su to čudo savremenog dizajna smatrali klimaksom tehničke sofisticiranosti: držali su ga u dnevnoj sobi, svečano izloženog, kao da se radilo o ordenu zasluga za narod. Brat je taj gramofon jednostavno, kako je docnije govorio, «dekonstruisao», testerom, kleštima, odvrtačima i drugim alatkama, i postavio disk za ploču na mesto velike ringle. Zvučnike je stavio u rernu. Kupio je nove prekidače za štednjak, montirao ih, i kraj njih štampanim ćiriličnim slovima ispisao reči: VOLUME, BASS, TREBLE, BALANCE. Umešao je hladnu neskafu ? on je uvek pio hladnu neskafu, sa vrlo malo vode, puno mleka i zrncem-dva šećera, po mogućstvu neizbeljenog ? stavio prvi album Kleša na svoj šporetofon, i seo na crvenu plastičnu hoklicu. Ja sam ostao u kuhinji (u tom se stanu na terasu izlazilo iz kuhinje), zabrinut da bi me njegova paklena mašina lako mogla odneti dođavola. Iz aparata je uskoro pokuljala nesnosna buka i na sat-dva sa terase rasterala vrapce koje je moj brat, uprkos majčinoj zabrani, redovno hranio. Nikada se više nije okušao na polju tehnike. Mislim da se njega može reći da je bio umetnik, mada je to izraz koji više ne znači ništa i koji stoga nerado koristim. Umetnik koji je za sve što je stvorio govorio da je bezvredno i da mora biti uništeno. Crtanke je, koliko se sećam, bacio u Dunav. U njima su bile savršene ? minijaturne ali savrešene ? reprodukcije Engra, Moroa, Blejka i drugih slikara čije sam radove viđao u knjigama iz istorije umetnosti. (Kod kuće smo imali veći broj takvih knjiga, kao i dijapozitive Radničkog univerziteta «Radivoj ćirpanov» sa izborom iz zbirki poznatijih muzeja.) Beleške, to jest ono što je od njih ostalo, nalaze se ovde. Imao sam samo jednu od pet ili šest njegovih svezaka, onu koju sam uspeo da ukradem kada je majka odlučila da je vreme za krečenje i tom prilikom izbacila sve bratove stvari u predsoblje. Na koricama je bio naslov Eseji iz okultne anatomije. Kada sam ga pitao zašto ne pokuša da objavi svoje eseje ? prelistao sam samo jedny od svezaka, i to ovlaš, no bio sam uveren da se u njima nalazilo nešto u najmanju ruku kolosalno ? odmahnuo je rukom. Da je Brod slušao Kafku, rekao sam, ali on me je prekinuo. Ja bosiljak sadim, rekao je, a fridrih mi niče. Dobro pamtim taj razgovor. Stojali smo na platou iznad tunela na mostu i pušili travu gajenu u šumarku na ivici Kameničkog parka; tamo zalaze samo psi lutalice i botaničari-amateri. Veče je bilo toplo, lepljivo i vlažno. Svetiljke na mostu bile su okružene narandeastim oreolima. Ti su mi oreoli delovali komično, ili tragično, nisam siguran; poput anđela čuvara kojima je dodeljeno da bdiju nad maketom sveta, jalovom konstrukcijom stvorenoj po zamisli tvorca koji je od nje davno digao ruke, ali koja ipak nastavlja da pluta, nošena tupom inercijom materije. Voleo bih, rekao sam mu, da počnem iznova. Imao sam utisak da sam u nekom odlučnom momentu načinio rđav potez i našao se na putu koji je neminovno vodio sve dublje u blato i glib. često sam se tako osećao: kao da želim novi početak čitave priče, kao da žudim da zaklopim iskrzane korice knjige postanja i pređem u neku drugu zbilju. Moj brat je tvrdio da priče žive u stvarnosti ali nisu stvarnost; da ništa nema početak i kraj; da postoje teorije prema kojima svaka odluka, svaka pomisao, prouzrokuje razgranavanja novih stvarnosti, paralelnih svetova u kojima su postvaruju alternativne mogućnosti. «Svaki trenutak», rekao je, «sadrži u sebi beskraj svetova i zato nema nikakvog početka, ni kraja, osim u bajkama popova i fizičara. Pogledaj samo sve te doktorate, monografije ? čitave, čoveče, naučne institute ?religije i filozofije koje pokušavaju da uobliče u priču nešto što je samo amorfna izmaglica mogućnosti.» Dopalo mi se to. Zamišljao sam da iskoračujem iz sebe i lutam kroz prazninu svemira u lakom, prozirnom telu koje se sa svakim korakom deli, nastaje i raspršuje se, kao zimski dah. Pas boje zemlje i licem kojota izvirio je iz šipražja i pogledao nas ravnodušno. Pažljivo je onjušio vazduh, podigao nogu i označio obližnji žbun kao svoju neotuđivu teritoriju, a onda se odgegao prema parku. Pre nego što je nestao u polumraku, okrenuo se ka nama i pogledao nas još jednom. Brat je pošao za njim. Ne znam zašto. Ne mogu to da objasnim. Tumarali smo kroz park, ćutke, dugo (ili mi se tako činilo), sve dok nismo došli do svetilišta pijanaca kojima je na mostu prigustilo te stoga žure stepeništem dole, da bi sa univerzalnim izrazom olakšanja mokrili i nastavili svoju odiseju. Isto tako iznenadno kao što je krenuo za psom, moj brat je stao i zagledao se u stazu. Sagnuo se i sa zemlje podigao telo mrtvog vrapca. Pogledao me je. činilo mi se da su se suze skupljale u njegovim očima, ali to je možda bio samo odsjaj narandžastih oreola. Vrapca je šakama priljubio na grudi. «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me», šaptao je, «Sine Božji, pomiluj me. Gospode...». Pošao je ka mostu, isprva sporo, zatim sve brže i brže, sve dok više nisam mogao da ga stignem. (Uvek je bio brži od mene.) Video sam ga, kada sam izbio na most i zastao da dođem do daha, kako trči prema gradu. Hodao sam neko vreme praznim ulicama, Bulevarom 23. oktobra, Bulevarom AVNOJ-a; prošao sam pored knjižare i suda; izašao na prostrani trg kraj «Spensa». Bulevari, ulice, trgovi: oni možda nisu bili pusti, no to je utisak koji sam poneo sa sobom. Ako sam te večeri nekoga sreo, moji su saputnici sada vidljivi samo kao blede siluete, nestalni duhovi koji samim svojim kretanjem bivaju izbrisani u magli beskonačne ekspozicije. Popušio sam cigaretu na stepeništu Sportsko-poslovnog centra i krenuo ka Limanu. Kod kuće sam popio dve ili tri čaše vode. Kada sam legao, iz bratove sobe moglo se čuti samo uznemireno koračanje. Neko vreme sam osluškivao taj zvuk, a onda sam zakucao na zid koji je odvajao naše sobe. (Naš znak, poziv na razgovor.) Koračanje je na trenutak stalo, ali se odmah zatim nastavilo. Ujutro ću mu reći da je zvučao poput zatočene pume; to je, ako se dobro sećam, poslednje što sam pomislio pre nego što sam zaspao. Ne može se sa sigurnošću reći kada je otišao. Nisam to tada znao ? da će otići ? no ta je mogućnost, čini mi se, uvek bila u vazduhu. Sticao se utisak da je ovde u kratkoj poseti. Možda mi sada tako čini, možda je u pitanju optička varka, iluzija retrospektive. U svakom slučaju, jednostavno nas je napustio. Njegov odlazak isprva je zbližio majku i oca i mene, kao da smo se po nekom zakonu održanja porodične energije morali zgusnuti, sažeti. Ta kontrakcija je ubrzo dostigla kritičnu tačku i preinačila se u nezadrživ proces fisije. Sada ga vidim kao usporeni snimak velikog benga koji će nas rasuti po nebu, poput novogodišnjeg vatrometa, ne, poput buvlje pijace, smetlišta uspomena nošenih olujnim vetrom. Neću ulaziti u detalje istrage koja je usledila, u pojedinosti neugodnih poziva iz vojnog odseka i učestalih poseta profesionalnih tupoglavaca kojima nije bilo moguće objasniti elementarnu činjenicu da kad neka osoba nestane, onda ta nestala osoba, statistički gledano, obično ne pokazuje sklonost da se iznenada vrati samo da ne bi propustila sedmodnevno bivakovanje sa gomilom pijanih rezervista koji će za par godina, na nekom vrlo sličnom bivakovanju, izginuti ili biti osakaćeni ili završiti sa hroničnim prolivom i nesanicom. Ne želim, rekoh, u to da ulazim. To nije moja stvar, moja, da tako kažem, stvarnost, jer i ja sam ubrzo otišao i tako izbegao jedno mučno poglavlje mučnim poglavljima bremenite srpske istorije. Prihvatio sam ponudu za posao u Centru za ljudsku simulaciju (to je firma za koju i sada radim; njihovog predstavnika upoznao sam prethodnog leta, u Dubrovniku). Dobio sam vizu i kartu, i to je, jednostavno rečeno, bilo to. Trebalo je još samo otići u vojni odsek i istim onim službenim licima koja su u našem stanu pila kafu i kajsijevaču, istim onim tipovima koji su razdirali dušu mojim roditeljima naklapajući o nezamenjivosti njihovog nestalog sina u sistemu opštenarodne odbrane i (nemojmo to zaboraviti) društvene samozaštite, objasniti da napuštam zemlju; i o toj odluci obavestiti roditelje. Ujutro, nekoliko sedmica nakon njegovog odlaska, izneo sam bratove cipele iz ostave. Majka ih je tamo sklonila, uredno, kao da bi brat svakog trenutka mogao da se vrati i izjavi da je skoknuo na šahovski turnir u Subotici. Zašto sam uzeo njegove cipele? Verovao sam, ako se ne varam, da ću se u njima osećati sigurnije; iako su bile za broj ili pola broja prevelike. Uz uzdah, kao da govori sama sa sobom, kao da se ne obraća meni, majka je rekla: opet te krpare. Spenserice, ispravio sam je. Pustinjske cokule, rekao je otac, tako su to zvali u moje vreme. Sedeli su u kuhinji i pili prvu jutarnju kafu iz malenih šoljica koje su kupili još 1976. u Bratislavi. Bila je upaljena samo pomoćna lampa na aspiratoru iznad štednjaka, bez valjanog razloga. Razgovarali su tiho, u dimu. Plavičasta izmaglica davala im je izgled zaverenika, vođa nekog pokreta otpora koji su se sastali u uglu staničnog kafea kako bi razmenili poslednji pozdrav. Mislim da su razgovarali o meni. Tako su izgledali samo kada su razgovarali o meni ili o bratu, ali mislim da o bratu tada više nisu razgovarali; ako se izuzmu povremena odmahivanja glavom. Moguće je da grešim, ali sada mi se čini da je treperenje sijalice presvučene patinom isparenja goveđih supa i gulaša slično podrhtavanju plamena petrolejske lampe ili pucketavom sagorevanju cepanice bačene na vatru ognjišta. (Užasna reč: ognjište. Trebalo bi me podseća na oganj, na arhetipni plamen u peći jednog arhetipnog doma, ali me umesto toga navodi da mislim na neko ogavno njištanje.) Obuo sam cipele i uzeo gutljaj kafe od majke. Kap-dve slučajno sam prolio na stolnjak. Vratio sam šolju na tanjirić i pogledao ka staklenoj posudi sa srebrnastim poklopcem u kojoj se nalazilo slatko od lubenica. Posmatrano iz određenog ugla, ono ume da svetluca poput ćilibara. Kao dete, prejeo sam se tog svetlucavog ćilibara, toliko da mi se i danas smuči pri samoj pomisli na ćilibar, lubenice, ili male staklene posude sa srebrnastim poklopcem. čuo sam sebe kako kažem: odlazim u Kanadu. Majka je ćutala. Otac je posegao za svojom šoljicom, primakao je usnama, naglo; siguran sam da je progutao soc. Kada je progovorio, usta su mu izgledala manja nego obično. Pametno, rekao je. Majka ga je pogledala, ali nije govorila.
01.01.00
Vreme
19.07.2001.
Vladimir Tasić Oproštajni dar
Amerika: to je prvo što sam pomislio kada sam došao u Kanadu.
Da li znaš, pitam je, kako se zove uska ulica koja povezuje Temerinsku i Arse Teodorovića? Ne znam kako se zove, kaže pošto je dobro razmislila, ali sigurna sam da u toj ulici postoji grafit "Džarmuš Džim, svoje majke sin".
(Vladimir Tasić)
Bio sam jednom, nije da se hvalim "nema se sučim" u Ejkronu, Ohajo, rodnom gradu narečenog Džarmuša, majčinog sina: najužasnije i najdepresivnije mesto koje sam ikada video, posle Milton Kinsa, Engleska (kojeg je, pak, opevao Pol Veler)" udobna suicidalna čamotinja i praznina WASP-ovske "više srednje klase" na svom orgijastičkom vrhuncu. Treba, izgleda, poći odatle da bi se došlo do Čudnije od raja. Put Vladimira Tasića, ali i pripovedača u njegovom prvom romanu, kao da je bio obrnut: od "Atine" ljupko nasukane na Dunavu, od grada u kojem se grafiti u senovitim salajačkim i podbarskim uličicama posvećuju (i) Džarmušu, do albaharijevskih, skockanih i zavejanih kanadskih predgrađa, sa kampusima i drive-in hipermarketima, do svih tih sekvoja, veverica i rakuna, i tog zastrašujuće velikog i slobodnog prostora Novog Sveta, u kojem je sve tako nekako king size, bar po merilima džepne Evrope, koju preletiš za dva-tri sata... No, pođimo redom: Novosađanin Vladimir Tasić (rođen 1965; dobra neka godina!) koji već poduže živi u Kanadi i predaje matematiku na univerzitetu New Brunswick, do sada je objavio zbirke priča "Pseudologija fantastika" i "Radost brodolomnika", koje je naročito zapazio onaj deo kritike najskloniji radikalnijem tumačenju i primeni postmodernog pisma, kakvo se tokom osamdesetih izobilnije zapatilo u srpskoj književnosti. U tom je smislu kratki roman "Oproštajni dar" stanoviti poetički zaokret (ne rikverc: zaokret), ne toliko zbog brojnih sitnih, ali upadljivih upada hiperrealističkih detalja - sve do spominjanja, recimo, Mihalja Kertesa ili "lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine"! - i u svakom trenutku veoma jasnog prostorno-vremenskog lociranja zbivanja, koliko zbog prožetosti knjige onom vrstom najfinijeg, a opet sasvim nepatetičnog lirizma, kakav ne može da ne bude odviše "papirnat" ako pisac pomalo ne "prizemlji" ton.
Spominjanje Davida Albaharija nije slučajno: i Tasićeva knjiga tabana tragom snežnih ljudi, i "Oproštajni dar" je u dobroj meri setna, ali i ironična, duhovita, ludička povest o (samo)izgnanstvu i o sećanju, o celom jednom sloju i naraštaju ljudi iz ovog morbidnog "regiona" koji je devedesetih pobegao na Kraj Sveta; s analogijama bi se moglo ići i dalje, utoliko što je priča o odavno nestalom pripovedačevom bratu, čudaku-geniju, čiju urnu s pepelom narator jednog dana zatiče pred svojom kanadskom kućom, unekoliko podobna Albaharijevom oproštaju od majke u "Mamcu", ali nema ničega pogrešnijeg od prebrzog zaključka kako ove površinske srodnosti vuku na bilo kakvo epigonstvo: dolepotpisani je, naprotiv, spreman da prizna da je Tasićeva knjiga, u mnogo čemu, upravo "ono nešto", vraški teško za definisanje, što je nekako potmulo nedostajalo Albaharijevom "kanadskom ciklusu", iz kojeg "bar za ovaj ukus i čitateljsku zimogrožljivost" ipak provejava isuviše (varljive) hladnoće Severa. Doduše, ispod su obično vreli izvori i kladenci...
Romaneskni "končerto" Vladimira Tasića majstorski je komponovan složenac, prošaran ubojitim i lucidnim, a opet posve nepretencioznim opservacijama na temu Novog sveta i jedne bitno drugačije kulture ? one koja je za pisca/pripovedača Drugo, ali i na temu snalaženja onih (ne samo "našijenaca") koji su Drugi za nju, mada mu je, s druge strane, i sasvim bliska, kao i svakom makluanovskom globalnom seljaninu; takođe, ovaj je roman diskretna, decentna, ali nedvosmislena posveta Novom Sadu, osobito onom koji je gotovo izumro, ili se iselio koekude kao troje glavnih protagonista knjige, ili se u poslednjoj deceniji nirvanistički uvukao u sebe pred bahatim topotom, groktajem i grohotom "Dobrih Divljaka", lažno dobrih, a autentično divljih. Takođe, ovo je nestereotipna priča o ljubavi i samoći, a sa tako "teškim", tako arhaično neironičnim rečima kritika uvek ima problema, baš kao i pripovedači: banalnost uvek vreba iza ugla. Ali, nisu li sve te stvari o kojima (i) Tasić piše zapravo jedine prave teme, dočim je sve ostalo trućanje i švapsko tra-la-la? Pa naravski: no, baš zato, bilo je odvažno pokušati napisati ovakvu knjigu; nesumnjiv uspeh je, valjda, nagrada za veru. "Oproštajni dar" je knjiga koja bi morala "izbaciti" Vladimira Tasića u centar pažnje "naše kulturne javnosti", u protivnom taj "centar" ? što, doduše, odavno podozrevam ? ne vredi ni pišljiva boba. Jedan mali, slatki grafit u uličici između Temerinske i Arse Teodorovića vredi stostruko više.
Teofil Pančić
