Stakleni zid

31.12.08

O nerazjašnjenoj smrti novinarke Radislave-Dade Vujasinović pre četrnaest godina danas se može saznati na više načina: postoji zvanična verzija, zahtev porodice za obnavljanjem istrage, ali i najnoviji roman jednog od najboljih srpskih prozaista Vladimira Tasića “Stakleni zid” (“Adresa”, Novi Sad, 2008).U Kanadi, u kojoj ovaj Novosađanin živi već dve decenije, nastala je povest koja ne ostavlja mesta za spokoj. A njen autor tvrdi da je napisao “samo roman” i da knjiga o Dadinoj smrti, zapravo, još nije napisana.


Vladimir Tasić (1965.) predaje matematiku na Univerzitetu NJu Bransvik. Objavio je dve zbirke priča, tri romana i dve knjige eseja. Romani “Oproštajni dar” i “Kiša i hartija” dobili su najviša domaća priznanja, a njegova proza je prevedena na engleski, francuski, nemački, španski, kineski, makedonski i slovački.

“Stakleni zid” je vrhunski roman, iz ruke majstora priče, kome je dokumentarnost samo povod, osnova za fino tkanje emocijama, činjenicama i nadasve-pesničkom imaginacijom. Takođe i roman o nemogućnosti odrastanja jednog dečaka, koji je rođen u godini kada je umrla njegova tetka. A ta žena-...”bojala se ali je bila odvažna, i verovala je da će je javnost zaštititi, i pisala je onako kako je mislila da treba pisati, onda, u vreme umiranja.”

Čini se da je moto “Staklenog zida” višeznačan i da se ne tiče samo sadržaja ovog romana. Reč je o stihovima savremenog američkog pesnika Glena Maksvela: „Minuli san sam oplakivao i citirao, tragao i zadržavao se na delovima koji mi se sviđaju”.
– »Navedeni stihovi uokviruju priču i najavljuju izvestan ton, emotivni registar, i govore još nešto o romanu, o odnosu prema građi. Tragao sam i citirao, ali tekst je ipak tekst, fikcija, proizvod postupka: birao sam i zadržao «delove koji mi se sviđaju». Moguća su, naravno, i smelija tumačenja. LJubitelji književne detekcije, ukoliko požele, mogu u par koraka da stignu do interesantnih detalja.
Na primer, autor navedenih stihova je urednik magazina koji je otkupila medijska korporacija poznata po tome da urednicima katkad «sugeriše» političke stavove. I to ima neke veze sa sadržajem romana, mada ni od koga ne očejujem da istražuje takve paratekstualne kuriozitete. Meni se pre svega svidela pesnikova ironija prema pozi nostalgičnog tragičara i osetljivog poete. Oplakivao je nešto, neki minuli san, ali ne u celosti: birao je.
U taj stih mogu se učitati teška pitanja o politici tugovanja. Suočeni sa nepreglednim nizom slika koje bismo mogli da oplakujemo, biramo «ono što nam se sviđa»; izbegavanje tog skandaloznog izbora je takođe izbor. To je jedan od problema koji muče dečaka iz “«Staklenog zida”». Mogao je da kaže, kao što na jednom mestu kaže: «”Devedesete su dosadne”», i da ode u neku drugu priču. Ali dospeo je, nekako, u ovu.

Ima li neke skrivene simbolike u putovanju od poglavlja A do poglavlja D u vašem romanu?
–Čini mi se da simbolika nije skrivena. U knjizi se na nekoliko mesta pominju «abeceda smrti», «enciklopedija obmane». To bi trebalo maglovito da asocira na Holbajnovu abecedu smrti, ukrasna slova koja je dizajnirao za naslove poglavlja jednog izdanja plesa smrti. Kasnije su Holbajna kopirali i modifikovali drugi umetnici, između ostalih i Vaclav Holar. On je, ne znam tačno zašto, napravio samo nekoliko početnih slova abecede, od A do F. Zbirka njegovih radova nalazi se u Torontu, pa sam u jednoj od ranijih verzija “«Staklenog zida”» odveo junaka u univerzitetsku biblioteku i naterao ga da pregleda Holarove bakroreze. Kasnije sam odustao od tog detalja. Mislim da ovoj priči nisu neophodne «borhesovske» egzibicije u biblioteci, ali trag simboličke veze sa Holbajnovom i Holarovom abecedom ostao je vidljiv u organizaciji poglavlja. Ono što je važno za “«Stakleni zid”» događa se u prostoru koji se opire kataloškom uređenju: abeceda je nedovršena, enciklopediji nedostaju mnoga slova.

Potrošač nije uvek u pravu

Do kog suda vam je više stalo–čitalačkog ili kritičarskog?
– Neki čitaoci su važniji od svih kritičara. Kažem: neki čitaoci, jer sud zamišljene mase čitalaca nije nešto o čemu brinem. Ideja da su «čitaoci najvažniji» ponekad se predstavlja kao pobuna protiv kritičkog establišmenta ili nešto u tom fazonu. Meni to više liči na kapitulaciju literature pred hegemonijom tržišta, na snove o slavi i velikim tiražima, dakle na prihvatanje dominantnih mitova: potrošač je uvek u pravu, itd.
Potrošač očigledno nije uvek u pravu, jer ljudi kupuju koješta; čujem da se upotrebljena maramica Skarlet Johanson prodaje za par hiljada dolara. U književnosti postoje analogne pojave. Uopšte, ekonomska logika je korodirala polje literature. Književni agenti istovremeno zastupaju, na primer, Alberta Mangela i kečera po imenu Hitmen Hart; izdavači se utkruju koji će ponuditi veći avans za autobiografiju šesnaestogodišnje Hane Montane, dok pisci kao Ričard Jejts i DŽejn En Filips tavore na rubu zaborava, ako ih otud ne izvuče neki holivudski producent. Ne vidim u tome ništa dobro za književnost.
Zato u idealnom slučaju – naglašavam: idealnom –kritika može da ima važnu korektivnu ulogu, da ponudi solidnije kriterijume i tako interveniše u svetu tržišnog idiotizma. U principu, dakle, kritika nije beznačajna.

U Napomeni na kraju romana ograđujete se tvrdnjom da „Stakleni zid” nije roman o smrti Dade Vujasinović. Ipak je sve počelo od ove dokumentarne drame, koja u stvarnom životu još čeka epilog. Hoće li ga zaista dobiti?
– Svestan sam da tema priziva pitanja i poređenja sa realnim događajima, ali to je ipak roman. Nema u njemu skandaloznih otkrića i zaključaka. Nisam u posedu povlašćenih znanja koja bi mi dopustila da proričem epilog. U stvarnosti, «istraga je u toku». Novine povremeno nešto napišu, a zatim sve tiho nestane, do sledeće epizode. Taj obrazac ponavlja se već četrnaest godina. Tako je i u romanu, ali književnost mnogo toga mora da stilizuje da bi bila književnost a ne nekakav pamflet.
Priča “«Staklenog zida”» je zato zaokružena sasvim formalno: nema katarze, nema otkrovenja, vrtimo se u krug. To kruženje je deo drame, priče o dečaku koji pokušava da shvati šta se dogodilo, tamo, u prošlosti, na drugom mestu, u zemlji njegovih roditelja; pokušava da shvati svoje nasledstvo i teret s kojim je rođen: sva ta tumačenja, smrti, istorije, razvod, ruševine. Kad bih ja to mogao da shvatim, shvatio bi, možda, i moj junak.

Može li se pobeći od istorije i nostalgije, u vašem stvarnom životu?
– Nisam neutešno nostalgičan. To je ipak samo fantazija, mit o povratku. Dolazim povremeno u Novi Sad. Grad se promenio, ja sam se promenio; prošlo je dvadeset godina. To su činjenice. U tom smislu, ne mogu da pobegnem od istorije. Od Istorije, sa velikim I, mogu da se sklonim. Sklopim oči i maštam da sam otputovao na Bora Boru. Ali kad otovorim oči, vidim da je napolju mećava.

Znaju li vaši studenti da ste pisac? Kako delite vreme između profesure i literature?
– Studente, koliko znam, ne interesuje šta radim kad nisam na času. To mi odgovara. Obavim svoj posao i idem kući da pišem ili dangubim: dangubljenje je izuzetno važan deo mog stvaralačkog procesa. Profesorski posao je u tom smislu pogodan, ili je bar pogodniji od drugih: imam relativno veliku slobodu da organizujem svoje vreme, premda nije baš tako velika kao što mnogi zamišljaju.
Ovde, na primer, ne postoji institucija asistenta kog bih mogao da pošaljem po burek, svake godine pišemo novi petogodišnji plan, i vodi se neprestana borba sa menadžerskom klasom koja bi volela da univerziteti postanu profitabilne korporacije. Na svoj način, to izoštrava percepciju ovog doista čudnog sveta. Meni je najvažnije da imam vremena da posmatram, čitam, učim; i da pišem, svojim ritmom. To je velika privilegija.

Radmila Lotina

07.12.08

Knjiga o smrti Dade Vujasinović tek treba da bude napisana. Da li će biti napisana? Nisam optimista, kaže pisac romana „Stakleni zid”

Jedan od romana koji je ove jeseni obogatio savremenu srpsku prozu i još jednom potvrdio visoko mesto njegovog pisca u našoj literaturi jeste „Stakleni zid” Vladimira Tasića (izdavač „Adresa”, Novi Sad). Čitaocima odavno poznat po romanima „Oproštajni dar” i „Kiša i hartija”, i ogledu i esejima „Matematika i koreni postmodernog mišljenja”, odnosno „Njuškači jabuka”, Tasić u novom romanu „Stakleni zid” još jednom progovara o tegobnoj temi naše novije istorije, krvavom raspadu Jugoslavije i ljudima koji svoju budućnost traže u bekstvu od sveopšteg jada.

Glavni junak je dečko čije detinjstvo protiče u nesrećnom braku i razlazu roditelja, razmiricama u čijem su korenu i priče iz domovine koja sve više tone u rat, profiterstvo, korupciju, laž... Sve to horski podstiče deo dijaspore, bezbedno, sa daljine, ili u pompeznim kratkim dolascima i podsticajima mržnje među do tada koliko-toliko složnim narodima. Iako „Stakleni zid” nije roman o smrti (još nerazjašnjenoj) novinarke Dade Vujasinović, on se dobrim delom naslanja na tu istinitu priču a njeni akteri se mogu dobro (pre)poznati.

Može li u ovakvim zamkama detinjstva Vaš junak uopšte odrasti?

Junak romana sluti da ne može da odraste dok ne dozna istinu, dok ne zaokruži priču o sebi, o svojim roditeljima i njihovoj zemlji, o smrti majčine sestre. Čini mu se da može da prođe kroz stakleni zid koji ga odvaja od istine i štiti ga od nje. Čini mu se da vredi pokušati: možda je to zamka. Ili je, naprotiv, zamka ono što govore glasovi odraslih u njemu: da ne treba pokušavati, da to nije njegov teret, da se od „takvog materijala” ne može praviti portret umetnika u mladosti.

Slažete li se da je ovo i roman o nemogućnosti bekstva od porodične istorije? Makar i da ste na kraju sveta, ona će stići onoga ko pokuša da joj umakne...

Od porodične istorije se može nekako pobeći, skloniti se, no to je mnogo teže ukoliko je, kao u „Staklenom zidu”, tesno povezana sa Istorijom. Duga je senka velikog „I”.

Da li je svaka porodična istorija neodvojiva i od istorije zemlje iz koje se odlazi u potrazi za boljim životom?

Verovatno ne svaka; ne tako dramatično kao u ovoj knjizi. Međutim, rodbinski odnosi su kod nas vrlo značajni, a proširivanje tih odnosa kroz „kumstva” i „veze” je bitan društveni mehanizam. Tako stvaramo mrežu koja nas ponekad upliće u veće priče. U inostranstvu se taj sistem reprodukuje i prilagođava se novim okolnostima. Postoji razumljiva želja, ali i neka vrsta pritiska, da se uđe u mrežu „naših”, koja ima svoju hijerarhiju i sve što uz to ide. U najbezazlenijem slučaju, neko će mi objasniti kako je upoznao Milu Malruni („mnogo fina žena”); u manje zabavnim slučajevima, reći će mi šta treba da mislim o politici, o istoriji, o zemlji u kojoj sam rođen ili zemlji u kojoj živim.

Očigledno je da više niste mogli da „izokola” govorite o ratu koji je uništio SFRJ. Da li jugoslovensko nasleđe teže pada onima koji su otišli u svet ili onima koji su ostali, i tu su i dan danas?

Možda sam ovog puta prišao nešto bliže, ali još uvek pišem izokola. Pogled naratora je posredovan njegovim godinama i okruženjem koje čini da zemlja njegovih roditelja izgleda daleko i egzotično; priča koja ga zanima je posredovana odnosom roditelja i njihovim glasovima. Osećao bih se nepošteno ako bih o takvim stvarima pisao direktno, pretvarajući se da sam učesnik ili očevidac a ne posmatrač sa bezbedne udaljenosti. Stvarnost rata ne mogu da zamislim; čak i da mogu, imao bih drugih problema sa direktnim opisima. Autor ne može da kontroliše sva moguća značenja i tumačenja. Na primer, u filmu Sema Mendeza o Zalivskom ratu prikazani su marinci koji oduševljeno urlaju gledajući scene uništavanja iz Kopoline „Apokalipse”. To je realnost, oni se na to pale, iako je Kopola zamišljao da snima antiratni film. U SFRJ je postojala zamašna industrija ratnog filma sa vaspitno-obrazovnom „antiratnom” porukom, ali su tadašnji negativci postali norma, možda u inat ovoj propagandnoj operaciji. Uvek postoji opasnost od takve perverzije. Dakle: rukovati oprezno. O odnosu prema jugoslovenskom nasleđu mogu da govorim samo u svoje ime. Nisam izgubio ništa osim iluzija, ali loše podnosim nove elite koje nemaju za čim da žale.

Odlučili ste da progovorite i o srpskoj emigraciji posle Drugog svetskog rata, u Kanadi, odnosno Americi. U čemu je bila njena, i kolika, uloga u poslednjem ratu?

Dominantan model ispoljavanja nacionalnog identiteta je u biti „gastarbajterski”: mercedes i pevaljka, kolce i Dražina slika, brojanica i američki san, božanska datost uspešnog biznismena. Ta zbirka desničarskih fantazija negovana je u emigraciji, u čudesnom svetu saskačevanskih četnika, a ovde je stigla sa etiketom uzbudljivo-disidentskog mišljenja. Pretpostavljam da je još ponešto stiglo u istom paketu. Recimo, sada imamo ministarstvo za grupu koja navodno predstavlja „dijasporu” i lobira za povratak oduzete imovine i rehabilitaciju izvesnih ličnosti, traži pravo glasa, ili pak nagrađuje školske sastave o Svetom Savi. U redu, neka zastupaju svoje interese, ali ne u ime čitave „dijaspore”, jer su to interesi specifične klase čiji politički program nema nikakve veze, na primer, sa mnom. Pogrešno je govoriti o emigraciji kao da je to monolitna kategorija. Ima različitih ljudi, vrlo različitih iskustava i senzibiliteta, ali se određeni podskup najbolje vidi. U romanu je ta tema otvorena pažljivije, kroz komplikovanu ali konkretnu priču, napisanu na osnovu dokumenata i nekih mojih doživljaja.

U celom konglomeratu – špijuna, pravih i lažnih, profitera, ubica koje na bojištu krštavaju sveštenici, pristalica teorija zavere... – koji je pratio ovaj rat, ko su najveći gubitnici?

Najveći gubitnici, za mene bar, nisu pojmovi već ljudi, stvarni, konkretni, obični ili manje obični ljudi. Oni su bili ulog u groznoj igri koja sa prvim uloženim životom prestaje da bude igra.

Vaš roman govori i o Dadi Vujasinović i njenoj nesrećnoj sudbini. U pogovoru, međutim, naglašavate da ovo nije knjiga o smrti Dade Vujasinović. „Ta knjiga još nije napisana”, podvlačite. Čime Vas je privukla sudbina poznate novinarke čija smrt nije još razrešena?Mislite li da će „ta knjiga” biti uopšte napisana?

Ričard Ford ovako počinje jednu priču: „Ovo je najtužnija priča koju znam”. Svetu ne nedostaje tužnih priča, i mnoge imaju dobre razloge da ih neko smatra najtužnijim od svih koje zna. Za mene, to je priča „Staklenog zida”. No to je ipak roman, priča. Stvarnost je uvek bolnija. Zato u pogovoru piše da knjiga o smrti Dade Vujasinović tek treba da bude napisana. Da li će biti napisana? Nisam optimista. Emisija koju je o tome snimila televizija B92 trenutno se nalazi „u bunkeru” zbog spora o kršenju autorskih prava. Razumem potrebu autora da zaštiti svoja prava, ali u ovom slučaju postoji očigledan javni interes koji bi trebalo uzeti u obzir. U suprotnom, ako javni interes ne prevagne, autorska prava prete da postanu instrument cenzure: novinarka koja je otvorila važnu i neugodnu temu, nerazjašnjenu smrt u kojoj se prepliću mnoge niti naše novije istorije, tretira se isto kao neko ko se bavi piraterijom. I to je sada deo priče o smrti Dade Vujasinović. Kažem: najtužnija priča koju znam.

Anđelka Cvijić

12.03.09 NIN

U godini “opasnog” pisanja, kakva je za srpsku književnost bila prethodna, jedne pogibeljne teme prihvatio se i Vladimir Tasić, negdanji ljubitelj fantastike, pseudologije i postmodernističkih pazl-naracija koje problematizuju poverenje u neposrednost znanja o svetu u kojem živimo. Sve vreme kružeći oko dnevnopolitički i medijski često obnavljane pa napuštane kontroverze smrti novinarke Dade Vujasinović, Stakleni zid pri tome, za divno čudo, zapravo ni za jotu ne odstupa od poetičkih i tematskih interesovanja Oproštajnog dara (2001) i NIN-ovom nagradom obdarenog romana Kiša i hartija (2004).
Kao i u prethodna dva romana, i ovde je, naime, dočaravanje potmulog, odloženog dejstva famoznog “cajtgajsta” iliti turobnog duha devedesetih dato kroz emigrantsko-porodične sudbine na relaciji Srbija – Kanada/Amerika. Štaviše, i ovde, kao i u Oproštajnom daru, recimo, romaneskni “zaplet” počiva na posthumnom “zaveštanju” koje u vidu egzistencijalne zagonetke junacima upućuju bliski srodnici iz balkanskog civilizacijsko-istorijskog karakazana.
Ali dok je u prvom Tasićevom romanu to bila urna s pepelom kao simbolično podsećanje na zaboravljenog brata, čitaoci i junaci Staklenog zida imaju posla doslovno i bukvalno s lešom sestre glavne junakinje čiji je obdukcijski nalaz nepopustljivo detaljno dat na završetku knjige, i tim gestom valjda prvi put iznet pred širu javnost (!), u nekoj vrsti poznog podsećanja na ovdašnju istoriju beščašća i jednu, oficijelnom kolektivnom zaboravu gotovo već predatu smrt.
Obelodanjivanje skrivanog je, međutim, tek jedna, nimalo nevažna, no ipak ne i najznačajnija strana Tasićevog novog romana. “Ovo... nije knjiga o smrti Dade Vujasinović; ta knjiga još nije napisana”, izričito veli autor u završnoj belešci, dodajući da je zapravo želeo da napiše “roman o nemogućnosti odrastanja”. I zaista, pravi glavni junak i središnja narativna svest ove priče “koja nije zaokružena” je, kao, primerice, i u Kecmanovićevom romanu Top je bio vreo, jedan dečak koji nije birao ovu sumornu priču, naprotiv, “priča je izabrala njega”, u izvesnom smislu “preslikavajući” svoju nedovršenost na njegovu osujećenost, pa se roman može čitati i kao “obratna” struktura negativnog vaspitno-obrazovnog romana, na primer.
No, dok je Kecmanovićev dečak stavljen u sam neizdrživi epicentar balkanskog užasa i otuda veristički surovo izložen potpuno kontradiktornom procesu odrastanja, Tasićev junak izmešten je na njegovu prostornu i vremensku marginu, da bi bio izložen potmulim i tihim, ali trajnim posledicama raspada porodice pod uticajem događaja u domovini.
Ovako ustrojena pripovest neminovno je praćena senkom melodrame. Ne bežeći od ovog protejskog i čini se “večnog”, unekoliko potcenjenog žanra, pisac Staklenog zida ipak uspeva da se otme njegovim krajnostima, pre svega zahvaljujući uravnotežujućem prizivanju i opozivanju drugih žanrovskih mogućnosti, koje, kao i u Kiši i hartiji, pretapaju visoku i tzv. popularnu kulturu u brižljivoj i precizno izvedenoj relativizaciji civilizacijskih klišea i opštih mesta. Na prvom mestu, reč je o žanru špijunskog romana, ovde zapravo tek imaginiranog, fantazmatski uspostavljenog u svesti malog junaka romana, a u sprezi s detinjim pokušajem razumevanja nerazlučivih puteva balkanskih intriga, zavera i zločina. Drugi model koji sasvim priliči sveukupnim okolnostima jeste, dakako, horor, evociran u vidu junakovog edukativnog razgovora s ocem o bizarnom “klasiku” žanra, Turnijeovom, odnosno Šrederovom rimejk-filmu “Qudi mačke”.
Provizornost i pseudoegzistentnost žanrovskih likova, odnosno potencijala pripovedanja u potpunosti, reklo bi se, odgovara protejskoj prirodi Tasićevog romana. “Ako je sve fejk – brak, vesti, istorija, umetnost”, kaže se negde pri završetku Staklenog zida, “ako se čak i od smrti može načiniti laž, onda je istina jedina poezija”. Pisac ovog smelog ostvarenja nema, međutim, iluziju da posle svega poezija, odnosno istina još uvek pod svojim pravim imenima zaista stanuju u romanu.
Stoga je njegova knjiga i mogla biti napisana samo kao uporno kruženje naracije i jezika, tog “staklenog zida” sporazumevanja, oko zatajene istine jedne smrti i neuhvatljive istine jednog života u oblikovanju i narastanju. Kloneći se uprošćenih feljtonskih istina, protiveći im se, zapravo, svim svojim umećem, Vladimir Tasić sačinio je intrigantan i književno uspeo, dakle, ipak zaokružen i dovršen roman o teskobno i zlokobno istinitoj priči iz bliže prošlosti koja, nažalost, još uvek čeka svoj pravi završetak.


Tihomir Brajović

12.02.09 Popboks

U Staklenom zidu Tasić nanovo varira motive odlaska iz zemlje, čeonog sudara sa drugačijim svetom, porodične tragedije i potrebe za svođenjem ličnih računa, i ovaj put superiorno, ali uz upadljivu promenu izraza i uz dodatak jedne od najmučnijih epizoda srpskih 90-ih


Vladimir Tasić zauzima zbilja apartnu poziciju u savremenoj srpskoj književnosti – po vokaciji je matematičar, a osim toga i dugogodišnji stanar prekookeanskih adresa. Ta dvostruka – profesionalna i geografska – udaljenost za posledicu ima relaksiran pristup književnosti, neopterećen esnafskim sektašenjima, sezonskim opsesijama i ovdašnjim (kvazi)estetskim preferencama.

Zato ni najmanje ne čudi što autor mnogonagrađivanih romana Oproštajni dar (2001) i Kiša i hartija (2004) i u Staklenom zidu (Adresa, 2008) pokazuje zadivljujući nivo svežine, čistog spisateljskog umeća, zrelosti i osobenosti izraza, spoj kome na putu ka čitaocima i odličjima ne može zasmetati ni poslovično stidljiv izdavač.

Poput većine kako veštih, tako i neveštih spisatelja, i Tasić kreće od omiljenih tema (ili opsesija). U njegovom slučaju to bi bila izmeštenost iz prvobitnog okruženja (i posledični izgon/ samoizgon iz zvučnog sazvežđa maternjeg jezika), nemogućnost stvarnog bekstva od (tegobnog) porodičnog nasleđa, te potreba da se, kroz unutrašnja svođenja, barem pokuša iskorak iz vlastite klopke.

Sve pobrojano čini i osnovu Staklenog zida, intimistički tihe i hrabro svedene povesti o egzistenciji mladog para na marginama boljeg sveta. Tasić kreće od jednostavne premise o kontemplaciji nad propašću jednog braka izraslog na temeljima dugogodišnje, mladalačke ljubavi da bi se elegantnim, lakim koracima preko priče o potomstvu i brojnih skretanja, u samom finišu stiglo do čvorišta svih čvorišta – još nerazjašnjene smrti novinarke Dade Vujasinović (ovih dana nanovo je otvorena priča o sumnjivim okolnostima njene smrti i brojnim proizvoljnostima u prvobitnoj, krajnje nonšalantnoj istrazi).

Tasić nije senzacionalista, u njegovom pismu ne mogu se naći ni najbleđi tragovi eksploatacijskog žara. Naprotiv, osim istinskog žonglerskog umeća baratanja pipavom građom, autor ima puno takta i pripovedačkog dostojanstva (što je posebno očigledno u poslednjoj četvrtini, koja se i tiče smrti gospođice Vujasinović, gde čitav jedan segment čini citat obdukcionog nalaza, a kojom Tasić rukuje sa zapanjujućom samokontrolom i merom). Sam autor, pak, u kratkom pogovoru tvrdi da ovo nije roman o pogibiji Dade Vujasinović, naglašavajući sledeće: „Ovo je samo roman; roman o nemogućnosti odrastanja“.

Zato se ne samo kao potpuno opravdana, nego i genijalna čini odluka da se za pripovedanje odabere vizura sestre pokojne novinarke. Sestra Vujasinovićeve je i sama životan, punokrvan i pažnje vredan lik – nevoljka iseljenica, požrtvovana majka, spremna da zagazi i u najdublji glib dijaspore, neustrašivi lovac na mreže zakulisnih nepodopština ovdašnjih vlastodržaca i (na prvi pogled) sumanute detalje i koincidencije u vezi sa smrću voljene sestre. Nakon reminiscencija na bezbrižnu SFRJ mladost, Tasić svoju junakinju navodi i prati kroz lavirinte nikad dovršenog ličnog odrastanja i spoznaja stravičnog ustrojstva matice, te „obeščašćene zemlje“.

Takođe u pogovoru Tasić pominje „mračne priveligije autora da izmišlja junake i situacije kako bi knjiga postala književno istinita“. Zato su i bili potrebni izuzetno umeće i krajnje precizni pripovedački zahvati da početna, čini se tipična povest o emotivnom razlazu para, izazvanom i izmenjenim geografsko-kulturološkim uslovnostima, bez iole upadljivih intervencija poteče u pravcu tragedije ogromnog opsega i priče o ludilu na državnom nivou. Vladimir Tasić u tu svrhu potpuno menja izraz, što je posebno odvažan potez, imajući u vidu da mu je upravo pređašnji i doneo toliko hvale i uspeha.

Jezik Staklenog zida je krajnje ekonomičan, na samoj granici škrtosti. Iz rečenice, baš kao i iz cele priče, proterano je sve suvišno. Tu su jedino neimenovani junaci, ti „heroji svojih drama“ – majka koja čezne za sestrom, domovinom i spokojem pređašnje egzistencije, otac koji čezne za propalim brakom i uteklim smislom postojanja, te dečak, intuitivno željan samospoznaje, koji čudnim putanjama dečje igrarije dolazi do biti porodične tragedije.

Stakleni zid, bez preterivanja, predstavlja virtuozno štivo, superiorno saglasje provokativne i rečite sadržine i neosporno savršeno odabranog izraza. To je knjiga izrasla na umešnosti autora i literarnom idealizmu, koji, dalje, parira idealizmu same Vujasinovićeve što refrenski ponavlja: „Preživeli će biti nevini“. A sami znamo koliko je to tačno.

Zoran Janković

09.12.08 Polja

Prvi roman Vladimir Tasića Oproštajni dar (2001) zapažen je pre svega zbog uverljivosti i privlačnosti priče, dok je drugi, Kiša i hartija (2004) obeležen uspelim prelamanjima tehnološke i ideološke savremenosti kroz formu i likove romana. U dosadašnjem radu Tasić se afirmisao kao pažljiv posmatrač sveta, kao vešt tvorac fikcije na osnovu krhotina proživljenog iskustva. Uspešno je ostvario učinak distanciranosti, ali ne i hladnoće pripovedača, dok razvijeni intelektualizam i enciklopedizam u ovom slučaju nisu narušili izvorni duh književnosti kao priče koja je tu zato što ima nešto da nam kaže. Treći roman Vladimira Tasića Stakleni zid po izvesnim osobinama blizak je prethodnim ostvarenjima, ali odlikuju ga razlike na tematskom planu i u stilu pripovedanja koje je ovde zadobilo tonove zdravog lirizma, što doprinosi uspešnom komponovanju elegičnih tonova u doba sveopšteg cinizma i relativizma. Otrgnuti pojedinačnu sudbinu od sveprisutnih stereotipa je težak izazov pred kojim se književnost našla u vreme trijumfa medijskih slika zaodevenih u plašt lukave umetnosti utehe. Stakleni zid je pokušaj da se ispriča priča o nečemu što je već predmet mnogih priča. To je, čini se, svestan rizik u koji je autor stupio hrabren koliko plemenitom toliko i utopijskom idejom da književnost još uvek može biti oneobičavanje, deformacija, pa možda čak i informacija. Pre nego što se vratimo na ovo važno pitanje, trebalo bi da sagledamo koji su osnovni elementi od kojih se sastoji Stakleni zid kao metafora.
Tasićev poslednji roman je još jedan uspešno ostvaren vid „prostorne forme” (Dž. Frank). Čitanje romana predstavlja zadovoljstvo, a ipak temelji se na neobičnom opisu radnje do koje ćemo dopreti tek ako složimo kockice aspekata događajnosti raštrkane kroz glavne tokove i rukavce teksta; složenost egzistencije dočarana je bez suvišnih reči. Neobično je što je pisac u tome uspeo u tolikoj meri da čak i čitaoci nenaviknuti na modernističke eksperimente mogu sebe pronaći kako bez velike muke levitiraju na jednoj tananoj, finoj niti smisla koja je precizno protkana kroz Stakleni zid. Romanu svakako ne nedostaje ni aktuelnost, s obzirom da se vremenski okvir pripovedanja najvećim delom odnosi na razdoblje od kraja osamdesetih do 2007, dok na samom kraju tekst odlazi u neodređenu budućnost u kojoj dečak ostvaruje svoju sudbinu, odnosno odlučuje da postane pisac (na kraju knjige imamo namernu vremensku zbrku u vidu pripovedačke poente: vreme „realnog” odrastanja odvaja se od vremena autopercepcije pripovedača kao dečaka koji ne može da odraste).
U pitanju je, dakle, pokušaj književnog „obračuna” s neposrednom, nedavnom stvarnošću; zadatak izazovan, ali nimalo lak. Tasić pokušava da mu iziđe u susret tako što najpre gradi priču kao univerzalnu, a potom joj, korak po korak, s odlaganjima, pridodaje „lokalnu boju” i prepoznatljive znakove „naše” stvarnosti. Shodno tome, na početnim stranicama čitalac stiče utisak da je ovo još jedan roman o uobičajenom porodičnom trouglu (otac-majka-sin); pripovedanje je uglavnom usmereno na lik dečaka; na kraju romana, u stvari, saznajemo da se između pripovedača i dečaka može povući znak jednakosti što doprinosi utisku kruženja i opštosti kobnog fatuma za koji mislimo da je u središtu našeg sveta. Dečak je anti-Edip, odnosno plod složene i nesrećne veze muškarca i žene koji su emigrirali u Kanadu očekujući bolji život koji nikada nije došao. Umesto boljeg života nastupio je razvod, slabo plaćeni poslovi majke i alkoholizam oca, a kasnije još i shvatanje da ni ogromna daljina ne odvaja od „zanimljivih vremena” koja su nastupila „kod kuće”.
Roman započinje veoma snažnim opisom života samohrane majke i sina u Kanadi, smeštenog u 2005. godinu, uvodeći nas u atmosferu oskudice i poraza. Tasić nadalje, kroz četiri poglavlja A, B, C i D, brusi i buši porodični trougao kao ugaoni kamen stare psihoanalize, ukazujući na neminovni i neželjeni udeo socijusa koji razbija interpretativnu čauru subjekta i njegovih mogućih traganja za ličnom pričom. Tokom radnje romana, u trougao sve više stupa i četvrti član; u pitanju je majčina sestra, novinarka koja je pod nepoznatim okolnostima preminula u Beogradu, u „staroj zemlji”, mesec dana pre dečakovog rođenja, odnosno u aprilu 1994. godine. Smrt ju je, paradoksalno, učinila prisutnijom u dečakovoj porodici nego što bi to ikada, verovatno, za života bila. U stvari, ona ne samo što je prisutna, već je i za formiranje dečaka presudna, jer kroz nju, kroz njenu neispričanu priču (koja se mora ispričati) u život porodice stupa jedan novi „svet” u brojnim obličjima i ulogama. Takav postupak uvođenja odsutnog lika kao pravog pokretača radnje podrazumeva raslojavanje priče, arheološko prebiranje po prošlosti, potragu junaka za analogijama, za uzrocima rđave sudbine, za vlastitim greškama i, naposletku, označava razgradnju njihovog najdubljeg Ja kroz naglašavanje ranije zanemarenih aspekata egzistencije. Dakle, uvođenjem lika sestre koja je živela i stradala u „starom svetu” početna slika u romanu se raslojava i mi sve više saznajemo šta se iza nje nalazi. Roman se pripoveda unazad, ili, tačnije rečeno, prepliću se aktuelna stvarnost i prošlost, kao što se i inače prepliću u našim aktuelnim životima. Smrt sestre je tačka posle koje maske padaju, ostaju samo priče onih koji su ih s manje ili više uspeha do tada nosili. Te priče postaju temelj identiteta samog dečaka u godinama u kojima postaje mladić. Sve se okončava njegovom odlukom da svoj islednički mentalitet i maštu nasleđenu od majke usmeri na legitimne, prihvatljive ciljeve, odnosno da postane suvereni, samostalni tragač poznat pod imenom pisac. Tako nas kraj romana vodi na njegov početak, a prva i poslednja rečenica romana su istovetne: „Dečak je kasno progovorio”.
Osnovni kostur priče popunjen je različitim sadržajima koji roman čine aktuelnim i interesantnim kao vid kritike savremenosti, kako lokalne tako i globalne. Ovde možemo navesti tek nekoliko primera izuzetnih i zanimljivih opisa koji doprinose osvetljavanju važnih niti pripovesti, a imaju vrednost i kao samostalne celine: dirljive dvorišne rasprodaje na ulicama Toronta gde dečakovi roditelji kupuju svoj prvi nameštaj i istovremeno počinju da razumevaju surovu stvarnost u koju su stupili sa svojevrsnom naivnošću; kružok srpskih emigranata i njihovih oskudnih navika (npr. svi sede u čarapama osim domaćina) u salonu porodice Knežević koji počinju da posećuju s nastankom krize u Jugoslaviji (u pitanju je humorna parodija Prusta, pogotovo Jedne Svanove ljubavi, ali i suptilan omaž Crnjanskom u emigraciji); upad ustaških terorista 1972. u SFRJ, događaj koji je doživeo dečakov otac i koji je matrica svih njegovih budućih iluzija; kanadski početak hladnog rata, obeležen aferom Guzenko, pomoću čega se u tekst uvodi niz pseudo-dokumentarnih prikaza obaveštajnog miljea koji navodno, prema verovanjima dečakove majke, može da ponudi odgovore na pitanja što nas progone (još jedna gorka parodija, ovoga puta popularnih žanrova trilera i krimi romana).
Vešto je, isto tako, isprepletena priča o ocu i majci, ne kao jedna, već kao dve zasebne pripovesti o ljudima koji su se konačno razišli, a koji su ipak jednom davno, u „starom svetu”, početkom osamdesetih sanjali o boljem, čistijem i srećnijem životu. Kroz lik oca je na zanimljiv način dočarana dijalektika unutrašnjeg i spoljašnjeg, odnosno izgleda i varke. Uspešan profesor i biznismen, relativno imućan, deluje na prvi pogled kao prava očinska figura za dečaka. No, naličje je surovo: on je slab, melanholičan, sklon opijanju i depresiji. S druge strane je majka, koja je, verujući ocu, živela život najvećma u skladu s njegovim željama i interesima, dok se nisu razveli, a ona preuzela brigu o dečaku. Majka je, posle smrti sestre, u aprilu 1994. čitav svoj život pretvorila u obaveštajni žanr, u beskrajnu istragu. Opis svakog lika sadrži vrhunac: u slučaju oca to je momenat kad završava u bolnici, što je logička posledica njegovog stila života i podsvesne želje da i on igra ulogu žrtve; u slučaju majke je to gorko-ironičan trenutak u kojem žena bolesno opsednuta tajnim službama, zaverama, idealima i herojima dobija zaposlenje „tajnog kupca” u jednoj kompaniji u Kanadi; „tajni kupac”, razume se, špijunira prodavce i kupce. Velike priče, pa i ona o zaverama, dobijaju svoj epilog u beznađu ekonomskog determinizma u kojem svako postaje zaverenik.
Dečak koji odrasta u takvoj atmosferi, povučen, usamljen i tih, obično pred ekranom računara i otuđen od vršnjaka, mora da pronađe ravnotežu, odnosno vlastito mesto između karaktera oca, majke i majčine sestre. Roditelji koji se oko ničega ne slažu, slažu se da trenutak otkrovenja treba što duže odlagati. Pred njim je veliki, gotovo epohalni zadatak, a to je da ispripoveda priču koju nisu uspeli da ispričaju ni otac ni majka, pre svega zato što nisu pronašli pravi medij za obračun sa istinom. Lajt-motiv romana jeste stav da je stvarnost uvek ružnija nego što se misli. Da li je onda književnost, za koju će se opredeliti dečak, jedini pravi medij za priču o stvarnosti? Roman o odrastanju trebalo bi da bude priča o mladom čoveku koji se uhvatio u koštac s životnom imanencijom u žudnji za potrebnom transcendencijom, koja se ovde svodi na problem istine kao „konačnog zbira nedorečenosti“. Ono što dečak treba da otkrije nije jednostrana istina, već surova, traumatična dijalektika dobitnika i gubitnika, oličena, s jedne strane, u naivnim mitovima koje kujemo kao škrte ostatke negdašnjih herojskih kodova i, s druge, u pričama o porazu tzv. „običnih” ljudi. Dečak treba da shvati da su njegov otac i njegova majka gubitnici koji su previše maštali, jer su, bez dobrog razloga, naučeni da će biti na dobitnoj strani novčića istorije. Iznad svega, on mora da pokuša da razume ko je bila majčina sestra, zašto je ubijena, ili zašto se ubila, zašto je postala žrtva, te da li je žrtva poraženi ili pobednik, odnosno da li je ona u pravu, što je uvek teško i složeno pitanje. Majčina sestra novinarka napisala je: „Preživeli će biti nevini” (što, sve u svemu, nije daleko od čuvene rečenice Prima Levija: „Preživeli su najgori”), i ta strašna dijalektika „sive zone”, krivice i kazne, pravde i obmane, istine i laži, teret je koji dečak mora da prikaže u pismu, u književnosti, kucajući upravo na mašini koja je ostala za žrtvom pisanja. Drugi mediji, od oficijelne do lične istrage, nisu izišli na kraj sa sirovom istinom, književnosti je data poslednja prilika. Ona mora da pokuša da rastera dim „bezgraničnog tumačenja” u kojem se „olako gubi stvarnost jednog izgubljenog života, konkretnog i neponovljivog života žene koja je nekoga volela i htela da je neko voli, i svirala je usnu harmoniku u mraku, i uživala u ukusu smokava, i jela marinirane pečurke direktno iz tegle, i uzimala časove slikanja...” Književnost u Staklenom zidu, kao oneobičavanje i kao deformacija, još jednom pokušava da pruži otpor cinizmu koji pojedinačnost pretvara u tip, u bezlično zbirno ime, kako bi ga lakše pripitomila, ućutkala ili likvidirala. Stoga je dečak sebe na autentičan način pronašao ne u svojoj, kako bi psiholozi rekli, „prirodnoj sredini”, odnosno u porodičnom trouglu, već u sublimacijskom susretu s četvrtim akterom priče s kojim se mimoišao u vremenu i prostoru, ali ne i u traganju za načinom da se ispriča priča „koja ne ostavlja mesta za spokoj”.
Lament nad Beogradom je devedesetih opravdano zaprepastio i onespokojio salon Kneževića u Torontu, velike patriote i protivrečne subjekte, fikcionalne likove Staklenog zida koji su odjednom sebe videli u ogledalu: „Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, / nego neke nemoćne, slabe, i setne seni, / što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi...“ Uprkos prividnoj političnosti (njene implikacije su u ovom prikazu namerno izostavljene, jer ih smatram sekundarnim za ocenu knjige kao književnosti), čini se da je Tasić pisac koji donosi najliterarniju moguću odluku, a to je da singularnost egzistencije spasi od zle i poročne manije uopštavanja, ukalupljivanja, od surove koliko površne proizvodnje drugog. U tom smislu on prihvata „ideologiju izdajnika”, odnosno jednu dublju političnost koju je izvanredno opisao Akile Bonito Oliva: „Omogućiti znaku da govori znači koristiti posebno pravo na život”. Ostaje da se vidi kako će to biti protumačeno u društvu u kojem se odavno previše cene samozatajni intelektualni konformizam i raznovrsne predrasude; oni se čak povremeno prodaju u pakovanju subverzije ili kritičkog mišljenja. Vrednosti i literarnost Staklenog zida biće, naravno, procenjivane, ali izvesno je da je Tasićev roman dobar izazov da promislimo šta (i kako) književnost uopšte može da kaže ljudima ovde i sada. Verovatno je svest o odgovornosti književnosti razlog zašto dečak koji je kasno progovorio, junak romana, naposletku, u neodređenom trenutku u budućnosti, ponavlja ritmične reči iz Portreta umetnika u mladosti: „Stari oče, stari majstore, budi uz mene sada i uvek i pomozi mi”; a nešto ranije i Bodlerove stihove iz pesme „O Tasu u tamnici Ežena Delakroa” koje je volela i koje će možda ponovo zavoleti njegova majka: Âme aux songes obscurs, / Que le Réel étouffe entre ses quatre murs.

Vladimir Gvozden

05.11.08 Vreme

Dečak (otac je siguran) ne može da zamisli taj svet, tu zbrku svetova. Možda ni oni više ne mogu da zamisle; majka i otac. Ravnicu u praskozorje, prizor mora nakon puta kroz planinski venac; minarete i zvonike u dolini; mostove od kamena, vrtove pomorandži, miris kukuruza u ambaru; ispucale šake koje zavijaju duvan u list duvana; manastir uklesan u liticu, pustinju sa klavirom i zvezdarnicom, na ostrvu po kojem je nazvan asteroid br. 10645; kuće obložene keramičkim pločicama pastelnih boja, sa ulične strane.
Kiša i hartija bila je nešto sasvim drugo u odnosu na Oproštajni dar, Tasićev romaneskni prvenac; Stakleni zid, pak, novi je zaokret u odnosu na oba ova romana. Pretpostavljam da će mnogi pisati rečenice slične prethodnoj, i nije da ne bi takve rečenice mogle da se brane: uistinu, ove su tri knjige međusobno veoma udaljene pre svega po tome što je pisac odabirao svakoj primerenu formu i tonalitet; ili su one birale pisca i knjige, kako to već ide. Međutim, iz malo drugačijeg ugla posmatrano, ima nešto suštinsko što ove romane prirodno spaja: nije li to "trilogija" o sudbonosnosti odlaska, nakon kojeg više ništa neće biti isto, i o neugasivoj čežnji za povratkom, koji će se uvek iznova pokazivati nemogućim, jer bi jedini pravi povratak bio onaj kroz vreme, a ne tek kroz puki prostor? To jest, nije osobiti problem vratiti se na neko mesto, ali – šta je to što ćeš tamo zateći? Šta god bilo, to je nešto drugo od onoga što si ostavio. A, strogo gledano, drugo ti ne treba: to već imaš tamo kuda si otišao.
Otac i Majka, glavni protagonisti priče Staklenog zida – priče koja će biti ispričana onda kada Dečak za to bude spreman – otišli su iz Novog Sada u Toronto u osvit devedesetih, pred samo Veliko Pomračenje; zapravo, on je otišao, a ona ga je pratila – to je sve. Novi Svet njemu je nešto ponudio, on je za time posegnuo, a Majka je, iako uvek težeći mediteranskom Jugu, krenula na sever s verom i nadom da je to "samo privremeno". Pa, možda i jeste; ali, ne privremenije od života. Dečak se rodio u Kanadi, kao dete i novog veka i novog sveta, kao onaj kojem će slike roditeljskog sveta biti neka mutna zaostavština, nešto što "postoji", ali opet, kao da i nije od ovoga sveta, njemu jedino prisnog: sveta koji čvrsto veruje da je zapravo u postistorijskom stanju, toliko čvrsto da je to ponekad čak i blizu istine.
Zašto bi, uostalom, ljudi uopšte bežali u Novi Svet nego da pobegnu od Istorije? Ali, duga je ručerda Istorije: niko ti ne garantuje da te neće, ovako ili onako, sustići i preko okeana. Majčina sestra, poznata i neustrašiva novinarka koja u ratnom Beogradu otvoreno piše o mračnim državnim službama, ratnim zločincima i mafiji – što je, uostalom, u tom trenutku, jedno te isto – smrtno strada pod više nego sumnjivim okolnostima; zvanično: samoubistvo; za mnoge mnogo verovatnije: osveta junaka njenih tekstova. Krvava Istorija i njeni opslužitelji uništavaju sve što im stane na put, a amplituda njihovih nedela širi se na sve njima pogođene; na toj se tački počinje raspadati i Očev i Majčin brak. Majka ostaje zatočenica smrti svoje sestre, pokušavajući da je razjasni, postajući tobože sve paranoičnijom, da bi onda njena paranoja sve više počela da liči na golu, strašnu istinu; Otac to "ludilo" ne može da prati, utoliko pre što intimno zna koliko je ono zapravo normalno, to jest, koliko je upravo stvarnost njegovo nepresušno pogonsko gorivo.
Vladimir Tasić ne krije – ni u romanu ni izvan njega – da je tragična i nerasvetljena smrt Dade Vujasinović svojevrsna "stvarnosna podloga" ovog romana. To je vrlo sklizak teren: odatle se lako zabrazdi u feljtonizam ove ili one vrste. Tasić se toga dobro čuva, gotovo bez greške: jedan od najtraumatičnijih pokazatelja prave prirode srpskog društva devedesetih u Staklenom zidu je tretiran gotovo "dokumentaristički" otvoreno, bez u ovom kontekstu deplasiranih "stilizacijskih" kerefeka, a opet, taj sloj romana ni na koji način ne oštećuje njegov literarni dignitet (što se inače može dogoditi nepodnošljivo lako). Tako Stakleni zid raste i razvija se kao priča o užasu raspadanja nekih posve intimnih svetova, a sve na fonu huka kanibalski proždrljive Istorije dela sveta koji nas neće napustiti ni ako mi njega napustimo – ne znajući ni sami činimo li dobro – a sve u varljivoj nadi Drugog Početka.
Stakleni zid posledica je jednog dubinskog, bolnog uvida i razumevanja, minuciozno, neretko virtuozno, lirsko ali i ironijsko, inteligentno i duhovito skroziranje života i konteksta života njegovih junaka: od kojekakvih tajnih službi, preko nezamislive duhovne (posledično i moralne) bede jednog dela "srpske dijaspore" (ko to nije video, čuo i osetio, teško da može da zamisli dokle se to spušta!), pa do porazne duhovne pometnje u staroj otadžbini pred početak Velikog Raspada. A sama anatomija jedne ljubavi posebna je poslastica ovog romana: nešto tako zabrinjavajuće dobro nije svakodnevna pojava ni u razgranatijim književnostima od one koja se piše na srpskom jeziku. Kome je sve to malo, neka se spokojno vrati Ratu i miru, tamo već sve piše; ostali ne bi trebali da se ogluše o roman koji je potvrdio nešto što su neki od nas i ranije znali: bar trećina najboljih srpskih proznih pisaca današnjice – dakle: Albahari i Tasić – danas, iz nekog razloga, žive baš u Kanadi.


piše: Teofil Pančić