Književnik koji bez sumnje predstavlja jednu od centralnih pojava ne samo nemačke već i evropske književnosti prve polovine XX veka, izuzetnog kulturnog poslenika vazda zainteresovanog za probleme svoga doba, humanistu koji celokupnom svojom pojavom daleko nadilazi okvire germanske kulture, ali i, prema pojedinim mišljenjima, jednu od najkontroverznijih pojava literature minulog veka; stoga i ne čudi mnoštvo kako raznolikih tako i oprečnih interpretacija Manovog dela i kompleksne stvaralačke ličnosti. Valja napomenuti da upravo Tomas Man, koji je aleksandrinizam kao umetničku poziciju svesno izabrao (uspevajući pri tom da preuzet materijal estetski funkionalizuje u strukturu - stoga u pismu Teodoru Adornu i govori o "višem prepisivanju"), celokupnim svojim delom posvedočuje da stvaranje večnih vrednosti ne počiva u grubom odbacivanju tradicije, već u neprestanom uzdizanju iznad nje. Ovaj veliki poštovalac minulog tradiciji nije robovao (njegovoj pripovedačkoj umetnosti nikada nije pretilo da postane epigonska), nego ju je neprestano prevazilazio (čak i onu tradiciju koju je sam stvarao), rekapitulirao i kritički osvetljavao putem prepoznatljive ironije, parodije i humora. Svesno se oslanjajući na tradiciju, Tomas Man stvarao je, dakle, posve netradicionalno, s tim što njegovom umetničkom oblikovanju nikada nije zapretila opasnost od "dekadentnog rastakanja". Man, dakle, kao što primećuje Margerit Jursenar, pripada grupi onih retkih i "po prirodi opreznih i zamršenih umova", neretko "tajnovitih" i "neustrašivih", te uistinu "konzervativnih po tome što ne dopuštaju gubitak nečega što pripada akumulaciji hiljadugodišnjih bogatstava", no ipak "subverzivnih u njihovoj neprestanoj reinterpretaciji". Ovaj naoko hladan i uzdržan analitičar, ali i ljupko-podrugljivi mislilac britkog pera koji svagda "računa s naličjem rečenog", nikada nije pripadao nijednoj školi niti književnom pravcu, već je, kao i svi pangenijalni duhovi, svoje obimno delo stvarao jedino po meri sopstvene zakonomernosti. Mnogi komentatori i znalci Manovog umetničkog opusa veruju da je ovaj književnik, iako vrstan kao autor novela izuzetne umetničke vrednosti ("Tonio Kreger", "Smrt u Veneciji", "Tristan", "Prevarena", "Mario i mađioničar", da pomenemo samo najčuvenije) i esejista oštrih zapažanja, prevashodno romansijer par excellence. I doista, osmotrimo li Manovo književno stvaralaštvo kao jedinstvenu celinu, ali i unutar razvoja nemačke književnosti, čini se da nije preterano reći da glavni doprinos ovog stvaraoca počiva upravo u oblasti romana. Počev od mladalačkog romana "Budenbrokovi" koji se, bar kada je o tematici reč, nadovezuje na reprezentativna dela naturalističke književnosti (kao što je ciklus romana "Rugon Makar" korifeja naturalističke poetike Emila Zole, čijoj je popularnosti u Nemačkoj, uzgred rečeno, doprineo i Hajnrih Man) i zahvaljujući kojem Man već sa 26 godina postaje ne samo zreo već i poznat stvaralac, preko autobiografskog romana "Kraljevsko visočanstvo", u kom je prisutna ideja o strogoj sreći, nedovršenih "Ispovesti varalice Feliksa Krula", dela kojim Man, parodirajući ispovednu prozu i koristeći strukturu pikarskog romana, ukazuje na konfrontaciju građanina i umetnika, koji se ovde javlja kao sumnjivo lice, "Čarobnog brega", prema mnogima centralnog masiva Manovog stvaralaštva, "Josifa i njegove braće", u kom autor produbljuje, dograđuje i parodira biblijsku tematiku, "Lote u Vajmaru", romana o starom Geteu i njegovom susretu sa voljenom Lotom putem kojeg Man, služeći se Geteom kao neprikosnovenom veličinom germanske tradicije, upućuje Nemačkoj reč osude u želji da upozori na put Hitlerovog režima, "Dr Faustusa", neosporne krune Manovog stvaralaštva u kom, vraćajući se Narodnoj knjizi o Faustu, Geteu i Ničeu, autor kritički osvetljava politička i ratna zbivanja ali i avangardnu umetnost, pa do romana "Izabranik", koji stoji na samom zalasku piščevog romansijerskog rada - Tomas Man ne samo da je nemački roman uveo u krug evropskog romana već je stvorio i specifičnu vrstu romana koja se, zbog svoje slojevitosti i kompleksne strukture, opire jednoznačnom tipološkom određenju.
17.01.07 Danas
Prepiska između Tomasa Mana i Teodora Adorna
Melodija i akordi - prepiska 1943-1955, Tomas Man i Teodor V. Adorno
Posle štampanja knjige razgovora u pismima Tomasa Mana i Karla Kerenjia, u istoj biblioteci Nesanica, Književna opština Vršac (KOV) nudi probranim čitaocima još jedan neobičan epistolarani roman čiji su autori nobelovac Tomas Man i Teodor Adorno. Reč je o knjizi "Melodija i akordi", koja će večeras u 18 sati biti predstavljena u klubu Paradigma u Vršcu. Na tradicionalnoj tribini Sredom kod Sterije, o novoj lekovitoj "nesanici", izuzetno živoj i raskošnoj prepisci između Mana i Adorna, govoriće urednik biblioteke Petru Krdu, a veče će voditi profesorka književnosti Marija Vasić.
Man (1875-1955) je voleo da piše pisma, a to potvrđuje činjenica da ih je za života napisao čak 30.000, što znači da on spada u poslednje velike epistolare 20. veka. Njegova prepiska sa Adornom predstavlja neposredan i celovit uvid u duhovnu vezu i saradnju autora "Doktora Faustusa" i filozofa i muzikologa Adorna."Melodija i akordi", koju je sa nemačkog preveo znameniti germanista Tomislav Bekić, omogućava nam uvid u plodonosnu saradnju između Mana i Adorna koja je počela 1943. i trajala do Manove smrti 1955. Ova prepiska koja se odnosi na nastanak dela "Doktor Faustus", privlači pažnju čitalaca jer je očigledno - Tomas Man "usvajao određena muzikološka znanja koja mu je posredovao Adorno", kako zaključuje prevodilac. Takođe, stičemo utisak da je ta saradnja bila prisna i čak se može govoriti o određenom koautorstvu kad je reč o nastanku "Doktora Faustusa". Čitajući ovu nesvakidašnju prepisku, poznavaoci dela nobelovca Tomasa Mana mogu uočiti i moderno poimanje književne "montaže", kao i ogromno teorijsko značenje, pogotovo kad su u pitanju određena načela pripovedačke umetnosti.
I. M.
