1935. / Osmogodišnji dečak, Konstantin, radio je u očevoj bašti i mislio na svoj sopstveni kvadratni metar prašnjavog tla na samom kraju porodičnog zemljišta, kog je obeležio kočicima i prekopao u leje. Prvo je oplevio pasulj u očevoj bašti, a zatim se iskrao kroz kvrgave čokote očevog vinograda, vezujući lutajuće vreže uz lozu grubim smeđim užetom koje je, po njegovem mišljenju, bilo iste boje i sastava kao i pravedan sudbinski napor. Kad bi njegov otac govorio o "radu do iznemoglosti kako bi preživeli", Konstantin je uvek zamišljao to uže; grubo i čvrsto I jednolično, naelektrisanih niti, koje vezuje ovaj svet u neko čudno zemljište koje se ne predaje i ne želi da bude svezano. Baš kao što se i vinova loza izvija i podivljalo raste ka nebu. Jedan od njegovih zadataka bio je vezivanje loze i vremenom je počeo da prezire i poštuje njeno neobuzdano postojanje. Loza je imala tajnovit, zamršen život, uspavanu volju, ali upravo će on, Konstantin, biti taj koji će ispaštati ukoliko ona ne bude ukroćena I uredna. Njegov otac je imao nemilosrdno oko koje je u stanju da pronađe i jedan jedini lošije obavljen posao u čitavoj skupini dobrih namera.
Dok je radio razmišljao je o svojoj bašti, skrivenoj u odblesku sunca o vrh brežuljka, o tom jednom kvadratnom metru toliko beskorisnom, čvrsto omeđenoj buducnosti njegovog oca, da je poklonjen najmlađem detetu, Konstantinu, kao igračka. Zemlja u njegovoj bašti bila je nešto više od desetak centimetara najobičnije prašine između kamenja, ipak, on bi radom i istrajnošću, snagom volje, iz nje izvukao ono najbolje i uzgojio plodove. Iz majčine kuhinje je potajno skupljao semenke, one sićušne koje bi ostale slepljene za oštricu noža ili bi pale na pod bez obzira koliko bi pazila. Njegova bašta se nalazila na samom vrhu brda, gde se niko nije ni trudio da odlazi, okružena sprženim, suvim stenama. Ukoliko bi uspeo u svojoj zamisli mogao bi tamo uzgajati povrće, a da nikome ne kaže. Čekao bi vreme žetve kad bi se ponosno pojavio pred svima, noseći patlidžan ili možda paradajz. U jesenji sumrak došetao bi do kuće gde je njegova majka spremala večeru za njegovog oca I braću. Sunce će biti iza njega, zaslepljujuće i zlaćano. Obasjaće mračnu kuhinju nakon što širom otvori vrata. Njegovi majka i otac i njegova braća pogledaće njega, kržljavka, od koga niko nije očekivao baš previše. Kad bi stajao u vinogradu i s visine posmatrao svet - staru Papandreuovu farmu, maslinjake kompanije Kalamata, udaljeno treperenje svetala grada - pomišljao je kako će se jednog dana popeti stenama i ugledati zelene izdanke koji se probijaju kroz njegov komadić prašine. Sveštenik je uvek govorio da su čuda rezultat marljivosti i slepe vere. On je verovao.
A bio je i marljiv. Svakog dana je uzimao svoju merieu vode, polov inu popio, a ostatak prelio po semenkama. To je bilo prosto, ali bila mu je potrebna i bolja zemlja. Pantalone koje mu je majka sašila nisu imale džepove, a bilo je nemoguće uzeti pune šake zemlje iz očeve bašte, proći pored obora za koze i uspeti se preko oštrog stenja, a da ga niko ne primeti. Stoga je krao na jedini način kog se dosetio; saginjao bi se svake večeri, i na kraju radnog dana, kao da vezuje poslednju nisku lozu, i punio svoja usta zemljom. Bila je opojnog, fekalnog ukusa; ta crna hrpica na njegovem jeziku koja je istovremeno bila ogavna i čudna, a opet opasno ukusna. I tako bi se punih usta penjao strmim, stenovitim brdom. Opasnosti nije bilo, čak i da je sreo oca ili nekog od braće. Ionako su se navikli na njegovo ćutanje. Verovali su da je takav jer su mu misli jednostavne. U stvari je bio ćutljiv jer se bojao grešaka. Svet je izgraden na greškama, trnovitim viticama koje ni najbolje uže ne bi moglo ukrotiti. Kazna je vrebala odasvuda. Bilo je mudrije ne govoriti. I tako je svake večeri, uobičajeno ćutljiv, prolazio pokraj braće koja su dovršavala posao, uvlačeći obraze kako niko ne bi mogao pretpostavili da su mu usta puna. Hodajući dvorištem i uspinjući se stenama trudio se da ne proguta sadržinu u svojim ustima, ali se to skoro uvek događalo i nešto zemlje bi skliznulo niz njegovo grlo, ponovo ga podsećajući na njen rezak, crni ukus. Bila je izmešana sa kozjim izmetom. Oči bi mu zasuzile. Medutim, kada bi došao do vrha, u šaku bi ipak ispljunuo poveću grudu vlažne zemlje. Zatim bi je užurbano, bojeći se da ga je neki od braće pratio, pomešao sa ostalom zemljom svoje minijaturne bašte. Bila je natopljena pljuvačkom. Pomišljao je na svoju majku koja je zaboravila da ga nadgleda jer je u svom ionako teškom životu morala da se brine za mnogo toga. Video ju je kako nosi hranu razuzdanoj, glasnoj braći. Zamišljao je kako će njeno lice izgledati kada on jedne večeri nakon berbe uđe u kuću. Stajaće u polumraku ispred svoje iznenađene porodice. A zatim će otići do stola i prostrti ono šlo je doneo: papriku, patlidžan, paradajz.
