14.06.20 Evoluta
Monografija o velikoj srpskoj vladarki i monahinji
Paradigma uticaja i ostvarenosti žena visokog roda u preovlađujućem muškom svetu srednjeg veka
NIČIM ne zaostajući za dobrom prirodom supruga svoga (kneza Lazara), dobrim vrlinama je ukrašena, slavna, mužeumna, milostiva, milosrdna, pomirljiva i svakim dobrim svojstvom ispunjena. Na kraju života, Milica je dočekala da despot Stefan stupi u vladarski brak sa Jelenom Gatiluzi 12. septembra 1405, i nepunih mesec dana kasnije preminula je u svojoj zadužbini Ljubostinji. Tako je pisac i patrijarh Danilo Treći, u čuvenom spisu "Slovo o knezu Lazaru", opisao kneginju Milicu, čiji je bio savremenik i miljenik.
Velikoj vladarki i monahinji posvećena je izuzetna istorijska monografija iz pera Marka Šuice, vanrednog profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Knjiga "Milica - kneginja nemirnog doba" upravo je izašla iz štampe "Evolute".
- O poreklu Milice dosta je i na različite načine pisano, da bi u nauci preovladalo mišljenje da je njena veza sa Nemanjićima bila stvarna i da je od ključne važnosti to što je postala supruga Lazara Hrebeljanovića početkom šeste decenije 14. veka, najverovatnije 1353. godine. U to vreme najveće moći cara Stevana Dušana on je bio mladoženja vlasteoskog porekla, ali ne i pripadnik najistaknutijeg plemstva, pa je svoj ugled i društveni položaj potražio u braku sa ženom koja je imala korene u čuvenoj svetorodnoj dinastiji. Miličino nemanjićko poreklo predstavljalo je, ako ne presudan, onda sigurno veliki politički zalog i osnov budućeg državnopravnog legitimiteta Moravske Srbije - ističe Šuica.
Iz vremena Lazareve vladavine, o njegovoj supruzi nema mnogo istorijskih podataka. U tom periodu ona je bila posvećena stvaranju potomstva i obezbeđivanju produžetka nove dinastije. Prema istorijskim izvorima, imali su sedmoro dece: pet ćerki - Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i dva sina - Stefana i Vuka.
JEDINI Miličin ovekovečeni lik, nastao za njenog života, jeste onaj sa porodičnog portreta u Ravanici koju je knez Lazar podigao sebi za zadužbinu. Na severnom delu zapadnog zida predstavljen je bračni par kako u svojim rukama, zajednički, drži model hrama. Pritom, kneginjin izgled, odora i vladarski simbol gotovo su istovetni Lazarevim, što, kako primećuje autor, nije bio običaj u načinu prikazivanja srednjovekovne vladarske porodice - ukoliko supruga nije učestvovala u vlasti. I pored velikih oštećenja freske, njen lik je vidljiv, i ovako je opisan: "Nazire se da ima ovalno lice, smeđe oči, tanke lučne obrve, vrlo uzan i blago povijen nos i male usne." Ta slika harmonične porodice posle samo šest godina zamenjena je surovom stvarnošću: posle Kosovske bitke i gubitka muža, za Milicu je nastalo vreme velikih porodičnih, ličnih i državničkih iskušenja.
Pošto je Stefan, koji je nasledio očevu titulu kneza, imao 12 godina, kneginja Milica je energično prihvatila regentsku poziciju i ugradila je u koncept "porodične vladavine". U nesigurnim vremenima time je pre svega želela da onemogući potiskivanje svojih sinova i planove svog ambicioznog zeta Vuka Brankovića. Od tog leta 1389. pa do kraja života 10. novembra 1405. Milica je, kao kneginja, a zatim kao monahinja Jevgenija, bila u pojedinim situacijama politički istaknutija od sina Stefana, čak i kada je postao despot. O tome, navodi Šuica, svedoči 18 pisama koja su dubrovačke vlasti poslale vladarima Moravske Srbije, od kojih je čak devet upućeno gospođi Jevgeniji, dok su samo tri adresovana na Stefana.
POLITIČKI plan mudre i preduzimljive udovice bio je pokretanje stvaranja svetačkog kulta kneza Lazara, koji je zbog "mučeničke smrti" zaslužio svetost. Podizanje njegovog tela iz groba u crkvi u Prištini i prenos moštiju u Ravanicu predstavljalo je početak kanonizacije, koji je zdušno podržala Crkva. Pridobijanje velmoža išlo je nešto spori Već na prvom državnom saboru, održanom sredinom avgusta 1389, kneginja Milica je, ističe Šuica, načinila državnički zaokret i promenila spoljnopolitičku orijentaciju. Uz saglasnost i podršku tadašnjeg patrijarha Spiridona, potom i učesnika sabora, Muratov naslednik Bajazit Prvi priznat je za sizerena i vrhovnog gospodara države Lazarevića, a napušten vazalni odnos prema ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom. Te odluke bile su vođene dobro promišljenim političkim razlozima, jer se samo uz pomoć Osmanlija mogao osigurati ograničeni suverenitet.
Po sinovljevom punoletstvu, kneginja Milica se povukla iz laičkog sveta, primajući "inočki obraz" ponela je monaško ime Jevgenija, ali je nastavila da se bez prekida bavi političkim i državnim poslovima. Donošenje najvažnijih odluka u upravljanju zemljom nije se moglo zamisliti bez njenog učestvovanja. Na velikom iskušenju našla se 1398, kada se deo vlastele, pod uticajem prevrtljivog sultana Bajazita Prvog, pobunio protiv Stefana. Zavera je otkrivena, protivnici su savladani, ali je time izazvan veliki bes moćnog sultana. Plašeći se kobnog ishoda, monahinja Jevgenija je, u pratnji rođake i najdraže savetnice Jefimije, otišla do Bajazita i umilostivila ga za njegov susret sa njenim sinom. Time je Stefanu pošteđen život, a Jevgenija je ponovo postala prva ličnost u državi.
Uz napomenu da je, inače, malo dokumenata koji pružaju uvid u intimni svet srednjovekovnih ljudi, Marko Šuica ukazuje na jedan izvor koji diskretno osvetljava Miličin emotivni svet. Reč je o povelji kojom se svetogorskom manastiru Sv. Pantelejmonu daruje veliki broj poseda, nastaloj posle prve Stefanove bitke na Rovinama 17. maja 1395. Šest godina ranije, prethodna bitka u koju je ispratila muža završila se njenim udovištvom. Sa istom bojazni dočekala je i sinovljev povratak iz krvavog pohoda koji se okončao porazom. U povelji koju je izdala tri nedelje posle bitke, Jevgenija je suptilno iskazala neizmernu radost što je dočekala sina prvenca iz sukoba sa mnogo mrtvih. Istovremeno, pokazala je vladarski uticaj, hrišćansku pobožnost, smernost i skrušenost, ali i duboka, lična, majčinska osećanja.je, ali je takođe bilo uspešno. U dvorskim poslovima vezanim za finansije, riznicu, dvor i kancelariju, kneginja Milica je imala poverljive ljude, među kojima je bio i katolički sveštenik Ivan, koji je gradio dobre odnose sa moćnim Dubrovčanima.
SVOJ emotivni svet pokazala je i u povelji manastiru Dečani u kojoj je nastupila pre svega kao žena, majka, udovica i iskrena hrišćanka. Nadahnutim književnim uvodom, pokazala je, pored svoje prirodne, materinske, i izgrađenu, liturgijsku, duboko religioznu, odnosno monašku stranu ličnosti.
Na kraju života Milica je dočekala da despot Stefan stupi u vladarski brak sa Jelenom Gatiluzi 12. septembra 1405. i nepunih mesec dana kasnije preminula je u svojoj zadužbini Ljubostinji, ostavljajući za sobom koliko-toliko sređene prilike u državi i porodici. Njenu istorijsku zaostavštinu ne čine samo zadužbine i povelje, u kojim je iskazala nesumnjiv književni dar, već i državnička odlučnost, istrajnost i pragmatičnost u teškim i rizičnim situacijama, ističe Šuica, i zaključuje:
- Očuvanje života njenih i Lazarevih sinova i opstanak Moravske Srbije, čime se produžila srpska srednjovekovna državnost za narednih sedam decenija, svakako se izdvajaju kao istorijski najbitniji. Istovremeno, ona je i paradigma istorijskog uticaja i ostvarenosti žena visokog roda, vladarke, u preovlađujućem muškom svetu srednjeg veka. Predanja i legende su kneginju Milicu i njeno istorijsko nasleđe preinačile u vanvremensku svetiteljsku uzvišenost Prepodobne Jevgenije, Svete carice Milice.
Dragan BOGUTOVIĆ
